Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 430
modernosti. Pogrešno bi bilo izjednačavati pojmove avangarde i modernizma. Dok je avangarda dvadesetih godina bila napad na visoku umetnost 19. stoleća odvojenu od svakodnevnog života, te je tada nova umetnost svoj osnovni zadatak videla u nastojanju da se "umetnost porekne životom", da se smešaju umetnost i život, dotle je modernizam ostao vezan za tradicionalan pojam umetnosti, za pojam autonomnog umetničkog dela; suočen sa spajanjem estetike, politike i svakodnevnog života (u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina) Adorno se zalagao za autonomiju umetnosti. Desilo se da upravo takva moderna umetnost ponikla u opiranju politizaciji i upotrebi umetnosti u vanumetničke svrhe pedesetih godina putem masovne reprodukcije i kulturne industrije bude i sama institucionalizovana i iskorišćena za potrebe dnevne politike; već šezdesetih godina uočava se pobuna, ali ne u smislu odbacivanja modernizma, već pobuna protiv institucionalizovane varijante modurnizma. Ta pobuna se kasnije određuje izrazom postmoderna. Šezdesetih godina se ponovo otkriva avangarda dvadesetih, nadrealizam, aktualizuje se teorijsko delo Valtera Benjamina (W. Benjamin, 1892-1940) (čije se zalaganje za avangardu sad prihvata kao argument postmoderne protiv moderne). Jedna od propratnih pojava tada je pokušaj revalorizacije popularne kulture koja se javlja kao izazov moderoj umetnosti, te imamo rokenrol, folk-muziku, likovne prikaze svakodnevice, hepening, alturnativno i ulično pozorište, jenjavanje kritike moderne mas-kulture, psihodeličnu umetnost "acid-roka"... Drugim rečima: dovođenjem u središte umetničkog interesa do tad zanemarivanih fenomena s periferije ljudske egzistencije obnavlja se buntovništvo koje je u početku bilo ugrađeno u
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 431
modernu umetnost. "Estetsku" valensu sada će poprimiti niz dela koja su dotad bila viđena kao "potrošačka umetnost": više se ne insistira na visokim vrednostima, napuštaju se merila moderne i avangarde; to za posledicu ima opadanje vrednosti umetnosti. Na scenu ponovo stupaju zastareli obrasci i ono "već viđeno". Sada se aktualizuje pitanje kulturnog kontinuiteta/diskontinuiteta; ovu dihotomiju nemoguće je rešiti unutar dotad korišćenih dvovalentnih relacija. Potvrdu ovom shvatanju nalazimo u rezultatima Deride koji dovode u pitanje vrednosti dihotomnih obrazaca mišljenja. A. Huisen (A. Huyssen) ističe da "u većem delu rasprava o postmodernizmu, dolazi do izražaja veoma konvencionalan obrazac mišljenja. Ili se kaže da se postmodrnizam nadovezuje na modernizam, i u tom slučaju je pogrešna svaka rasprava koja ta dva pojma suprotstavlja jedan drugom; ili se tvrdi da postoji radikalan prekid, raskid sa modernizmom koji se zatim ocenjuje pozitivno ili negativno" (Huyssen, 1986, 20). Ako se hoće istaći neka razlika, onda bi ona bila u sledećem: dok moderna ističe da u novim uslovima, sa pojavom novih materijala, stari uzori prestaju da važe, te se nepokolebljivo veruje u stalno modernizovanje umetnosti, dotle postmoderna nalazi inspiraciju i podsticaj u slikama prošlosti i vraća se "pre-modernim" rešenjima. Obnovom starog postmoderna više ne veruje u revolucionarnu misiju umetnosti; ona nastoji da se posle iskustva moderne vrati "u vreme kad je umetnosti bila još umetnost" (Huyssen, 1986, 39). Tako se pokret šezdesetih godina odlikuje željom za raskidom i diskontinuitetom (što podseća na pokret dadaista dvadesetih), pa nimalo slučajno javlja se interesovanje za M. Dišana; napada se institucionalizovana umetnost i zagovaranje tehnološkog optimizma (medijska tehnologija, kibernetika); nastoji se premostiti jaz između
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 432
visoke i popularne umetnosti koji je produbila moderna. Šta se međutim dogodilo? Ova pop-avangarda šezdesetih bila je ubrzo zahvaćena već razvijenom kulturnom industrijom; za kratko vreme bila je komercijalizovana i integrisana u sistem to je već desetak godina kasnije pop- i rok-avangardu lišilo avangardnog statusa. Adorno koji je branio umetnost od zloupotrebe nije mogao da spase autonomnu umetnost pedesetih godina od upotrebe u vanumetničke svrhe te je mogao samo da konstatuje kako "nema zaštite od zloupotrebe dijalektike u komercijalne svrhe". Osamdesetih godina dolazi do širenja umetničkih praksi poniklih na ruševinama moderne; trend je sad anti- moderan, ali eklektičan jer je primetno i vraćanje modernističkoj tradiciji. Stanje je paradoksalno jer je takav postmodernizam istovremeno je i avangardan (budući da prezentuje savremene tendencije i tokove), ali i antiavangardan jer nastoji da odbaci bitni interes avangarde za jednu novu umetnost u nastajućem alternativnom društvu. Istovremeno ovaj postmodernizam je i anti-postmoderan jer napušta razmišljanje o problemima koje je izazvalo iscrpljivanje modernizma, napuštanje problema kojima je postmoderna htela da priđe estetički a ponekad i politički. Primetno je kako napuštanje oslobodilačkog projekta modernosti, tako i istovremeno nastojanje da se restauriraju neke od vrednosti visokog modernizma pedesetih. Moglo bi se reći da imamo "površni eklekticizam, kombinovan s estetičkom amnezijom i iluzijama dostojanstva" (Documenta 7, 1982), Tako se postmoderni senzibilitet, o ko-jem se danas sve jasnije može govoriti, razlikuje i od modernizma i od avangardizma koji su umetnosti pridavali povlašćen položaj u procesima izmene društva. Visoka umetnost danas više nema istaknut Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|