Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 475
tome da se stidljivo iznova uvede pitanje samog dela (naspram dosad prenaglašenog pitanja stvaranja). To je i osnovni razlog što mnoga današnja tumačenja umetnosti deluju vidno anahrono, pa nam uvodni delovi Hegelove Estetike sad izgledaju svežijim i zanimljivijim od svih "postmodernističkih naklapanja" o umetnosti i nekakvim novim prodorima ili toliko popularnim "strategijama". Zato, ako bi bilo moguće govoriti o tome kako umetnička dela zaposedaju sad nekakav svoj novi "postmoderni prostor" ne možemo ne biti svesni i toga kako je vreme postmoderne (ili, vreme jednog "razvodnjavanja" filozofije, istina ideološki jasno obojenog i dobro promišljenog) uveliko ostalo za nama. Smatram da će sva ta razmatranja o postmodernoj biti dragocena za teoriju i praksu književnosti XX stoleća (gde pre svega i spadaju i odakle su svojevremeno izmilela), ali ne i za filozofiju. Konačno, XX stoleće nije stoleće velike književnosti (kao prethodno) i zato i može imati teoriju kakvu zaslužuje. Sva opovrgavanja temelja umetnosti i osnove na kojoj bi počivala građevina mišljenja umetnosti još uvek se dovode u sumnju; međutim teško bismo se sad sa lakoćom odlučili da damo glas onima koji samouvereno brane nekakav postmoderni senzibilitet; sve više osećamo kako u pozadini te odbrane leži koliko nespremnost da se uđe u koštac s teškoćama naraslim pred današnjom umetnošću, toliko i pogrešno ubeđenje kako se borbom za postmoderno insistira na onom što je najprogresivnije. Prizivajući u pomoć postmoderno iskustvo priziva se iskustvo prošlog; na osnovu onog što je bilo ne može se odlučivati o onom što nas je ovog časa snašlo. Nimalo slučajno, osećamo se koliko usamljeni toliko i napušteni. Usamljeni smo jer nas ponor odvaja od umetnosti prošlosti (a sami smo tome doprineli u onoj meri u kojoj smo pristali na to da sarađujemo u gradnji nekakvih "postmodernih
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 476
strategija"), napušteni smo, jer sebe više ne vidimo kao učesnike u događanju sveta. Imajući u vidu sve što je do sada rečeno o postmodernoj ne možemo se oteti utisku da je priča o postmodernoj odviše lepa da bi mogla biti trajna; s njenim raspadom vraćamo se osnovnim strategijama moderne i odnosu moderne i premoderne. Zato nam danas izgleda tako interesantnim vreme baroka ili predromantizma; ako se iz svoje kože ne može, nastojimo da život u njoj bolje razumemo vraćajući se iskustvu prethodnog. Jedino pitanje što ostaje trajno otvoreno, to je ono o odnosu starih i novih, moderne i tradicije kojoj se ova suprotstavlja. Samo protivljenje, samo negacija, poslednji je temelj umetnosti koju danas poznajemo. U tom protivljenju treba videti izraz nastojanja da se uspostavi princip razlike kao princip temelja moderne umetnosti. Pojam fantazije i uzvišenog, kao i teza o umetnosti kao drugoj stvarnosti čine se nedovoljnim kad umetnost prebiva unutar iste stvarnosti i unutar perspektive koja se otvara sa postmodernim i svim ostalim umetničkim pokretima koji više ne pretenduju na to da umetnost ima za cilj stvaranja "večnih" umetničkih dela. Ako je novo tematizovanje estetskog, novo "osluškivanje prirode" u izvesnoj meri zasluga i postmoderne, ako se i prihvati da značaj postmoderne za tumačenje umetnosti počiva na oprisutnjenju novog umetničkog senzibiliteta, to, samo po sebi, još uvek nije i odlučujuća garancija za otvaranje prostora novim delima koja bi svojom visinom mogla dotaći visinu mišljenja umetnosti do koje doseže savremena estetika. Sa sumnjama koje se ovde rađaju dolazi do tematizovanja pitanja mogućnosti mišljenja nove umetnosti pa tako i tematizovanja mišljenja samoga mišljenja, do okretanja filozofiji koja iako zatočena sred lavirinta poput Arijadne, sve vreme čuva klupko konca kojim se može
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 477
dospeti na svetlo. Naše uporno obraćanje fenomenološkoj filozofiji upravo ovde nalazi svoje istinsko opravdanje; nije reč o vaskrsavanju onog što je prošlo, već o nastojanju da se uz pomoć prošlog probudi još neiskazano buduće. Upravo fenomenološka filozofija to omogućuje. Nije naodmet podsetiti da je već "otpisana" Huserlova fenomenologija nakon Drugog svetskog rata (kad su filozofija egzistencije i i egzistencijalizam počeli da gube svoj sjaj) sa objavljivanjem spisa Krisis (1954), opet postala aktuelna i koliko predmet toliko i podsticaj novih istraživanja. Radikalnost njenog načina postavljanja problema i dalje ostaje tema dana; njena metoda istrajnog vraćanja izvorima oličena u stavljanju u zagrade svega naknadno dobijenog samo je način da se dospe do tla koje je garant egzistentnosti čak i onoga što prvi fenomenolozi nisu imali u obzorju. Već prvih decenija XX stoleća beše vidno nastojanje fenomenologa da estetika ne bude redukovana ni na istraživanja usmerena samo na ono subjektivno (na stvaralačke doživljaje i delatnosti iz kojih nastaju umetnmička dela, ili na primalačke doživljaje koji se svode na sticanje utisaka i uživanje u delima), niti isključivo na ono objektivno (na predmete, odnosno, umetnička dela). **
S neprestanim proširivanjem obima pojma umetničkog dela, a što je za posledicu imalo permanentnu potrebu za redefinicijom i pojma umetnosti, i sama estetika kao filozofska disciplina našla se u nezavidnoj situaciji: jednako je ugrožen kako njen smisao tako i smisao umetnosti i egzistentnost umetničkog dela; nakon prolaznog "postmodernog" verovanja da suštine nema, budimo se iz "dogmatskog dremeža": suština se sreće tamo gde je najmanje očekujemo - u načinu konstituisanja prostora umetničkog dela. Učenje o nesupstancijalnosti počinje Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|