Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 312
Alberti je smatrao da je za primanje lepog dovoljna "pokornost duše". Uskoro se postavilo pitanje koje to moći intelekta mogu da dokuče lepo; da li su one racionalne ili iracionalne? Racionalno shvatanje čulnog doživljaja (oslanjajući se na Aristotela i Vitruvija) vladalo je do vremena baroka kada Vinčenco Gravina piše da se doživljaji vezani za lepo i umetnosti izdvajaju time što iracionalna osećanja ovladavaju intelektom dovodeći ga do stanja zanesenosti; to stanje opijenosti on je nazvao mahnitošću (delirio). Treba istovremeno znati da Gravina ima u vidu primaoca lepoga, da ne misli na stvaralački, već primalački, estetski doživljaj. Odgovor na pitanje: kakvoj sposobnosti duha zahvaljujemo za estetske doživljaje došao nam je u 18. stoleću sa mišlju o naročitoj sposobnosti koja služi raspoznavanju lepog poznatu kao ukus (taste, gusto).
b. Pojam ukusa Skriveno čulo za koje Ciceron kaže (De oratore, III, 50) da razlikuje dobro od zlog ne oslanjajući se na prave razloge, jeste sposobnost koju su u XVIII stoleću metaforično nazivali "ukusom"; kada se odustalo od pokušaja definisanja lepog koje se svakom činilo drugačijim (a što je onda vodilo u relativizam) došlo se na ideju da bi teorija lepog mogla biti zamenjena teorijom ukusa, tj. jednom teorijom estetskog doživljaja. Tako nešto moglo se dogoditi u vreme intenzivnih psiholoških istraživanja kakvo je bilo doba prosvećenosti; ovom pojmu je tada poklanjana tolika pažna da je čitavo to stoleće nazivano stolećem kritike ukusa. Tada se smatra da je ukus osećanje za lepotu i nedostatke prisutne u umetnostima: to je neposredno razlikovanje, kao razlikovanje jezika i nepca, koje pretiče razmišljanje (Dalhaus, 1992, 13). Ako nakon XVIII stoleća uticaj teorija koje umetničko tumače ukusom počinje da jenjava i u prvi plan
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 313
istraživanja dospevaju pojmovi umetnosti, umetničkog stvaranja i estetskog iskustva, kada je o istoriji pojma ukusa reč, odmah treba podvući da se od samog početka on nalazi u suprotnosti s intelektualističkim načelima, iako su intelekt i razum prisutni u gotovo svim definicijama ukusa. Za Baltazara Gracijana, koji među prvima koristi ovaj izraz, čulni ukus je najanimalnije i najintimnije od svih naših čula; Gracijan u ukusu vidi "oduhovljavanje animaliteta" i ukazuje s pravom na to da se obrazovanje
pojmom ukusa misli i na jedan način saznanja a to opet znači da ukus nije ništa privatno već prvenstveno društveni fenomen. Tokom XVII i XVIII stoleća srećemo niz određenja pojma ukusa: govorilo se da je ukus harmonija, sklad duha i uma i da prosvećeni um, u skladu sa srcem, uvek bira ispravno među suprotnim i sličnim stvarima (gospođa Dacije, 1686); smatralo se da je ukus prirodni osećaj usađen u dušu i nezavisan o svakom znanju što se ikad može steći, dok je Etori smatrao da je ukus sud kojim se upravlja umetnost. Trevisano je (1724) pisao o ukusu kao osećaju kojem uvek godi da bude u skladu s onim što potvrđuje razum, pa je on vredna pomoć čoveku pri razlikovanju istine i dobra; u Nemačkoj je Kenig (1727) određivao ukus kao spretnost intelekta da proizvodi zdrav duh i oštroumni sud na temelju kojeg se tačno mogu osetiti istinito, dobro i lepo. Bodmer (1736) smatra da je ukus izvežbano razmišljanje, spremno da prodre do najsitnijih pojedinosti i putem njega intelekt razlikuje istinu od laži, savršenstvo od nesavršenstva. * U svom spisu O pravilima ukusa Dejvid Hjum (D. Hume, 1711-1776) postavlja pitanje da li se može dati pravilo ukusa za osećaj lepoga. Osećaj za lepo ne može se
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 314
razumeti kao neka predstava koja u nekom (možda istinitom) sudu dolazi do izraza. Zato što je osećaj za lepo jedno iskustvo, njegova opštost čini se krajnje upitnom. Osećaj za lepo je mnogovrstan, promenljiv, kao što su to i individue koji taj osećaj poseduju. Sudovi ukusa su do te mere jedinstveni i teško mogu biti osnova iz koje bi se mogla izvesti opštost osećaja za lepo. Zato iz te teškoće estetika mora izaći i osigurati stav u kome se iskušava osećaj lepoga, u mnoštvu različitih estetskih sudova. Ali, budući da se pravilo ukusa mora utemeljiti na opštosti osećaja za lepo, način utemeljenja u estetici rađa dilemu jer, niti se opštost suda ukusa može pokazati kao nešto što počiva na subjektivnoj proizvoljnosti osećaja, niti iz suda dolazi osećaju neka pouzdanost. Kada je reč o predmetu onda njemu uvek odgovara jedan određeni sud, mada ima i mnoštvo pogrešnih sudova. O osećaju ima i tačnih sudova ali oni uvek mogu i otpasti. Osećaj se uvek odnosi na samoga sebe, i zato je svaki osećaj koji imamo istovremeno i istinit (kao takav koji se odnosi prema sebi samom). Hjum pretpostavlja metafizičku teoriju adekvatnosti istine i prenosi je na sudove ukusa. Tako se jedan osećaj može videti istovremeno kao istinit i lažan. Pogađa se uvek neka istinitost, ali reč je o takvoj istini da nije jasna opštost odnosa spram istine. Tako se dospeva do onog opšteg mesta o ukusu za lepo oko koga se ne treba sporiti. Ako se na taj način subjektivizuje, lepota se pokazuje ne kao osobina stvari već samo kao posledica individualnog viđenja. Hjum polazi od toga da nađe pravilo za ukus; osnovu za pravila ukusa nalazi on u iskustvu. U tom slučaju moguće je do njega doći induktivno, putem posmatranja koje bi počivalo na eksperimentu. Teškoća je u tome što posmatranje mora biti oslobođeno smetnji svakodnevlja što se onda pokazuje kao osnovni problem. Kao alternativu Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|