Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 351
manje je moguće suprotno: očekivati da spoljašnje bude pristup biti estetskog. Dve hiljade godina nastoje filozofi da razreše zagonetku estetskog fenomena; za pomoć se obraćaju metafizici, etici, sociologiji i ponajviše psihologiji. Možda teškoća, po mišljenju Gajgera, leži u tome što estetika kao nauka o estetskoj vrednosti jeste jedno protivrečje u samome sebi: estetska vrednost se može osetiti, doživeti i estetika je čini predmetom mišljenja i pojma. Ali, nagon za doživljajem i nagon za saznanjem često su u konfliktu. Znamo da čovek može da se zadovoljava doživljajima i da se ne koristi estetikom, ali pritom znamo da je i ono najiracionalnije okovano realnim lancima (Geiger, 1976, 305).
Po Gajgerovom mišljenju estetika je nauka o estetskoj vrednosti; budući da je nauka, njen cilj je saznanje i ona nastoji da ga dosegne opštim pojmovima; međutim, takvom zahtevu suprotstavlja se sam predmet estetičke nauke: estetska vrednost. Za druge nauke opšti pojam je dato nam sredstvo saznanja jer se one interesuju za opšte osobine predmeta (u hemiji jedan komad kamena ne znači više no komad kamena, u botanici jedan hrast nije ništa više no jedan egzemplar iz roda hrastova); međutim, odnos estetske vrednosti i opšteg pojma sasvim je drugačiji: ono što je estetski značajno na jednom umetničkom delu, to je individualno na njemu, i ono pripada samo tom umetničkom delu i nijednom drugom. Pristup tom individualnom i pojedinačnom dat je u neposrednom doživljaju, u estetskoj intuiciji, u sviđanju i dopadanju; "lepo je ono što se dopada bez pojma", kaže Kant. Tako se na početku estetike nalazi jedna antinomija: estetika kao nauka može se kretati samo u opštim pojmovima, ali predmet ove nauke pristupačan je samo u neposrednom, bezpojmovnom doživljaju. Zato se moramo
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 352
zapitati: čini li ova antinomija estetiku kao nauku mogućom? Ovde imamo sukob života i refleksije: svakodnevni život stavlja življenje u prvi plan i svaki konflikt življenja i refleksije rešava tako što refleksiju uzglobljuje u tok života i tu joj nalazi mesto. Sasvim je drugačije kad je o filozofiji reč: ona je po svojoj biti refleksija, život je za nju supstancija koju refleksija obuhvata svojim pojmovima. Tako se sukobljuju moć življenja i moć promišljanja; ovakav sukob istovremeno je nemoguć jer se jedna tendencija ostvaruje uvek na račun druge. Tragika takvog sukoba pokazuje se u najvećoj meri u oblasti najvišeg doživljaja: u oblasti estetskog, religioznog doživljaja. Gajger smatra da niko od filozofa nije ovaj konflikt doživljaja i refleksije osetio tako oštro kao Platon koji je bio i pesnik i umetnik; on je o umetnosti reflektirao, a kako je bio opijen bogom religiozno je uzimao za predmet mišljenja; bio je "erotičar" koga erotsko nije moglo zadovoljiti. Drugi filozofi spajaju i onda zajedno misle umetnost, eros i pobožnost ali u njima ne žive. Oni su stvarali teologiju, estetiku i sisteme ljudskih odnosa koji Platonu ne behu dovoljni. On je živeo tragediju ovog rascepa. Sasvim je drugačije kad je o Aristotelu reč: za njega su religija, prijateljstvo, ljubav i lepo bili samo predmeti mišljenja kao što to behu kretanje, zvezde ili oblici država. On je pre mogao biti otac naučne estetike, naučne teologije ili naučne analize odnosa među ljudima, i zato se teologija srednjeg veka pre obraća Aristotelu no Platonu, dok se tragom ovog drugog kreće Avgustin, ili, recimo, Kjerkegor koji je video povezanost religioznog, erotskog i estetskog. Problemi nemačke romantike behu slično postavljeni. Gajger zaključuje da estetička nauka stoji između psihološko-pojmovnog načina posmatranja i romantičnog oduševljenja za estetsko i smatra da se estetici mora
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 353
pristupiti kako sa strane umetničkog doživljaja tako i sa strane estetske refleksije.
4.7. Metafizički prostor umetnosti Kada govorimo o metafizičkom u umetnosti tada se pre svega polazi od načina na koji se metafizičko javlja u fizičkom; misli se na specifičnu atmosferu koja obavija umetnička dela kao i ljude koji se nalaze u njihovoj blizini. Ta atmosfera je ono metafizičko što se konsituiše u prostoru između elemenata koji grade umetničko delo; ona je drhtaj koji prožima onog ko se nađe pred nekim od dela umetnosti. Ako bi metafizičko, koje ovde želimo da tematizujemo kao prostor unutar kojeg prebiva umetničko delo shvatili kao auru koja ga obuhvata, onda bi, služeći se pritom jednom drugom terminologijom, rekli da je to ono
ga u središte filozofskog ispitivanja u pogovoru spisa Šta je metafizika? /Was ist Metaphysik?/ (1943) gde izričito kaže: Mislilac kazuje bivstvovanje. Pesnik imenuje sveto /Der Denker sagt das Sein. Der Dichter nennt das Heilige/ (Heidegger, 1976, 312). Mišljenje traži reč iz koje bi istina bivstvovanja došla do govora; pesništvo, budući da je blisko mišljenju (jer jednako vodi brigu za reči, imenuje i zahvaljuje), jeste pohvala. Iako pesma i hvala vode poreklo iz prvobitnog mišlje-nja, one, po rečima Hajdegera, ne mogu biti mišljenje, a to znači da se pesništvo i mišljenje ne mogu izjednačiti. Ovaj stav nagovešten je već znatno ranije, u spisu Čemu pesnici? /Wozu Dichter?/ (1926) gde Hajdeger kaže da je pesništvo mesto iskušavanja onog neizrečenog: puta istorije bivstvovanja (Heidegger, 1977, 273) a da je Fridrih Helderlin /F. Hoelderlin/ pesnik koji je dospeo u objavljenost bivstvovanja /Offenbarkeit des Seins/ odakle peva o odbeglim bogovima (1977, 273). Ta objavljenost, odnosno Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|