Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 457
njegovo netematizovanje same fenomenologije. Korak dalje, dalekosežno, u oba slučaja, čini Eugen Fink postavljanjem pitanja jedne fenomenologije fenomenologije, što je tema njegove VI Kartezijanske meditacije. Tehnička i kosmička racionalnost
U XX stoleću po prvi put ljudi postaju svesni toga da ono najvrednije, ono najveće za šta se uopšte čovek mora angažovati, želi li uopšte biti još čovek, nije sama borba za slobodu, pa čak ni njeno dostizanje, već, prvenstveno, sam doživljaj slobode, sposobnost da se sloboda izdrži i da se živi sloboda o kojoj se toliko govori da već i svaka pomisao na nju izaziva sumnju kako se tu radi o nečem krajnje problematičnom. Taj doživljaj slobode do te je mere specifičan i nepoznat, do te je mere egzistencijalno nov i odlučan u suprotstavljenosti svemu drugom, da nije nimalo slučajno što je često za posledicu imao koliko bekstvo od slobode, toliko, i još u većoj meri, nasilje nad prirodom, nad kulturom i nad drugim čovekom. Sve to ukazuje na duboku krizu pojma racionalnosti kakav nam donosi tradicija evropskog mišljenja ali i na nužnu potrebu za uspostavljanjem jednog bitno drugačijeg pojma racionalnosti. Istovremeno, kako smo već konstatovali, naučnici, unutar najrazličitijih disciplina konstatuju kako je došlo vreme "kraja nauke", vreme u kome prestaju da važe predstave o klasičnoj racionalnosti koja je razumevanje povezivala s otkrićem determinističkih zakona, a koje je postojalo paralelno s otkrićem bivstvovanja izvan okvira bivstvujućeg; nije nimalo slučajno da je još i za Ajnštajna svako odstupanje od tog ideala istovremeno značilo i odstupanje od mogućnosti da se pretenduje na "razumevanje" sveta, na razumevanje, koje se sve vreme
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 458
isticalo kao osnovni cilj nauke (Prigožin/Strengs, 2000, 251- 2). Ide se i korak dalje: sve je rasprostranjenije uvrenje da se i same nauke kreću ka svom zalasku: sva najveća dostignuća već su za nama; ostao je samo i dalje veliki prostor u oblasti primenjenih nauka dok teorije što u poslednje vreme izrastaju na tlu fundamentalnih nauka, koje, izgubivši svoj praktični značaj, nalazeći se daleko van oblasti svakodnevnog života, sve više poprimaju umetničku formu i sve su bliže oblasti koju je davno zaposela estetika. Imajući u vidu da Bekonova borba s "idolama" koje zamagljuju naše pravo saznanje stoji u velikom saglasju sa principom sumnje na kojem se temelji Dekartova metodologija, i isto tako, polazeći od toga da je i sam tvorac empirizma (F. Bekon) svoju koncepciju razmatrao kao sredstvo korekcije delatnosti razuma, više je no jasno da empirizam i racionalizam koji nastaju početkom novog doba ne treba tumačiti kao dve međusobno suprotstavljene tendencije, koje se bore za nekakav primat međusobno se isključujući, već kao dva usmerenja što se međusobno dopunjuju izražavajući jednu opštu ideju tog vremena - ideju o regulativnoj ulozi saznanja u sklopu čovekovog odnosa sa realnošću koja ga okružuje. To znači da su i empirizam i racionalizam samo različite forme intelektualnih pretpostavki od kojih su polazili mislioci s početka modernog doba te je stoga od samog početka ovog navodno novog pokušaja da se pristupi svetu i stvarima u njemu, epistemološka linija bila samo jedan od dominantnih pravaca u osmišljavanju suštine i prirode racionalnosti. Budući da po svom bitnom određenju racionalnost nije puka osobina, svojstvo samih stvari, niti nekakva činjenica među drugim činjenicama, ono osnovno što se tu odmah uočava jeste pre svega sadržaj određenog nastojanja koje se nalazi u temelju mišljenja, delovanja, govora ili saznanja; sve to omogućuje da se racionalnost
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 459
može odrediti kao izraz kompetentnosti u smislu sleđenja pravila, kao sredstvo za realizovanje vrednosti i stoga nju karakterišu „efikasnost“ i „ekonomija“ postupanja, a to više no jasno potvrđuje da je sav saznajni interes u svojoj biti zapravo tehnički; sve to više no jasno kazuje da pojam
vrednosni, normativni predikat. Pošto po svojoj biti racionalnost nije vrednosno neutralna i kako je znak našeg vremena tendencija da se sve vrednosti neutralizuju, osamostaljena tehnologija počinje da diktira svoje sopstvene interese, da ih proglašava za opšte i da uzurpiranim područjima prakse nameće sopstveni sistem vrednosti (Habermas, 1980, 328), i to čini opravdanim da se postavi pitanje uloge koju treba da ima racionalnost, odnosno: na koji način, kojim argumentima je moguće njeno utemeljenje. Kao posledica činjenice da se formalno shvaćena racionalnost do te mere nametnula a što se ogleda, pre svega u tome da ljudi "racionalno" utiču na neposredni sled događaja, shodno primeni socijalnih tehnika, te da je moguće upravljanje sopstvenom sudbinom korišćenjem racionalnih tehnika. Ovakvo „racionalno“ upravljanje svetom sve je problematičnije i to se najbolje vidi na planu istorije: premda istoriju „stvaramo“ mi to ne činimo svesno. Savremenim postmodernim tumačenjima svojstveno je da istupaju protiv dominantnih tumačenja racionalnosti, da sva predložena tumačenja smatraju jednako valjanim. To se u prvi mah može smatrati prednošću ali, s druge strane, apsolutizacija decentralizujućeg pristupa koji nudi postmoderna ruši svaku mogućnost jednoznačnog razumevanja među ljudima a tako i mogućnost ma kakvog kolektivnog delovanja, sve to za krajnju posledicu ima temeljno dovođenje u pitalje mogućnosti postojanja i same nauke kao tla na kom se mogu izgraditi poslednji odgovori. **
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|