Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 324
koliko su takvi sudovi opšti. Ugodnost ili neugodnost nisu osobenosti samoga objekta. Zato, nije empirijski predmet sa njegovim osobinama predmet naše analize već su predmet naše analize predstave epirijskog predmeta ukoliko one u subjektu izazivaju reakciju (osećaj dopadanja ili nedopadanja). Prosuđivanje takvog pristupa objektu nedostaje kako oblasti razuma (sposobnosti pojma), tako i uma (sposobnost ideja), pa pripada moći suđenja. U Kritici
kritiku ukusa, već on razvija opšte suđenje o prirodi s obzirom na princip svrhovitosti prirode, a koji ne leži u samoj prirodi već u pitanju o prirodi sa stanovišta ljudske kulture. Ovaj princip svrhovitosti prirode znači da se priroda gleda kao da ima, poput ljudske delatnosti sopstvenu svrhu, tj. kao da događaji u prirodi imaju određeni sled. Ta "teleologija" prirode predmet je drugog dela Kritike moći suđenja. Planirana kritika ukusa, filozofska estetika, analizira sposobnosti refleksivne moći suđenja. Vodeće pitanje je: da li delovanje nekog predmeta na subjekt kod svakog izaziva osećaj dopadanja ili nedopadanja, ili je to samo lični osećaj. U estetici kao kritici ukusa nemoguće je unapred utvrditi (tj. apriori utvrditi) koji bi predmet bio "po ukusu". Ipak sudom ukusa ne prosuđuje se empirijska osobitost nekog predmeta već neko opšte delovanje. To prosuđivanje delovanja određenih predmeta za nas ne može se odrediti kao saznajno suđenje, jer takvi sudovi nemaju u svojoj osnovi teorijske pojmove. Ono pre svega, pretpostavlja pojam koji svoje mesto ima u analitici ljudskoga delovanja. Naime, kad mi prosuđujemo o predmetima u našoj okolini mi to činimo s obzirom na njihovu svrhovitost. Predmet se posmatra s obzirom na to da li izaziva određen osećaj. Pojam svrhovitosti treba da
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 325
ukaže na ciljeve, svrhe delovanja. Pojam svrhovitosti prirode je princip a priori koji jednom sudu ukusa daje nužne pretpostavke i mogućnosti. Slobodno rečeno, ta svrhovitost je subjektivna karakteristika koju Kant određuje kao apriornu. Kant razvija kritiku moći suđenja, ukoliko je ona kritika suda ukusa, i to preko izvornog utemeljenja suda o lepom a ka analitici uzvišenog i dijalektici estetske moći suđenja. Na početku razvija on paralelno sa određivanjem saznajnih sudova specifične elemente suda ukusa o lepom, a što odgovara koncepciji suda o uzvišenom. U zaključnoj dijalektici estetske moći suđenja otkriva Kant važeće opšte sudove i podvrgava ih kritici. Ma koliko opšte i duboko bilo ukorenjeno filozofsko interesovanje za ukus kao za nastojanje da se iracionalnoj, neshvatljivoj pojavi pristupi racionalnim sredstvima, K. Dalhaus smatra da se teško mogla doneti konačna odluka o tome da li razum, kao suprotnost osećanju, treba da važi kao vrhovna i poslednja instanca, ili pak ukus, kao neposredno čulo za lepo i prikladno, prosuđuje nezavisno od pravila i ponekad njima nasuprot, i da li je u pravu sa svojim sudovima. Kao posrednička teza javilo se tvrđenje da ukus pri prvom utisku anticipira odluku koju razum, razmišljanje koje se upravlja prema pravilima, docnije potvrđuje i razjašnjava: između nehotičnog i razumnog postoji neka "prestabilirana harmonija". Ukus je, mada su ga shvatali kao osećanje (sentiment) ili kao čulo bio primarno društvena kategorija te ga je Kant smatrao za opšte osećanje koje se ispoljava i posvedočuje u opštenju sa drugima, a ne u usamljeničkom poniranju u neko umetničko delo. Tako se pojedinac ispoljavanjem ukusa uzdiže iznad ograničenosti svojih slučajnih sklonosati (Dalhaus, 1992, 13). Sve ovo ukazuje na to da je kao osobenost suda ukusa koji nije logički već
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 326
estetski I. Kant smatrao to što je sud ukusa (a) sud o individualnom, i (b) što je tu reč o suđenju koje zahteva estetsko obrazovanje i kulturu koji su stečeni posredstvom umetnosti; nadalje, (c) ukus karakteriše činjenica da se on izražava pre u negativnim no u pozitivnim sudovima, i mada mu je predmet nešto individualno, (d) ukus uvek teži opštem važenjenju. Ovo pretendovanje na opštost je izuzetno po tome što nema dovoljnog osnova, ali je istovremeno neoborivo. Ukus se, ističe Gadamer, mora imati - njega nam niko ne može demonstrirati, niti ga možemo zameniti pukim podražavanjem. Ipak, kao što je već rečeno, ukus nije puko privatno svojstvo, jer on uvek želi da bude dobar ukus. Odsutnost suda ukusa uključuje njegov zahtev za važenjem. Dobar ukus je uvek siguran u svoj sud, u svojoj biti on je sigurni ukus: prihvatanje i odbacivanje koje ne zna za kolebanje, za potajno ugledanje na drugog i za traženje razloga. Fenomen koji je najviše povezan sa ukusom jeste
promenljivom kako (modus) u okviru neke stalne celine društvenog ponašanja. Ono što je stvar puke mode ne sadrži po sebi nikakvu drugu normu do ono što je uvedeno činom sviju. Moda, ističe Gadamer, po svojoj volji propisuje samo takve stvari koje bi mogle biti i drugačije; tako moda stvara jednu društvenu zavisnost kojoj se teško možemo odupreti. Naspram nje, fenomen ukusa treba videti kao duhovnu moć razlikovanja; ukus se formira unutar zajednice ali joj ne podleže, jer, u pojmu ukusa je i zahtev da se i u modi držimo mere da i tu aktiviramo sopstveni sud (Gadamer,
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|