Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 321
predstava, koje dobijamo od stvari i koje sve zajedno čine objekt." Kroz tu napetost opažaja i pojave, između čulnog i refleksivnog ukusa, dolazi se do teze da su sudovi lepog usmereni na objekt i da imaju opšte važenje. Sud ukusa pojavljuje se samo kao sud o pojavi, tj. o načinu kako predmet biva od nas postavljen. Objektivnost suda ukusa čini zapravo skup predstava o nekoj stvari, tj. modernije formulisano: objektivnost suda ukusa pojavljuje se kao intersubjektivnost. Tako se iznova pokazuje kako je ukus za lepo društveni fenomen koji aposteriori zadobijenoj opštosti o pojavi predmeta obezbeđuje objektivnost, tj. opšte znanje zajednice ljudi. S tim u vezi razvija Kant misao osećaju za lepo kao osećaju koji važi za sve i suprotstavlja moć saznanja i osećaj. Ako moć saznanja posreduje pri tome šta je neka stvar, osećaj bi mogao da nam "kaže" da li nam je nešto po volji ili ne. Kako je ovde ipak moguće da sud ukusa bude nešto privatno Kant nastoji da pokaže kako pored stvari koje se samo nekom pojedinačno dopadaju ima i stvari koje se svima dopadaju. Kad je o prvome reč, osnova dopadanja je u subjektu, i dopadanje važi samo za pojedinca, a u drugom slučaju osnova dopadanja počiva u objektu. Sud ukusa je takav sud koji počiva na "objektivnim temeljima"; materija nekog predmeta se čulno opaža, a njegova forma se prosuđuje od strane ukusa. Za Kanta se tu javlja kao problem mogućnost utemeljenja takvih sudova ukusa. Činjenica da ukus poseduje opšta pravila sledi iz toga da su zakoni čulnosti saglasni kod svih ljudi. Međutim, ta se saglasnost ne može potvrditi, već se mora primiti kao činjenica. Kant nastoji da to pitanje o opštim pravilima ukusa bolje utemelji no što je to slučaj kod Hjuma (koji polazi od skupa znalaca). Procenjivanje nekog objekta kao lepog drugačije se vrši no u procesu njegovog saznanja premda
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 322
nije reč o neposrednom opažaju, ali, nije reč ni o razumu. Sud ukusa, koji stvari prosuđuje kao pojave, zadobija specifičnu opštost na putu na kome se čulnost zadobija kroz iskustvo. Dobar ukus zadobija se vežbom, njegova osnova je u zajednici znalaca. U toj zajednici nalaze se pravila ukusa koji propisuju zakonitost sudovima ukusa. Pravila ukusa daje genije. Genije je talent kroz koji "priroda umetnosti dobija pravila". Talenat je prirodni dar na kome počiva delatnost genija. Originalnost genija je u njegovoj "objektivnosti", tj. stvarati nešto kao što to čini priroda. Ovo ponavljanje delatnosti prirode ne važi samo za čulno date predmete kao pojave, već i za stvaranje pojavnih predmeta. Drugim rečima: nije stvar samo u proizvođenju stvari na čulni način, već i u imaginaciji. Zato za Kanta nema bitne razlike između recepcije i produkcije, koji su za njega strukturno identični. Pravila prosuđivanja uzimaju se zajedno sa pravilima proizvođenja "lepih pojava". Genije kao onaj koji saznaje i kao pesnik, deluje identično kao priroda. Međutim, kako su sudovi ukusa dobijeni iskustvom, oni su bitno aposteriori i to Kanta vodi do zaključka da kritika ukusa nije moguća kao filozofska estetika. Zakonik estetskih sudova, o čemu je govorio Hjum, može se uspostaviti samo na empirijskim osnovama. Kantovo isticanje nemogućnosti kritike ukusa usmereno je protiv Baumgartena. Baumgarten u svojim Meditacijama razlikuje pojmovne, jasne i adekvatne predstave od od čulnih. Ali Kant ne polazi od toga da zakoni ukusa, odnosno razuma počivaju na jasnim ili nejasnim predstavama, već da su prve intuitivne a druge diskurzivne. To ne zači ništa drugo nego da u suprotstavljanju suda saznanja i suda ukusa ne počiva jasnost i zbrkanost, već pojmovnost i opažajnost. Razum kao sposobnost pojmovnog poimanja nema za posla principijelno ništa sa intuicijom opažaja. Ako sudovi razuma imaju opšte važenje, može se ono što se
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 323
opšte dopada videti samo aposteriori, kroz iskustvo. Ali dokle god se opšta pravila ukusa razvijaju empirijski nemoguća je estetika kao nauka. Kant ne nastoji da čisto empirijski utemelji opštost suda ukusa već da analizira sposobnost ukusa kao estetske moći suđenja... u transcendentalnom smislu; to se podudara sa njegovom izjavom da je našao novi a priori princip za filozofsko utemeljenje suda ukusa, pa Kant obnavlja svoja istraživanja ali pod naslovom kritika ukusa. U svom kasnijem radu Kritici moći suđenja Kant stoji pred temeljnim problemom opštosti osećaja za lepo. U pitanju da li jedan osećaj ima više privatni /individualni/ ili društveni značaj ponovo se ogleda Hjumova problematika. Kako je po Hjumu osećaj za lepo moguć samo kao posledica suda znalaca, jasno je da nadindividualnost, tj. opštost osećaja za lepo može biti samo empirijski dokučiva. Kako Kant ne želi da pođe od takve opštosti, on u svojim analizama osećaja za lepo mora da isključi lični (privatni) osećaj mada nije u mogućnosti da postulira objektivnost tog osećaja kao temelj opštosti. Za novu Kantovu poziciju u Kritici moći suđenja je odbijanje "objektivnosti" saznanja. U estetici racionalizma ide se za tim da se rekonstruiše čulno zahvatanje i prosuđivanje nekog lepog predmeta kao objektivno saznanje, da se sledstveno tome sud ukusa analizira kao logički sud. Kant govori o bivstvovanju za nas nekoga objekta u onoj meri u kojoj je taj predmet suda ukusa. To znači da kod prosuđivanja nekog predmeta kao lepog ne radi se o tome da se nešto na predmetu procenjuje, već, daleko više - da se prosuđuje način delovanja predmeta na nas. To što jedan lepi predmet izaziva u subjektu jeste osećaj ugodnosti ili neugodnosti. Taj osećaj jeste predmet suda ukusa, pa se osećaj ugodnosti ili neugodnosti prosuđuje kao posledica sklopa objekta, i s obzirom na to Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|