Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 391
lakše je uvesti no sprovesti. Ako nam je donekle prvi pojam i jasan, drugi očigledno smera na celinu sveta nezavisnu od čoveka. Svet se može misliti polazeći od sveta stvari ali i polazeći od svetskosti sveta. U ovom drugom slučaju otvara se prostor mišljenju umetnosti. Možda je tako nešto moguće razumeti na tragu pitanja o svetu kao pouzdanoj pozornici našega života; u tom slučaju svet ne bi bio predmet poput stvari u njemu već određenje čovekovog bića pa tada on nije nešto subjektivno ni nešto objektivno, već prostor vremena u kome se svako bivstvujuće pojavljuje (Fink, 1990, 170). Međutim, s tematizovanjem prirode i porekla umetničkog dela pokazuje se da ovo ima neki posve specifičan odnos spram sveta: ono proizvodi tlo na kome i samo počiva ali nosivost te podloge pritom se ne objašnjava. To je razlog da umetničko delo kao i svet mora postati predmet filozofske refleksije. Šta je to zapravo predmet, to se pitanje koje prethodno mora biti razrešeno. Predmet, shvaćen kao objekt uopšte, jeste ono što je određeno formama opažanja, prostorom i vremenom, kaže Kant; objekt dakle, podrazumeva zauzimanje prostora i vremena bez čega bi opažaji bili prazni; objekt je nešto realno u prostoru i vremenu i određen mogućnošću odnošenja tj. predmet neposredne empirijske svesti o stvari izvan mene, a što konačno znači da je objekt predmet čula a ne naprosto čulna tvorevina (Kant, 1928: 6338a). Huserl stvari /Sache/ određuje kao predmete apriori; to znači da on stvari identifikuje sa idealnim, opštim predmetima (pa bi apriori kao predmet bio: essentia, eidos,
svega kao opisivanje, a ne analiziranje) identifikuje s usmerenošću mišljenja i opažanja na takve bezvremene, a racionalne predmete; s mnogo razloga možemo se složiti da je to jedan od bitnih momenata koji omogućuje razumevanje
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 392
fenomenološkog stanovišta što ga je utemeljio ovaj filozof (Metzger, 1966, 59). Pomenuta pozicija i danas se čini neprevaziđenom jer naspram pozitivističkog redukovanja bivstvujućeg na činjenice, fenomenologija sve vreme akcenat stavlja na
naglasak pomerio na samu datost stvari, na ono samo samih stvari, pa se fenomenologija mogla odrediti kao učenje o apsolutnom početku (Husserl, 1980, 44), kao učenje koje suspenduje metodu objašnjenja (karakterističnu za empirijske, činjenične nauke) jer za svoj predmet uzima ono što je predmet prve filozofije /prima philosophia/: bivstvujuće kao takvo; na taj način tematizovanje umetnosti unutar ove filozofije dobija svoj pravi smisao. Istovremeno, fenomenologija zauvek ostalje i transcendentalna time što smera mišljenju transcendentnog bivstvovanja bivstvujućeg. Posledica toga je da njena pitanja istovremeno bivaju ontička i ontološka, da se ona time nalazi u blizini umetnosti kao ontološkog dešavanja u ravni ontičkog. Ovo se ističe stoga što umetničko delopočivana tlu elementarne prirode i svojom tajnovitom egzistencijom daje dovoljan razlog da se zapitamo za granice svakog razumevanja, pa tako i za ono što se čini nerazumljivim. Noseći u sebi fundamentalne ontološke principe umetničko delo zato može da svedokuje o sukobu sveta i zemlje. Ako je nešto delovalo senzacionalno i iznenađujuće u Hajdegerovim predavanjima o izvoru umetničkog dela, koja je držao u Frankfurtu 1936, onda je to, kako svedoči Gadamer, jedno posve drugačije tumačenje sveta; činjenica da pojam sveta nalazimo i u ranijim Hajdegerovim delima posve je razumljiva. To je centralni pojam filozofije ovog stoleža i jasno je da ovaj i kod najslavnijeg Huserlovog učenika ima istaknuto mesto; ali, ono što bi se moglo
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 393
označiti kao novina, kao posve neočekivan, rekli bismo nenadan prodor, jeste suprotstavljanje sveta i zemlje kao ovom suprotstavljenom pojmu (Gadamer, 1987, 252). U kontekstu ranijeg tumačenja sveta kao celine pojam zemlje čini se nosi u sebi neke mistične i gnostičke glasove, kao da u sebi ima nešto od pesničke tajne pa Gadamer misli kako da je ovde na delu uticaj Helderlina iz čije poezije Hajdeger prenosi pojam zemlje u svoju filozofiju; ostaje pitanje: s kojim pravom ovaj to čini, s kojim pravom u pojmu zemlje traži ishodište svekolikog transcendentalnog pitanja (ako je već Huserl s mnogo mudrosti (1913) radije kao ekvivalent izrazu "zemlja" koristio pojam "tlo" /Boden/). S druge strane, moglo bi se postaviti pitanje u kojoj je meri tako nešto omogućeno i Hajdegerovim novim tumačenjem opstanka (u Sein und Zeit) koji nije više samosaznanje apsolutnog duha, niti samo-nacrt /Selbstentwurf/, već opstanak svestan toga da više nije sopstveni gospodar nego ponajpre ono što se zatiče među bivstvujućima: nabačeni projekt /geworfener Entwurf/. Ako se do razumevanja mesta i značaja koji pojam zemlje dobija i ne može dospeti analizom graničnih hermeneutičkih pojmova kao što su
kao nužno određenje bivstvovanja umetničkoga dela (Gadamer, 1987, 253). Imajući u vidu da je idealistička estetika težila da u umetničkom delu, prepozna organon nepojmovnog saznanja apsolutne istine, te je ovom pridavala izuzetan značaj a da je to nastojanje potom, pod uticajem filozofiji neokantovaca, dospelo u drugi plan, jasno je što će Hajdeger, svestan metafizičkog horizonta teleološkog ustrojstva bivstvovanja kakav nalazimo u osnovi Kantovog opisa estetske moći suđenja, ustati protiv filozofije neokantovaca koja je, posebno kad se radi o estetičkim problemima, opterećena predrasudama.
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|