Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 394
Spis O izvoru umetničkog dela Hajdeger započinje uspostavljanjem razlike između umetničkog dela i stvari: umetničko delo je stvar, poput drugih stvari, ali se od ovih istovremeno razlikuje time što istovremeno znači i nešto drugo; delo je simbol, odnosno alegorija i time omogućuje da se razume nešto drugo a što nije ono samo;umetničko delo je činjenica, stvar; njemu pridolaze i određene vrednosti kao forme razumevanja koje imaju subjektivno važenje budući da ne pripadaju ni samoj izvornoj datosti niti iz nje zadobijenoj objektivnoj istini. Na taj način, po rečima Gadamera, da bi objasnio način postojanja umetničkog dela, Hajdeger koristi određen ontološki model koji bi trebalo da poseduje sistemsku prednost u odnosu na naučno saznanje (Gadamer, 1987, 255). Da umetničko delo ima karakter stvari koji se pokazuje u njegovom prednjem, materijalnom planu koji je u funkciji tla, odnosno osnove na kojoj se potom gradi čitava estetska građevina već je ranije istražio N. Hartman analizirajuži strukturu estetskog predmeta. Nastavljajući se na rezultate upravo njegovih istraživanja koji su posledica analiza Hegelove Fenomenologije duha, Hajdeger ukazuje na tri određenja stvari /Dinkg/ koja poznaje filozofska tradicija: stvar može biti (a) nosilac osobina, (b) jedinstvo mnoštva oseta i (c) oformljen materijal. Ovo treće značenje je za njega od posebnog značaja jer u sebi sadrži nešto neposredno rasvetljujuće a što se ogleda u modelu proizvođenja kojim se prigotovljava stvar, namenjena da služi ostvarivanju nekih naših namera; za takve stvari Hajdeger koristi izraz izrađevina /Zeug/; do ovog pojma on dolazi već u svom glavnom spisu (Sein und Zeit) tematizovanjem pitanja svetskosti sveta. Same stvari (kao takve) postoje nezavisno od toga da li nečem služe ili ne; one postoje pre izrađevine; to je ono što nam je neposredno dato, što je na domak ruke
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 395
/Vorhandensein/ (ono što odgovara računajućem, određujućem, utvrđujućem načinu postupanja modernih nauka koji ne dopušta da se misli ni stvarost stvari niti bit izrađevine, to je zapravo ono po čemu je konkretna stvar to što odista jeste. Da bi pokazao šta to odlikuje pojedinu izrađevinu Hajdeger koristi primer van Gogove slike para seljačkih cipela i ističe da ono što je na toj slici vidljivo jeste sama izrađevina, tj. ne nekakvo neodređeno biće koje bi služilo nekim neodređenim svrhama (dakle, nije po sredi reč o nekoj stvari po sebi), već na slici imamo nešto što u isti mah izražava ne samo biće već i bivstvovanje onog kome te cipele pripadaju (256). Drugim rečima: u umetničkom delu sada u prvi plan prodiru sekundarni kvaliteti stvari pa se više tu ne radi o prikazu kamena /kao prirodnog objekta/ nego o prikazu njegove tvrdoće, njegove boje u smislu prirode same boje a ne konkretne boje kao akcidencije na stvari. Ono što na slici istupa u prvi plan to sad nije neki slučajni par se-ljačkih cipela već istinska bit izrađevine, ono po čemu ona jeste: čitav svet seljakov je u tim cipelama i zato su one delo umetnosti; tu se rađa istina o bivstvujućem - istina o delu, nikako o njegovoj stvarosnoj osnovi. Tako se postavlja pitanje: šta je zapravo delo /Werk/ i po čemu je ono delo? Drugim rečima, šta je ono što delu omogućuje da bi se u njemu mogla roditi istina? Za razliku od stvari i predmeta karakteristika umetničkog dela je u tome što ovo poslednje može da počiva u sebi samom. Zahvaljujući svom stajanju- u-sebi /In-sih-Stehen/ umetničko delo ne pripada samo svom svetu već je i sav svet u njemu. Ono otvara svoj sopstveni svet i kako je predmet nešto samo ukoliko više ne pripada sklopu sveta (jer je svet kojem ovo pripada razoren), može se reći da je upravo u tom smislu umetničko delo predmet, predmet u delanju, ili,predmet kao posledica delanja umetničko delo ostaje bez sveta i bez doma (Gadamer,
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 396
1987, 256). Određivanje umetničkog dela tako što će se kao njegove karakteristike izdvojiti stajanje-u-sebi i otvaranje
omogućuje, po rečima Gadamera, da se izbegne povratak tumačenjima u čijoj bi osnovi bio pojam genija, kako je to činila klasična estetika. U takvom nastojanju ontološka struktura dela može se razumeti nezavisno od subjektivnosti stvaraoca ili posmatrača, i to stoga što Hajdeger, pored pojma sveta (kome delo pripada i koji delo postavlja i otvara), koristi svetu suprotam pojam, pojam zemlje. Zemlja se suprotstavlja svetu, ali se oba fenomena potom stiču u umetničkom delu. Umetničko delo ne upućuje na nešto, kao što znak upućuje na značenje, već sebe pred-stavlja u svome bivstvovanju tako da samog posmatrača primorava na bivstvovanje u njemu. Ono je stoga tako prisutno, i tako postoji da sve iz čega je izrađeno (kamen, boje, ton, reči) dobijaju u njemu posebnu, specifičnu egzistenciju. Tonovi u muzičkom delu su više tonovi no što su to šumovi ili tonovi inače, boje na slici su više boje no što su to boje u prirodi; ako razlikujemo ton u delu od tona u realnosti, to znači da ono što nastaje u delu i što u njemu postoji jeste biće sopstvene zatvorenosti (to je boja u njenoj drugosti, suprotnosti) i za to Hajdeger koristi izraz zemlja u smislu bivstvovanja zemlje /Erde-Sein/ (Gadamer, 1987, 256-257). Zato zemlja nije materijal već ono iz čega sve nastaje i u šta sve propada. Ako se može reći da svet nastaje u nekom umetničkom delu onda je to nastajanje istovremeno prelazak u mirujući oblik te tako umetničko delo dobija svoj mir; ono ima sopstveno bivstvovanje koje nije u doživljujućem subjektu niti od ovog prima svoje značenje; njegovo bivstvovanje ne može se dokučiti u doživljaju već je
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|