Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 442
filozofije? Ko tu filozofiju ima? Zar treba po ko zna koji put, opet i iznova citirati Kanta: «Filozofija je čista ideja o jednoj mogućoj nauci koja in concreto nigde nije data, ali kojoj mi pokušavamo da se približimo na raznim putevima, sve dok ne bude otkrivena jedina u čulnosti vrlo zarasla staza, i dok nam ne pođe za rukom da pasliku koja dosad nije uspela, učinimo ukoliko je to čoveku dosuđeno, jednakom praslici. Sve dotle ne postoji nijedna filozofija koja se može učiti; jer, zaista, gde je ta filozofija kod koga se ona nalazi i po čemu je možemo poznati? (Kant, 1990, 497). Jasno je: ovde je reč o filozofiji, o njenom određenju i s pravom se postavlja pitanje o kojoj i kakvoj je filozofiji reč. Za nama su velika dela filozofije. Mnoga od njih behu svetionici svog vremena a danas, bledo su svetilo u našoj tami. Šta tome je uzrok, šta to njima nedostaje da bi nas osvetlila i prosvetlila? Ono što su ranija vremena isticala kao orijentire u svom delanju – nas jedva da dotiče u našoj osornosti i oholosti; odista, vreme se izmenilo i kome je danas još do Hegela u doksografskom smislu te reči? U onom drugom smislu, to više nije Hegel već neko sasvim drugi. To smo zapravo mi, zaboravljeni od sveta i od sebe samih – nemarna bića, istina oslobođena germanskih romantičarskih zabluda i prepotentnih samozavaravanja, izložena susretu s izazovima ekologije i genetike. Reč je o novom disciplinama, odnosno, o novim regionalnim ontologijama za koje Hegel nije mogao znati. Zašto ga za to okrivljavati? Ali, zašto se na njega i pozivati u vreme kad njegovi odgovori više ne funkcionišu u svetu polivalentne dijalektike? Liotar nastoji da dovede u pitanje čitavu zapadnu tradiciju filozofiranja koja se dve hiljade godina nalazi u senci Platonovog mišljenja. Reč je tu o negiranju supstancijalnosti i tumačenju sveta kao igre rečenica od kojih nijedna nije prva te svaka rečenica «koja se dogodi
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 443
biva uvedena u igru i sukob između različitih vrsta govora. Ovaj sukob je raskol, jer ono što je uspeh (ili potvrda) za određeni govor nije za neki drugi (str. 144). Te vrste govora o kojima se ovde govori jesu zapravo strategije. Ovo je pak još jedan omiljeni izraz postmodernističke filozofije. Bez obzira na pomodnost postmodernističke filozofije treba istaći i jednu distinkciju koju nalazimo kod Liotara, distinkciju između filozofa i intelektualca: zadatak filozofa je da, zbog odgovornosti koju ima prema mišljenju, utvrdi raskole i da pronađe (nemogući) jezik u kojem će se izražavati; naspram filozofa, intelektualac nastoji da se raskoli zaborave, i to tako što jednu vrstu govora, ma koja da je, predodređuje za političku hegemoniju (str. 150). **
S pojavom ove nove terminologije s kojom je nastupala postmoderna, počele su da se dešavaju čudne stvari: dekonstrukcija se isticala kao neko veliko otkriće mada se tu radilo o nečem što je odavno bilo poznato u istoriji misli i kulture; sokratovski metod, kako ga opisuje Platon, po svojoj biti nije ništa drugo do dekonstrukcija, o tome su pisali Novalis, Šlegel i drugi romantičari, a daleko od toga nije ni Hajdegerov pojam destrukcije kojim se ovaj hteo poslužiti kako bi došao do temelja metafizike. Neko je primetio kako postmodernizam ima sličnosti s programima Windows: očevidni su nedostaci i slabosti i svi to znaju, no svi su prinuđeni da se njim koriste, pre svega zbog nametljivog marketinga. Treba tome dodati još nekoliko razloga: a. Neangažovanost poststrukturalizma i postmodernizma koji se ne pozivaju ni na kakvu ideologiju, već izrazito nastoje da budu ne-ideološki; ideološka neangažovanost nema neki spoljašnji već unutrašnji razlog: u otsustvu jedinstvene pozicije, u vanpozicionalnosti. b. Druga privlačna strana poststrukturalizma i
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 444
postmodernizma beše utisak tehnologičnosti i majstorstva, pošto je stilistička igra smislova i interpretacija pretpostavljala opštu erudiciju kao i određeno vladanje govorom. c. Postmodernizam je pod znak pitanja doveo dotad vladajuću racionalnost i otvorio put od logocentrizma ka telocentrizmu; od intelektualizma i duhovnosti ka telesnosti, od verbalnosti ka vizualnosti, od racionalnosti ka novoj arhaici. U centru mentalnosti i diskursa našlo se telo, telesnost; avaj, to je jedna od starih tema Huserlove fenomenologije. Ovaj poslednji zahtev koji je istakao postmodernizam beše posledica uvida da je (a) iscrpljen potencijal naučno- tehničkog racionalizma i da je potrebno obratiti se nekim drugim temeljima osmišljenja bivstvovanja (pre svega humanističkim) kao i da (b) ti temelji nisu više vezani za Logos, da nisu logocentrični, te da je neophodna (c) metamorfoza tradicionalne moralnosti. Prvi je stav (a) antiscijentistički i antitehnicistički, tradicionalan za humanitarne nauke, u okviru kojih je nastao poststrukturalizam a i postmodernizam; drugi stav (b) izražava krizu logocentrizma i racionalizma, dok treći stav (c) ukazuje na to da se telocentrizam vezuje za radikalne promene moralnosti, da se metamorfoza moralnosti javlja s pretpostavkom realizacije novog kulturnog potencijala (sadržanog u telocentrizmu), i da postmodernistički bonton pretpostavlja ili imoralnost (a tako i ogoljenu amoralnost), ili jeprećutkivanje (ali nikako i obraćanje etici i moralnoj kulturi). Kritična tačka u kojoj postmodernizam dolazi u pitanje nije toliko odbijanje konstruktivnosti i insistiranje na igri smislovima i interpretacijama (kao svom jedinom cilju), već – neodgovornost; odbijanje da se zauzme lični, autorski stav, da se bude odgovoran. Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|