Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 421
upozorava kako je "humanizam sinonim za metafiziku, jer samo iz perspektive metafizike kao opšte teorije bivstvovanja /Sein/ koja ga shvata u "objektivnom" smislu (zanemarujući, dakle, ontološku razliku), samo u takvoj perspektivi čovek može pronaći definiciju na čijoj osnovi se može "izgrađivati", obrazovati, stičući obrazovanje /Bildung/ u smislu humanae litterae koje određuje humanizam kao jedan trenutak u istoriji evropske kulture" (Vatimo, 1991, 34). Do krize humanizma dolazi kad u krizu zapada ideja o čoveku kao središtu sveta, o čoveku kao temelju i gospodaru bivstvovanja; ta kriza znak je uzdrmanosti ljudske subjektivnosti pred naletom tehnike i sve većom racionalizacijom sveta. Možda ovde treba još nešto imati u vidu: ako je fenomenologija posle 1927. pod uticajem Hajdegera i njegovog određenja čoveka kao In-der-Welt-sein krenula putem onemogućavanja utemeljenja pitanja o čoveku unutar jedne transcendentalne kosmologije, to treba shvatiti kao simptom vremena u kojem živimo, a za koje su izrazi kao apsurd ili kriza postali preslabi pojmovi. Ima dovoljno razloga postavljanju pitanja tla s kojeg se određuje umetnost: da li je to čovek ili svet, jer, ako je umetnost određena ne iz biti čoveka već iz istine bivstvovanja onda humanizam ne mora biti presudan momenat na koji se mora pozivati svako suđenje o umetnosti, i to iz dva razloga (1) ono po čemu je jedno delo umetničko, jeste njegova estetska dimenzija - njegova estetska vrednost, a delo, razume se, ima u sebi i drugih vrednosti (istorijskih, političkih, socijalnih, ekonomskih...) i (2) kada se govori o humanizmu, mora se imati u vidu o kakvom je humanizmu reč. Znamo da tamo gde se mnogo govori o slobodi i demokratiji, nema ni mnogo slobode ni mnogo demokratije; isto bi se moglo reći i za neprestano insistiranje na humanističkim porukama umetničkih dela,
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 422
jer, može biti dela sa dosta humanizma, ali sa premalo umetnosti. No, ne može se umaći utisku da ovakav način viđenja stvari lako odvodi u naivni sociologizam. Ovde o tome nije reč: ne radi se o šansama koje bi se našle pred postavljenim idealom humanizma već prvenstveno o samom sadržaju humanističkog ideala koji od samom početka počiva na tlu metafizike; radi se o tome da se metafizika prevlada (überwinden) tako što će se preboleti (verwinden), da se bivstvovanje ne vidi više kao temelj. U takvoj situaciji onda nije više reč o humanizmu kao predikatu dela već kao simptomu koji svojom uzdrmanošću potresa i svo tlo na kojem se nalazimo misleći da smo na sigurnom. Odvažnost koja se od nas traži jeste da znamo da smo na beztemeljnom tlu, da lebdimo sred stalno preobražavajuće stvarnosti što izmiče svakoj definiciji. Kada je o umetničkim delima reč, evidentno je da ona poseduju estetsku dimenziju, da je u njima utemeljen takav oblik duhovnosti koji im omogućuje da vode svoj poseban život nevezan za sudbinu upotrebnih stvari. Često se kaže da umetnici ne bi smeli dozvoliti da njihova dela budu iskorišćena u neke vanumetničke svrhe, a u ime
umetnosti. Čitava strategija svih nastojanja savremene umetnosti jeste da se izbegne institucionalizaciji umetnosti od strane društva. Moglo bi se reći i da je tu sadržan osnovni problem svekolike umetnosti XX stoleća. Pitanje u kome bi ovde postavljena pitanja trebalo da traže svoje poreklo, ticalo bi se temelja estetske vrednosti: (1) da li je estetska vrednost (estetsko) utemeljeno u čoveku (pa bi tada sva umetnost već po definiciji bila humana, ali bi i vrednosti bile subjektivne, relativne - što bi imalo za posledicu da jedno takvo stanovište završi u psihologizmu i relativizmu), ili (2) temelj estetske vrednosti treba tražiti van čoveka (pa umetnost tada nema prvenstveno humani
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 423
već mundani karakter). Možda se antropocentrističkom i narcističkom tumačenju svega oko sebe može izbeći tako što će se kao prva i osnovna videti uvek svetska dimenzija stvari (i sebe), što će se u svetu kao krajnjem horizontu sveg bivstvujućeg tražiti poslednji temelj i poslednja opravdanja. Ako smo bačeni u svet, moramo mu se (mišljenjem) neprestano vraćati i u njemu, kao smislu smisla, videti potrebu za umetnošću kao potrebu za određenjem sveta i sebe u njemu. Pre svake odluke mora da bude razumevanje. Ako je Hajdeger učestvujući u jednom simpozijumu o Heraklitu rekao Mi moramo pojmove svakoga dana iznova misliti (Wir müssen die Begriffe jeden Tag neu zu denken) (Heidegger- Fink, 1970, 126), onda nas njegove reči opominju da pojmove (o kojima je danas ovde opet i jedino reč) moramo uvek iznova misliti, da se ne zavaramo poput Pontija Pilata kako njihov smisao i njihova istina sad su nešto što je iza nas, što nas se više ne tiče. Među te opasne, nejasne, zavodljive pojmove spada i pojam postmoderne umetnosti pa nije nimalo slučajno što smo svedoci brojnih rasprava o odnosu moderne i postmoderne, o njihovom pravu, novosti ili zastarelosti. Dok neki autori postmodernu umetnost vide samo kao logički završetak moderne ili njen stalni nastavak, drugi postmodernu (nalazeći njene korene već u vreme romantizma) određuju kao pre-modernu i kao početak moderne. * Izraz moderna umetnost pretpostavlja da je u naše vreme nastalo nešto posve novo u odnosu na raniju umetnost koja se stoga može odrediti kao stara umetnost. To novo je teško opisati: bit mu se više oseća no što se može spoznati; ono se u istoj meri i slavi i osuđuje; ako se danas, čak više i ne osuđuje to je ponajpre zato što se izgubio strah
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|