Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 379
takmičenja, bilijar, šah); (2) alea, igre suprotne agonu, igre u kojima odluka ne zavisi od igrača jer po sredi nije igra s protivnikom, već sa sudbinom (rulet, kocka, lutrija, opklada); (3) mimicry, igre u kojima igrač odbacuje svoju ličnost i oponaša nekog drugog (gluma, scenske umetnosti, podražavanje nekog drugog); (4) ilinx, igre što počivaju na izazivanju vrtoglavice, na poremećaju percepcije (brzo okretanje u krug, alpinizam, hod po konopcu). Sve igre obuhvaćene ovom podelom nalaze se između dva pola, između razonode, improvizacije, nekontrolisane fantazije (paidia) i podvrgavanja proizvljnim konvencijama, improvizacijama (ludus). Udaljavajuži se od pokušaja da rasvetli osnov igre i razjasni njen pojam, Kajoa insistira na pokušajima klasifikacije, kao i na opisivanju igre, te kod njega nalazimo mnoštvo zapažanja karakterističnih za pojedine igre, što ima psihološki, sociološki ili pedagoški, ali nikako i filozofski značaj. Polazeći od toga da je igra elementarna funkcija ljudskog života bez koje se ovaj uopšte ne može zamisliti, H.G. Gadamer pod igrom, odvoji li se ona od subjektivnog značenja koje ima kod Kanta i Šilera, misli "sam način bivstvovanja umetničkog dela" (Gadamer, 1978, 131). Kako igra ima sopstvenu bit nezavisnu od svesti onih koji igraju, njen subjekt nije igrač već ona sama dok se ispoljava pomoću igrača. Svrha igre je oblikovanje samog kretanja igre, te se u njoj, po rečima Gadamera, ispoljava ono što jeste. Bivstvovanje igre je izvršenje, ispunjenje; ona je proces kretanja, tvorevina. Igra stoga ima medijalni smisao: njen način bivstvovanja je blizak kretanju prirode, te Gadamer podvlači da je igra prirodni tok, i u meri u kojoj je ovaj priroda u toj meri je i smisao igre samopredstavljanje. Igra je slobodan impuls i bez nje je čovekov život nezamisliv - nju srećemo i tamo gde nema subjekata koji se ponašaju kao da
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 380
se igraju, ona ima svoju bit nezavisno od svesti igrača, te igru imamo i tamo gde bivstvovanje-za-sebe subjektivnosti ne ograničava tematski horizont i gde nema subjekata koji se ponašaju kao da se igraju (Gadamer, 1978, 132). Igra kao način postojanja umetničkog dela ima svoju oblast u koju uvlači onog koji igra. Njena otvorenost prema posmatraču istovremeno je i njena zatvorenost. Ne može se biti van igre, kao što se ni bit umetničkog dela ne da sagledati van njega samog; igra kao celina igrača i posmatrača svoj vlastiti duh nema u onima koje uvlači u igru, jer ovi tek kroz igru dospevaju do duha, do stvarnosti s one strane "svakodnevne" stvarnosti. Svrha je igre u oblikovanju samog njenog kretanja pa se stoga manifestuje kao samoprikazivanje (Gadamer, 1978, 138); u njoj se ispoljava ono što jeste, jer je u prikazivanju istinska bit igre, a tako i umetničkog dela: ukidanje ove stvarnosti, iznošenje na videlo onog što neprestano izmiče, ostaje skriveno; tako se igra opredmećuje, postaje tvorevina, biva umetnost, a tvorevina, svoje pravo bivstvovanje može nezavisno od delatnosti igrača da dosegne samo kao igra. * Mnoga istraživanja ukazuju da se pojam stvarnosti čini ključnim za razumevanje umetničkog dela; tematizovanje pojma stvarnosti u neposrednoj je blizini s pojmom igre, posebno onda dok i svet igre i svet umetosti vidimo kao svet nezavisan od realnog sveta: u podvojenosti ova dva sveta (realnog i imaginarnog) nazire se dvostrukost egzistencije igrača kao i umetničkog dela. Zagonetnost sveta igre nije u njegovoj odvojenosti od stvarnog sveta: on nema svoj prostor i svoje vreme u stvarnom prostoru i stvarnom vremenu već poseduje sopstveni prostor i sopstveno vreme (iako igrajući čovek koristi realni prostor i igra u realnom vremenu); ovo pokazuje da se preplitanje stvarnog sveta i sveta igre ne da
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 381
objasniti nekim poznatim modelom susednosti prostora i vremena (Fink, 1957, 37). Ono što ovde važi za igru važi u velikoj meri i za umetničko delo: nastavši u jednom stvarnom svetu, ono gradi jedan imaginarni svet, i koristeći se "realnim rekvizitima" oblikuje svet nerealnog; iz stvarnosti nastaje ne-stvarnost (i nad-stvarnost kao smisao stvarnosti). Kad se pitamo o umetnosti ili o igri, onda je naše pitanje podređeno jednom temeljnom filozofskom problemu: odnosu čoveka i sveta, te postavljanje pitanja o odnosu unutarsvetskog bivstvujućeg i sveobuhvatne celine sveta potvrđuje da promišljanje igre i umetnosti nije neko marginalno pitanje, nešto što bi nas vodilo dokolici i razbibrizi. Onoga časa kad smo postavili pitanje o svetu, postavili smo pitanje koje se nalazi nad svim drugim pitanjima, jer se tek u okviru njega može misaono odrediti celokupno unutarsvetsko bivstvujuće, tek u toku sveta svaka stvar dobija svoje mesto i vreme, početak i kraj, sjaj i senu. Igra i svet kao i umetnost i svet vezani su na jedan bitan način: da bismo mogli razumeti igru moramo razumeti svet, a za razumevanje sveta kao igre mora se doći do jednog još dubljeg uvida u svet. Kako promišljanje igre nije igra, već se javlja kao prvenstveni filozofski zadatak, tako i umetnost čiji se život ne da odrediti poznatim načinima kretanja stvari, prebivajući u posebnom prostoru i vremenu, jeste metafora načina nastajanja i nestajanja bivstvujućih stvari u prostoru i vremenu sveta. Ako se stvarnost odredi kao momenat igre, pri čemu "igra sveta"kao jedan spekulativni obrazac nije izraz ničeg fenomenskog, kako je moguće očekivati u tom nestvarnom ukazivanje na bit stvarnog, na ono "najstvarnije", na svet sam? Mi nestvarnost i stvarnost obično razumevamo kao suprotnosti, ali po sredi je suprotnost bitno drugačija od Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|