Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 415
Moguće je da umetnost postoji samo u svojim granicama i moguće je da ih ona iz same sebe obrazuje. Pitanje: da li umetnost određuje ne-umetnost iz sebe, mora isto tako ostati otvoreno dok se ne da odgovor o oblasti kojom je umetnost određena, a to nije moguće učiniti unapred i jednom za svagda. Umetnost je dospela tamo gde se u pitanje stavlja smisao njenog postojanja; na taj način pita se za temelj onog što je još uvek sačinjava. Umetnost svoj izvor vidi u ne-izvoru sveta, u konstituisanju neke druge stvarnosti čiji se prostor, ostvaren iz našeg sveta, neprestano, uprkos svom delovanju umetnosti, dovodi u pitanje.
Sve to više no jasno kazuje da se u naše vreme može govoriti i o svojevrsnoj krizi umetnosti (preciznije bi bilo reći: krizi smisla umetničke delatnosti), ili, svojevrsne krize proizvoda umetničke delatnosti. Kako danas umetničkim delima smatramo i one proizvode i objekte koji koji su u davna vremena stvoreni ne iz estetskih već iz nekih posve drugih razloga, kultnih, religioznih, pa danas uživamo u njihovoj lepoti, sasvim je moguće da u nekom budućem vremenu (ako ovo naše nije poslednje) u umetnička dela budu ubrajan a i dela koja mi danas ne smatramo umetničkim. Poučan primer bi mogla biti dela Marsela Dišana (M. Duchamp) koji je prvih decenija ovog stoleća potpisivanjem razne upotrebne predmete prevodio u umetnička dela; još jednom podvlačim: ne mislim da je lopata za sneg koju je on potpisao i potom izložio kao umetničko delo, veliko delo, ali, ubeđen sam da je taj čin od velikog teorijskog značaja - tu se propituje granica umetničkog i ne-umetničkog. Dišan činom potpisivanja jedan upotrebni predmet, izmešta iz realnog
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 416
sveta u svet umetnosti. Tako se problematizuje koliko svet umetnosti, toliko i realni svet u kojem svakodnevno prebivamo, pa se umetnost pokazuje kao ključ za razumevanje same stvarnosti, jer, bez svesti o svetu umetnosti ne bismo mogli dospeti do svesti o svetu u kojem obitavamo. Ovde se radi o samom načinu na koji se mogu razlikovati umetnički od ne-umetničkih predmeta, a to već pretpostavlja prethodno određenje pojma umetnosti. Sa nastojanjem da se pojam umetnosti što preciznije odredi nužno dolazi do njegovog proširivanja; sa sve novim i novim određenjima pojmu umetnosti se povećava doseg i obim. Ovo pak ne zavisi od količine dela ili od rasta broja umetničkih objekata, jer tako nešto nije posledica samo novih (uvek poslednjih) dela, već prvenstveno pokušaja da se utvrde načela i pojmovi na kojima počiva umetnost. Jasno je da tu teorijski aspekt stvari zadržava primat nad praktičnim. Kada se govori o krizi umetnosti i krizi dela, o krizi pojma i krizi postupka, posebnu teškoću zadaje promišljanje izvora umetničkog, odnosno nastanka umetnosti iz nećeg što nije umetnost. Radi se o osnovi iz koje proističu i delo i njegov smisao, o osnovi iz koje nastaje nešto što ima princip u sebi i postoji pokraj nečeg što nastajući iz istog ima princip u drugom i služi našem opstanku. Ako se, dakle, umetnost može odrediti na osnovu karakteristika dela, a klasa umetničkih dela može se identifikovati samo na osnovu ideje umetnosti, ostaje nam da pojam umetnosti ostavimo otvorenim - da prihvatajući činjenicu postojanja umetničkih dela, pitamo i dalje o mogućnosti njihovog postojanja. Ovde ima mnogo razloga da se podsetimo prve rečenice iz čuvene Lukačeve Hajdelberške
ikakvih ilegitimnih pretpostavki, mora da započinje ovim pitanjem: umetnička dela postoje - kako su ona moguća?"
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 417
(Lukač, 1977, 3). Postaviti pitanje smisla znači postaviti pitanje suštine, pitanje čovekovog bivstvovanja, jer smisao je uvek smisao za čoveka, on je ono što za njega znači, što budi njegove interese, što pogađa njegovu bit. Smisao je uvek celovit i intendira celinu, ali ova ima smisao samo u odnosu na ljudsku egzistenciju. Ako je danas, sa postmodernim iskustvom pojam smisla postao problematičan, onda svakako treba imati u vidu i misao T. Adorna da je to možda i stoga što "umetnička dela, odvojena od empirijskog realiteta, i budući da su "bez svrhe", ne vode nikakvoj korisnoj nameri za samoodržanje i život, pa nije moguće da se smisao imenuje kao svrha" (Adorno, 1980, 259). Umetnička dela sve ređe bivaju koherentna pa se koherentnost odbacuje. Smisao dela ne može delu doći iz sfere van njega, pa se onda od smisla kao smisla odustaje; insistira se na smislu, a misli ne-smisao. Negiranjem smisla stvara se novi smisao. Smisao se buni pa je sad "smisao pobune u pobuni smisla" (D. Pejović). Zato govor o smislu jeste uvek meta-govor, govor o smislu smisla koji se u umetnosti možda najpre dokučiti, jer njegova osnova u latinskom jeziku (sensus) ukazuje i na saznanje i na organ čulnosti - na ljudsku delatnost. Pitanje o smislu stvari, života i umetnosti možda i nije toliko moderno (ni postmoderno), koliko je uvek na novi način postavljano. Pitanje o smislu je ontološko pitanje jer dolazi na mesto pitanja o biti bivstvovanja u času desupstancijalizacije stvari koja se ogleda u redukciji pojma stvar na predstavu i doživljaj (Rodin, 1979, 46), što znači da su stvari a i sam subjekt rezultat konstitucije svesti. Ovakvo shvatanje subjekta kao supstrata koji se odlikuje jedinstvom svesti upravo je u središtu svih napada koji dolaze sa pozicija postmoderne a inspirisanih filozofijom M. Hajdegera subjekt shvaćen humanistički, kao samosvest Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|