Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 466
to vreme um nastavlja da traži samo jasna znanja i objektivna pravila po kojima se njima može koristiti ne ulaszeći nijednog časa u njihovo vrednosno procenjivanje. Primarni nisu ni svest ni mišljenje već je primarna praktična životna delatnost čiji su samo momenat svest i mišljenje. To je i osnovni razlog tome da teoretičnost i racionalnost nisu cilj već sredstvo, i to samo jedno od sredstava utemeljenja čovekovih postupaka. Čovekov svet ostaje svet njegove ličnosti i on nije slučajan već pun najraznovrsnijih izbora za koje je karakteristično da su svi izvršeni na tlu odgovornosti. Središna tačka u kojoj se sva odgovornost sabira, jeste sama ličnost koja zauzima svoje neponovljivo, najodgovornije mesto u tkanju bivstvovanja. Neko bi mogao reći da značaj individualne ličnosti priznaje i apstraktni racionalizam koji apeluje na ličnu odgovornost i traži samoodricanje i potčinjavanje, i to je tačno; ali, princip lične odgovornosti pretpostavlja bezuslovno priznavanje apsolutne slobode volje. Odbijanje da se prizna sloboda izbora označava krah svakog etičkog sistema, moralnosti i prava. Samosvojnost i primarnost odgovornosti ličnosti za ma koju manifestaciju sopstvene aktivnosti - ugaoni je kamen svakog prava i svake moralnosti. Činjenica da su um i racionalnost sekundarni, pre svega ukazuje na to da su oni samo sredstva da se sazna mera i dubina odgovornosti, da se dokuči mera i dubina uključenosti čoveka u veze i odnose unutar sveta i ta mera i dubina zapravo je mera i dubina ukorenjenosti i slobode u svetu. To je i osnovni razlog što kosmička racionalnost ne odbacuje „tehničku“ racionalnost niti njenu aparaturu već prvenstveno nastoji da prevaziđe njena ograničenja koja tokom dosadašnje istorije imaju krajnje pogubne posledice. Ostaje nesporno da meru i dubinu odgovornosti čovek može spoznati samo tradicionalnim, racionalnim metodama, tj.
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 467
oslanjajući se na teorijsko znanje i oblikovanje svake moguće situacije; toga smo itekako svesni, ali, ovde se svemu bitno menja smer: naglasak ne može više biti na odgovornosti koja bi se nalazila u funkciji racionalne samovolje, već na umnosti kao putu spoznaje mere i dubine odgovornosti. Pokazalo se više no očigledenim da je dosadašnji, tradicionalni put - put samovolje, put rušenja prirode i kidanja vezâ među ljudima, ugrožavanje same duše sveta. Zato se ovaj drugi put, put kosmičke racionalnosti, pokazuje kao put slobode i odgovornosti, kao put utvrđivanja bića i harmonije nastale u duši a u saglasju sa svetom. Kako je naše vreme vreme spoznaje granica tradicionalnog tehničkog uma i racionalnosti, sve više se sužava prostor samovolje racionalističkog delovanja koje čovek može dozvoliti u oblasti tehnike, politike, pa čak i nauke. Stoga se suštastvo znanja pokazuje kao pojava specifično ljudske dimenzije bivstvovanja – slobode i odgovornosti u harmoničnom sklopu postojećeg. Nedostatak znanja, „tehnička“ nerazumljivost i „iracionalnost“, ne oslobađaju nikog od „kosmičke“ odgovornosti a sama „tehnička“ odgovornost se pritom ne odbacuje već se i dalje uzima u obzir, ali sad u svom bitno promenjenom obliku i posve drugačijoj funkciji: kao tehničko sredstvo saznanja sopstvenog mesta i puta koji svaki pojedinac ima u „kosmosu“. Na taj način i sama odgovornost dobija svoj izvorniji i racionalni karakter pa je na prvi pogled iracionalna a u stvari više no racionalna na tradicionalističkom planu dok je na kosmičkom tek racionalna, odnosno, jedna posve „drugačija racionalnost“. Drugim rečima: uključivanje transcendentnog, metafizičkog iskustva u oblast kulturno osvojenog i aktivno zahvaćenog, iznova postavlja pitanje o čoveku, o njegovoj današnjoj poziciji – u kojoj se on, analogno vremenu koje
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 468
misli ono posle kraja vremena, pokazuje kao postčovek. Odista, kakav bi to trebalo da bude čovek koji više nije ni životinja, ni bog, ni mašina..? Znamo da negativna određenja ne vode putem određenja, znamo i to da o onom o čemu se ne može govoriti o tome treba ćutati (Vitgenštajn), ali i da se mora insistirati na govoru upravo o onom o čemu se navodno ne može govoriti (Adorno). **
Postmoderna umetnost nosi sa sobom samo jedan od mogućih odgovora o umetnosti kao opštem predmetu što je (odražavajući opšte jedinstvo) istinski izraz apriorija u kojem se koncentriše centralna tema konstitucije idealne objektivnosti. To konstituisanje moguće je iz umetnosti. U vreme vladavine pojma (koju nije moguće okarakterisati kao utopiju saznanja) pokušaj da se pojam umetnosti čulno zahvati ima za ishod da se ovaj ne može istinski opaziti. To pak znači da je filozofija umetnosti moguća tek u suprotstavljanju čitavoj dosadašnjoj estetičkoj tradiciji (što je teza moderne) i istovremeno u nastojanju da se vodi paralelni život sa svim pokušajima što nastoje da tematizuju kako problem estetskog, tako i pitanje nauke i tehnike modernog doba (Halder, 1973, 843). Ovom stavu treba dodati da je novo tematizovanje estutskog, novo "osluškivanje prirode" zasluga postmoderne. Istovremeno, ne sme se zaboraviti da značaj postmoderne počiva na oprisutnjenju novog umetničkog senzibiliteta; to samo po sebi još uvek nije i odlučujuća garancija za nastanak velikih dela koja jedino svojom visinom mogu dotaći visinu mišljenja umetnosti koju u sebi sadrži savremena estetika. Kada je o utemeljenju estetike reč, polazište može biti spekulativno mišljenje, odnosno fenomenološka deskripcija estetskog predmeta koja polazi od izvornog značenja reči aisthesis, od onog čulno-opažajnog. Ovo pak znači da ovaj drugi put, koji bi i postmoderna morala Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|