Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 330
umetnosti ako se ova hoće sagledati samo iz jednog aspekta, ako se polazi samo od određene njene funkcije koja će se potom proglašavati i jedinom. Franc Kučera s pravom primećuje da se tu ne radi o posrednim vrednostima i funkcijama umetničkih dela. Umetnička dela imaju kako materijalnu tako i istorijsku, dokumentarnu vrednost, ona mogu imati kako religioznu, tako i praktičnu vrednost ali pitanje o vrednosti i funkciji umetnosti ne pita za vrednost pojedinih umetničkih dela (u kojima se mogu naći razne vrednosti, među kojima je jedna svakako odlučujuća - estetska); ovde se radi o nečem drugom: o vrednosti umetnosti kao umetnosti, o njenoj intrinsičnoj vrednosti. Ova teza leži u osnovi zahteva za autonomijom umetnosti koji se postavlja još u antičko doba (Horacije, Lukijan) kad se govorilo kako pesnik i slikar nikom ne mogu biti odgovorni. U poznijim vremenima ovo nastojanje se ispoljava u težnji da umetničko stvaranje bude oslobođeno prinude pravila koja bi dolazila spolja, te da umetnička dela mogu biti podložna samo svojim sopstvenim merilima (a ne onima koja bi dolazila iz sfere politike, ekonomije ili morala). Umetnost, kako Kučera primečuje, mora biti oslobođena uticaja države premda se on ne može prenebregnuti jer država finansira umetničko proizvođenje, rad umetničkih ustanova a i dodeljuje umetničke nagrade. Umetnici u znatnoj meri zavise od prodaje svojih dela i to takođe pruža državi mogućnost da se meša u stvari umetnosti. Zato, intrinsična vrednost umetnosti nije njoj čisto imanentna (Kutschera, 1988, 270), jer, kao što naučno saznanje ima po sebi vrednost pri čemu istina nije neka specifična naučna vrednost, pa i vrednost posebnog umetničkog dela nije njemu imanentna. Isto tako, bilo bi pogrešno reći da umetnik nema nikakve odgovornosti: odgovornost umetnika je odgovornost naspram života. Umetnik se može posvetiti samo velikim temama umetnosti
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 331
i egzistirati na marginama života tako što će negovati sopstvenu autonomiju kao sopstvenu bezodgovornost i pritom iz toga povući sve konsekvence; on isto tako može biti svedok takozvanih tema vremena koje će videti umetničkim okom. Time što može da uzvisi i ulepša život umetnost se nalazi u blizini običaja i ceremonija; Hegel, kao što je u više mahova isticano, rekao je da umetnost po svom najvišem određenju ostaje za nas prošlost; ako se sličan stav može naći i ranije /Šlegel, 1802/, to je samo znak da taj stav izražava duh, da je istinski simptom propadanja umetnosti i njenog značaja za život. Hegel, i to je važno istaći, ne govori o propadanju same umetnosti, već o propadanju njenog značaja za život. Pritom se pokazuje da nije u pitanju toliko sama umetnost koliko koncepcija umetnosti koja se formira između Baumgartena i Hegela. Ostaje činjenica da sredinom prošlog stoleća značaj za život gubi i sama filozofija: nije nimalo slučajno što se već četrdesetih godina 19. stoleća počinje govoriti o kraju filozofije (Marks) i potrebi njenog prevladavanja; to je tendencija koja će biti tema filozofskog mišljenja sve do naših dana.
4. 2. Umetničke i estetske vrednosti Vrednost je ono zahvaljujući čemu predmet predstavlja predmet od vrednosti; ona, piše Difren, nije nešto što je spoljašnje u odnosu na predmet, već je sam predmet utoliko ukoliko on odgovara svome pojmu i ukoliko zadovoljava svoju vokaciju (Difren, 1971, 174); ovu vokaciju estetski predmet nema samo u dopadanju već u punoći svoga bivstvovanja, odnosno, princip vrednosti treba tražiti u punoći čulnog pri čemu se pod dopadanjem misli na zadovoljavanje senzibiliteta. Vrednosti su ukorenjene u predmetima kao što je zahtev za njima ukorenjen u naš život. Zato je i moguće da vrednost shvatimo kao svojstvo
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 332
nekog dobra, predmeta koji odgovara nekim težnjama i zadovoljava neke naše potrebe. Većina se teoretičara umetnosti i estetičara slaže u tome da estetski predmet pored ontološke i gnoseološke ima i aksiološku dimenziju budući da umetnička dela, kao objektivizacije duha ulazeći u ljudski život susreću se s drugim činjenicama i pritom bivaju vrednovana i ocenjivana zavisno od ljudskih shvatanja i interesa. Kako je oblast vrednovanja prostor u kojem se dodiruju estetika i etika ima estetičara koji pojam vrednosti vide kao jednu od umetničkih kategorija pa smatraju da su time oslobođeni potrebe da je definišu ili bliže odrede. Iako se lako oseti šta je vredno a šta nije, daleko je teže odrediti odakle dolazi kriterijum vrednovanja; stoga znamo šta je vredno ali ne uvek i šta je vrednost. Posebne probleme stvara situiranje vrednosit: ne nalazeći je ni u nekom od slojeva predmeta a ni u subjektu već u onom šta nam neki predmet znači moglo bi se reći da vrednosti određuju stav subjekta prema predmetu te tako poseduju normativni karakter; s druge strane, treba imati u vidu da vrednosti ne spadaju u sferu stvarnosti, da ne pripadaju sferi faktičnog, već sferi trebanja, pa iako su bezinteresne one nastojeći da se ne poistovete s doživljajem i tako se psihologizuju često se lakše daju odrediti kao svojstvo predmeta, pa naturalizujući se poprimaju kosmološku dimenziju. Moglo bi se stoga zaključiti da vrednosti neprestano osciliraju između čoveka i sveta, da su uvek u kretanju, u prolaženju kroz ljude i stvari. Ako u umetničkom delu egzistira sama umetnost, i ako je delo vrednije ukoliko je prisutnost umetnosti izraženija a budući da se prisutnost može pre osetiti no logički potvrditi, ono po čemu se umetnost može pokazati kao umetnost određuje se kao estetska vrednost. Pošto su umetnička dela objekti posebne vrste i kako se svi Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|