Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 366
celine dela. Pa ipak: ne možemo se ne zapitati: šta je, zapravo, umetnost, nije li njen pojam samim svojim problematizovanjem dospeo u izvesnu krizu?
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 367
ESTETIKA I UMETNOST DANAS Kriza je izraz koji najčešće pominjemo kad hoćemo da odredimo stanje moderne umetnosti; međutim, ne bi trebalo ni u kom slučaju pomisliti kako je reč o nečem što bi bilo svojstvo samo našeg vremena i da se tim pojmom određuje tek neka trenutna situacija. Istorija nas uči (možda, kao i uvek prekasno) da kriza može biti i trajno stanje stvari. Različite manifestacije krize u oblasti umetničkog proizvođenja moguće je pratiti još od vremena renesanse. Ono što nas danas sustiže eho je odluka donetih mnogo pre nas. Ako do krize nauka dolazi s Galilejevim uvođenjem pojma beskonačnosti a što za posledicu ima relativizovanje svih potonjim matematičkih znanja, u oblasti umetnosti do "krize" dolazi onoga časa kad su se umetnici odvažili da se otrgnu uticaju svojih pokrovitelja poželevši da budu samostalni, da njihova dela više ne determinišu želje naručilaca, da se uzdignu iznad običnih zanatlija u službi moćnih i bogatih mecena često sumnjivog ukusa; tu tendenciju izlaženja iz senki naručilaca, praćenu težnjom da se izraze sopstvene misli i sopstveni porivi možemo pratiti od vremena renesanse pa do naših dana i posve je razumljivo što će krizu umetnosti slediti i kriza umetničkog dela, svakako najizrazitiji simptom našeg vremena a to će onda delimično usloviti i krizu estetike čiji smo i sami svedoci. Sve to, istovremeno, u vezi je i sa odlukom o tome kako ćemo definisati pojam i predmet umetnosti. Rezultati ne moraju biti ni u kom slučaju pesimistički: ako je tačna Adornova teza da je propast umetnosti u lažnom društvu lažna i da umetnost može nestati u jednom razotuđenom društvu, onda je pred njom zasigurno duga i uzbuđujuća budućnost. Ako se umetnost
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 368
bude tumačila na tlu razumevanja igre možda će se pokazati i kao Arijadnina nit koja nas može izvesti iz lavirinta sveta; ako smo pak taj lavirint mi sami, onda umetnost može da nas izvede iz nas i vrati kući pa za tako nešto ona ima više šansi no filozofija. Možda će umetnost i filozofija morati u nekom budućem času da se udruže i pokušaju ono što im dosad toliko puta nije pošlo za rukom.
U Adornovoj tvrdnji da u "društvu koje odvikava ljude da misle dublje o sebi biva suvišno sve ono što premašuje reprodukovanje njihovog života i na šta su prisiljeni kao da ne bi mogli bez toga" (Adorno, 1980, 397), nalazimo potvrdu o tome da je umetnost možda izlišna, da je ona u širem smislu reči ipak ideologija, te da bi se moglo živeti bez umetnosti ukoliko bi se sledila linija manjeg otpora. Umetnička dela se danas čine nedelotvornim, posebno onda ako ne podležu krutoj propagandi jer u tom slučaju izbegavajući da padnu pod vlast sredstava komunikacije ona su osuđena na nemogućnost komuniciranja sa publikom. Čini se da je vreme umetnosti prošlo. Međutim, takva konstatacija nije nova, slušamo je još od vremena kad ju je prvi izrekao u svojim predavanjima početkom prošlog stoleća Hegel i tako otvorio dugu raspravu praćenu koliko odobravanjem ili osporavanjem toliko i nerazumevanjem. Odmah treba reći da on nije mislio na kraj mogućnosti umetničkog stvaranja niti je smatrao da više neće biti umetničkih dela, on je samo istakao da umetnost neće u budućnosti imati pređašnji značaj. Zato Adorno, svakako jedan od najznačajnijih filozofa na tragu Hegela, piše: "U umetnosti se potvrđuje stav o Minervinoj sovi koja svoj let započinje u predvečerje.
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 369
Dokle god u društvu nisu bili pod znakom pitanja postojanje i funkcija umetničkih dela i dokle god je vladala jedna vrsta konsenzusa između samoizvesnosti društva i stajališta umetničkih dela u njemu, nije se postavljalo pitanje estetičke smisaonosti: nešto prethodno dato izgledalo je po sebi razumljivo. Filozofska refleksija se hvata za kategorije tek onda kad one, kako to reče Hegel, više nisu supstancijalne, kad više nisu neposredno prisutne i nesumnjive" (Adorno, 1990, 75). O umetnosti i umetničkom stvaranju moguće je pisati u onoj meri u kojoj je moguće govoriti o njihovim proizvodima - umetničkim delima. Doskora samo postojanje umetničkog dela nije ukazivalo na potrebu da se njime bavi teorija; tako nešto javlja se kao novi problem tek u poslednje vreme, u koje je iz temelja uzdrmano krizom nauka a posebno umetnosti. Možda najizrazitiji znak savremene umetnosti jeste kriza pojma dela (Bubner, 1973, 62); time se u središte analize dovodi odnos umetnosti i ne-umetnosti, odnos koji postavlja moderna; postavlja se pitanje da li određena dela koja nam nudi moderna mogu još uvek da budu dela lepe umetnosti. Nije doveden u pitanje sam proizvod umetničke delatnosti, već je u pitanju sad i sama umetnost, pa Ginter Volfart (G. Wohlfart, 1948) s pravom pita: Može li umetnost
(Wohlfart, 1986, 118). Ona može biti komad, delić sveta; tome pak više odgovara umetničko predstavljanje nego proizvođenje. Možda sad počinje da se javlja jedna pasivna crta u genezi umetnosti - proizvođenje, o kojem se dosad toliko govorilo; iako se činilo da je upravo ono znak ovog stoleća, najednom počinje da se povlači pred reprezentativnim funkcijama dela. Umetnosti više nije stalo Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|