Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 376
i slikarska tradicija prikazivanja Hrista koji u ruci drži jabuku (ili Zemlju); ovako nešto blisko je i starijim običajima igre loptom u čemu je uvek bilo i nečeg sakralnog (sva igrališta behu u blizini hramova). Najstarija igra loptom je ritualni čin. To je podražavanje pobedonosnog pohoda sunca koje pobeđuje demone tame (Heinz-Mohr, 1959, 13). Car August je na jednom srebrnom peharu prikazan s loptom u ruci koja je simbol vlasti na zemlji. Zlatna jabuka je jedna od igračaka Dionisa i možemo se složiti s tezom da je lopta simbol igre i harmonije sveta; to samo potvrđuje prisutnost fenomena igre i igranja kako u delima najstarijih filozofa tako i pisaca i živopisaca i to je moguće pratiti sve do naših dana. Kod Kanta srećemo filozofsko, produbljeno promišljanje igre koja će ubrzo nakon publikovanja njegovih spisa postati jedna od centralnih kategorija estetike; on kao glavnu karakteristiku igre naspram rada ističe oslobođenost od ciljeva, potreba i borbe za opstanak. Igra je oslobođena odgovornosti i konsekvenci, ona je "svrhovitost bez svrhe" (Kant, 1975, 109), radnja koja je prijatna sama po sebi i koja bi stoga htela večno da traje. Sloboda igre je dvostruka: F. Šiler između nagona za materijom i nagona za formom stavlja nagon za igru u čijoj osnovi je težnja da se vreme potre u vremenu, da se čovek oslobodi kako moralno, tako i fizički. Dok nagon za materijom teži da čoveka stavi u vremenske okvire, da ga učini materijom, a nagon za formom insistira na apsolutnoj slobodi čoveka za čoveka, koji nije ni samo materija ni samo duh, već borište težnje za promenom i težnje za nepromenljivošću; puna sloboda postoji samo u igri koja je s one strane ozbiljnog i neozbiljnog. Sloboda kao "ispunjena beskonačnost" nastajući u igri ne javlja se kao prinuda, već kao napor da čovek bude čovek; jer tek u igri "duh je izmiren s prirodom, forma s materijom, lik sa životom". Tek u igri čovek je
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 377
čovek, jer "on se igra samo onda kad je u pravom značenju reči čovek, i on je samo onda čovek kada se igra" (Šiler, 1967, 168). Ovaj stav Šiler određuje kao stub celokupne zgrade estetske umetnosti, kao osnov umetnosti života. Ne treba pred težinom ovog stava izgubiti iz vida da je u nagonu za igrom sadržano i ostvarenje celokupnog čovekovog opstanka, jer se u igri krije bit najslobodnijeg i najuzvišenijeg postojanja. Po rečima Gadamera, Šiler slobodnu igru saznajnih moći shvata antropološki i na tragu Fihteovog učenja o nagonima ukazuje na nagon za igrom kao na harmonično sjedinjenje nagona za formom i nagona za materijom. Ovde se umetnost pokazuje kao vršenje slobode; ona se suprotstavlja stvarnosti (s kojom se do tog vremena dopunjavala). Iz suprotnosti stvarnosti i privida nastaje pojam umetnosti, a ova sada ima vlastito stanovište i potvrđuje sopstveni zahtev za autonomnom vladavinom (Gadamer, 1978, 111). Kod Šilera pojam igre zadržava subjektivno značenje; Gadamer upozorava da je igra "ide- alno carstvo" koje istupajući sa zahtevom za autonomijom teži da izmakne ograničenju i spoljnom tutorstvu države, odnosno društva. Igra je temelj čovekove slobode, osnova samog čoveka, jedna potvrda njegove čovečnosti koja je to samo dok traje igra. Putem nje dospeva se do razumevanja onog što je "još teže": do shvatanja umetnosti života. Kultivisanje nagona za igrom stoga je cilj estetskog vaspitanja, nastojanje da se život oblikuje po meri umetnosti, da se življenje kao ispoljavanje ljudskosti uzdigne u oblast nadvremenog, iznad stvarnosti i nepromenljivosti, onevremenjujući vreme, stvori prostor za moralno i fizičko oslobođenje čoveka (Šiler, 1967, 163). U vreme neposredno posle Šilera (Hegel, Šlajermaher, A.V. Šlegel, F. Šlegel) može se malo bitno novog naći o fenomenu igre. Hegel će o igri govoriti kao o
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 378
zabavi, o nečem neodgovornom ali prijatnom. Tako će u svojim predavanjima iz istorije filozofije pisati da su Grci u igri bili oslobođeni od nužnosti i potreba, da su se njom suprotstavljali ozbiljnosti. Za Šlajermahera igra je nevina jer nije ni poslušna ni neposlušna; ona je kao zaposlenost sa samim sobom dopuštena kao san ili odmor; kako je čovek čovek samo onda kad je slobodan, igra kao aktivnost ukojoj je moguća sloboda postaje od izuzetnog značaja, jer se u njoj, u umetničkoj delatnosti može prevladati vreme. Ako A.V. Šlegel ne ide dalje od Šilera, njegov brat Fridrih Šlegel u svom radu Razgovor o poeziji nadilazi tadašnja razmišljanja o igri jednim značajnim ali dalje nerazvijanim uvidom: "Sve svete igre umetnosti samo su daleka oponašanja beskonačne igre sveta, umetničkog dela koje večno samo sebe stvara". Uklapajući pojam igre u pojam kulture J. Hojzinga u knjizi Homo ludens izdvaja igru kao bitnu karakteristiku čoveka; ona je delatnost bogata smislom i naspram stvarnosti igra je ne-stvarnost; ona je slobodna delatnost dovoljna sebi samoj. Time što ulepšava život ona je nužna, ali ima svoj prostor i svoje vreme i dopušta mogućnost ponavljanja. Igra stvara red, pravila, izdvaja se iz toka života, u njoj se dete, pesnik i prvobitni čovek nalaze u svom prirodnom stanju. Hojzinga obnavlja probleme koje je postavio već Platon dovodeći u blisku vezu pojmove igre i vaspitanja (paidia i paideia). Nasuprot Hojzingi koji igru i njen značaj određuje situiranjem ovog fenomena u temelj istorije civilizacije, Rože Kajoa (R. Caillois) u delu Igre i ljudi akcenat stavlja na opis i kvalifikaciju igara; ističe da je igra slobodna, izdvojena, neizvesna, neproduktivna propisana i fiktivna aktivnost i razlikujući pritom četiri osnovne kategorije igre: (1) agon, tj. igre koje se javljaju kao takmičenje, kao borba u kojoj postoje jednaki uslovi za protivnike (sportska Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|