Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 469
priznati kao svoj, jeste put novog senzibiliteta, ali to nije istovremeno i novi put, već put koji je inaugurisala rana fenomenologija (O. Beker). Naime, kako je estetski predmet izolovan svojom okolinom, estetski akt može biti aktualizovan potencijalnim estetskim predmutom u "reci vremena" a to opet znači da određen estetski doživljaj ne može biti ponovljen dva puta. Budući da je estetsko samo "potencijalni predmet" to ukazuje na krhkost ovog doživljaja. Estetski predmet se pokazuje kao "heraklitovski" (O. Beker), jer se estetski doživljaj ne može sa sigurnošću ponoviti kao što se dva puta ne može ući u istu reku (Poeggeler, 1965, 17) 6 .
Teza koja se ovde zastupa može sažeto da glasi: istinska teorija umetnosti ne izvodi se iz prakse umetnosti već iz njenog pojma; estetski stav ima legitimnost u metafizičkom mišljenju transcendencije; ako nam je stalo do temelja iz kojeg se može misliti umetnost onda opovrgavati mišljenje umetnosti u ime sumnjivih trenutnih rezultata koji su više posledica smeše prkosa i nemoći, može činiti onaj ko misli da svoju neozbiljnost i zabludnost opravdava zalaganjem za postmodernu. Da se u govoru o umetnosti polazi od prakse umetnosti ne bi se moglo stići dalje od poetike određene konkretne umetnosti. No kako govor pretpostavlja i još nešto drugo no običnu priču, ne smemo se zadovoljiti samo pričom a ne poželiti da je rasklopimo, da rasklapajući je prodremo u njenu pozadinu. Uvođenje logosa i hod na njegovom tragu jeste posao za kojim stoji određena odluka a ona je i dublja i dalekosežnija od sveg što bi se u nekakvom "postmodernom" ćaskanju moglo naslutiti. To je već dovoljan razlog (dalje razvijanje ove teze pokazalo bi samo ispraznost postmodernog obrazlaganja
6 O svemu tome videti opširnije u knjizi: Uzelac, M.: Fenomenologija sveta umetnosti, Novi Sad 2008.
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 470
pravovaljanosti postmoderne neobaveznosti u odlučivanju o pravosti) da se filozofija okrene onom što je jedino ozbiljno njeno pitanje: kako bivstvovanje kao takvo, kao apriori dospeva do samodatosti. Umutničko delo je poprište sukoba bivstvovanja i biti, istoričnosti i ideje, stvarnosti i privida. Za tumačenje umetničkog dela moramo se stoga obratiti filozofiji; ono nije mesto na kojem bi jedno do drugog bili istorijsko i idealno, jer oba se u estetskom aktu nalaze sjedinjeni: estetsko se pokazuje kao idealizovanje stvarnosti kako u trenutku tako i u večnosti. Za tako nešto neophodan je filozofski stav budući da umetnik uvek traži ono opšte i ono trajuće u njemu; on ne teži vremenski fiksiranom, već večnom. Zadatak umetnika je da "zabeleži" pokret stvarnosti koja se u umetnosti pokazuje kao privid; zađe li se iza tog privida dospeva se u prazninu koja se tad javlja kao temelj iz kog izrasta jedna druga stvarnost. Ako je već po definiciji sva umetnost estetska, sva umetnost nije nužno i lepa; tek na jednom višem stupnju ona dolazi u odnos sa idejom dobrog, lepog ili božanskog i na taj način dospeva u ravan filozofije; to uzdizanje istovremeno je i prodiranje u dubinu sveta, u njegovu osnovu iz koje izrasta stvarnost stvari i umetnosti. Umetnost se tako pokazuje kao mesto odluke: prostor u kojem stvari dospele iz realnosti tvore "drugu" realnost koja se javlja odlučujućom za razumevanje prve. Imati svest o stvarnosti, odnositi se prema njoj, znači imati uporišnu tačku iz koje se može aktualizovati situacija što će tad funkcionisati kao mogućnost uspostavljanja razlike među stvarima. Umetnost se pokazuje kao regionalna ontologija unutar koje vlada večiti sukob kosmičkih moći čiji ontički odrazi jesu principi umetničkih dela. Ako je ovde potrebno još nešto reći o postmodernoj i pomodnom govoru o njoj, onda treba podsetiti na D.
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 471
Henriha koji u jednom intervjuu s punim pravom ističe da postmoderna "nije nikakva nova epoha u istoriji čovečanstva, već jedna pauza i stanje sumnje pre narednog sporazumevanja moderne o sebi samoj" (Henrich, 1991, 214). Može li se išta pohvalnije reći u prilog fenomenologiji koja se tokom čitave svoje istorije bori protiv sumnji i praznog vremena koje Henrih naziva pauzom? **
Sva izlaganja koja se ovde sprovode imaju za pretpostavku određen model mišljenja koji je determinisan na početku evropske kulture. Sve današnje kontroverze o odnosu moderne i postmoderne pretpostavljaju izvesnu društvenu situaciju koja nam, ako ne želimo da prihvatimo vrednosti koje nam nudi komercijalizovani ekonomski nakostrešen Zapad, mora biti koliko strana, toliko izvor ravnodušja. Nije nimalo slučajno što estetika nastaje u doba Baumgartena u latinskom delu Evrope gde emocionalno- estetska sfera dotad nije imala vodeću ulogu i nije determinisala celinu kulture. O razlici istočne i zapadne umetnosti naš estetičar Mirko Zurovac zapaža sledeće: "velika dela istočne umetnosti otvaraju neodoljivom snagom simbola uzvišenu i apstraktnu viziju čistoga nebivstvovanja, a dela zapadne umetnosti tragaju bez traga za krajem samog beskraja koji skriva obuhvatnu istinu bivstvovanja" (Zurovac, 1986, 50). Dok Zurovac smatra da su oba pomenuta stanovišta vezana za sudbinu metafizike; meni se čini da se vezanost za metafiziku pre može pripisati zapadnoj umetnosti, da umetnost nastala u ne-sohlastičkoj tradiciji ima prednost u poniranju do granica smisla na kojem počiva svet. Nastanak estetike treba razumeti kao pokušaj da se od Kanta naovamo zaleči hronična insuficijencija jedne kulture koja je uporno odbijala da prizna prvenstvo sferi čulnosti i postavi je na vrh celokupne duhovne kulture; ono Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|