Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 433
društveni položaj. U već citiranoj raspravi (Predstavljanje postmodernog) A. Huisen piše da "savremenu umetnost ne možemo više posmatrati samo kao jednu fazu u sledu modernističkih i avangardističkih pokreta koji su pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka nastali u Parizu i koji su održali etos kulturnog progresa i avangardizma sve do šezdesetih godina ovog veka" (Huyssen, 1986, 85). Ako je kriza modernizma rezultat krize odnosa umetnosti u društvu, jer, iako su modurnizam i avangardizam čvrsto povezani s društvenom i industrijskom modernizacijom, oni su, po mišljenju Huisena, ipak predstavljali protivničku kulturu premda su energiju crpli baš iz bliskosti krizama koje su izazivali modernizacija i progres. Možda bi stoga bilo delotvorno napustiti opredelenje za jednosmernu istoriju modernizma koji se kreće prema nekom unapred zamišljenom cilju i okrenuti se istraživanju onih tendencija koje upravo to "napredovanje" dovode u pitanje; H. Jonas će s pravom reći da "istorija /Geschichte/ nema nikakav unapred zacrtan cilj kojem bi ona trebalo da teži ili od kojeg bi je trebalo odvratiti" (Jonas, 1990, 156); ovo problematizovanje pojma napretka još jednom potvrđuje da se današnja postmoderna nastojanja razlikuju od modernizma i postmodernizma time što se okreću pitanjima odnosa tradicije i inovacije, konzurvacije i obnove i to tako što ih otkrivaju i kao estetička i kao politička pitanja (Huyssen, 1986, 85). Ako danas, kako to misli M. Feraris, postmoderna vrši odlučujuću funkciju u samoafirmaciji modernog, pa se ono bitno čitave stvari ne nalazi ni u modernom ni u postmodernom već u njihovoj alternativi, onda je sasvim razumljivo što se poznatim tezama o kraju umetnosti suprotstavlja teza o početku nove umetnosti i njene nove prakse.
U jednom svom napisu Ihab Hasan ističe kako "sama
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 434
reč "postmodernizam" zvuči grubo i neprijatno: ona evocira pojam koji i sama želi da prevaziđe ili ukine, to jest sam modernizam. Reč je o terminu koji u sebi sadrži vlastitu suprtnost, što nije bio slučaj ni s romantizmom i klasicizmom, ni s barokom i rokokoom. Štaviše, on podseća na temporalnu linearnost i konotira zastarelost, pa čak i dekadenciju, što nijedan postmodernista neće priznati. (...) Iz istih razloga, kao i drugi kategorijski termini - recimo, poststrukturalizam, modernizam, ili romantizam - i postmodernizam pati od izvesne semantičke nestabilnosti, što znači da među naučnicima ne postoji određena saglasnost u pogledu njegovog začenja. Glavna poteškoća, u tom pogledu, sastoji se iz dva faktora: (a) relativna mladost, prenagli "rast" termina "postmodernizam" i (b) njegovo semantičko srodstvo sa terminima koji su još češće u upotrebi, a koji su i sami nestabilni". To je, zaključuje pomenuti autor, razlog tome da neki pod pojmom "postmodernizam" podrazumevaju ono što se obično označava avangardom ili neoavangardom, dok drugi isti fenomen nazivaju jednostavno modernizmom (Hasan, 1996, 17). Ukazujući na osnove ideološkog smisla "nejasnosti" u postmodernoj B. Šmit (B. Schmidt) piše da "čisto negativno određenje onog "post" u postmodernoj sadrži tako malo otvorenosti da se čini kako se sastoji od samih zabrana. Stil više ne sme postojati, modernitet više ne sme postojati, racionalnost više ne sme postojati, makar sve ostalo sme. Prividno tako širokogruda antidogmatičnost formule "anything goes" koju je iznašao Paul Fajerabend (P. Feyerabend, 1924) u delu Protiv metode već dovoljno je imala zadatak da pažnju ograniči na uvreženo i poznato, da se ne da smesti beskorisnim, neopreznim upitnicima" (Schmidt, 1988, 14). Ovde se takođe upozorava da to zatupljujuće "anything goes" umetnost svodi na puko
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 435
iznenađivanje, te se ova nastoji podrediti "bezuslovnom inovacijskom zahtevu". Ako se postmoderna može razumeti kao kraj vodećih ideja koje su određivale modernu, Šmit smatra da treba ispitati strategije postmoderne koja zazire od kritike i sukoba (a pritom se poziva na radost stvaralaštva kao da pred stvaralaštvom i njegovim ostvarenjem nema prepreka) i on vidi nekoliko strategija postmoderne: prva strategija vođenja u zaborav bila bi u "prevladavanju" protivrečnosti, suprotnosti i sukoba, u odbacivanju vodećih ideja moderne, u insistiranju na poznatom, na kretanju površinom i u negiranju dubine; druga strategija postmoderne bila bi u dovođenju svega u pitanje pa i samoga pitanja što za posledicu ima skepsu u sva merila kao i opravdavanje eklekticizma; treća strategija postmoderne bila bi u insistiranju na "nesaznatljivosti" egzistencije društvenih struktura, a četvrta strategija, u pozivu na igru bez obaveznog smisla. Postmoderna, smatra Šmit, svuda pokušava da se nadoveže na pokrete otpora, ali to samo stoga da bi im oduzela kritičku oštricu; kritički stav je dopušten, ali samo kao privatna stvar, jer, spor ne treba da bude principijelan. ni u šta se ne mešati - to bi bila peta strategija zaborava koju koristi postmoderna. Ideološke opasnosti koje nosi oznaka "post" bile bi "odbacivanje kritičke utopije, sporazumnost s postojećim sistemom potreba i s načinima njihovog zadovoljavanja, prividno u ime masa i besklasne kulture proizvoda, izneseni s neobavezujućom fantazijom" (Schmidt, 1988, 25). Ističem ovde neke od teza iz knjige B. Šmita zato što smatram da njegovo ukazivanje na postmodernu kao zgusnutu ideologiju može biti inspirativno i istovremeno demistifikujuće kad se sve više piše o postmodernoj a da se sve manje razume o čemu se tu zapravo radi. Ovaj autor Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|