Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 300
funkcije ravnopravno s područjem razuma; to je u velikom saglasju s Baumgartenom koji će nekoliko godina kasnije tematizovati intelektualni problem estetike kao posebne oblasti saznanja. Upravo će Baumgarten (o čemu je već bilo reči) teoriji mašte i čulnog saznanja omogućiti da postane nezavisna nauka; on je zapažanja o mašti i čulu za lepotu o kojima uveliko pišu njegovi prethodnici (Viko, Berk, Dibo, Hačeson) organizovao u brižljivo izgrađen sistem i tako stvorio podlogu za kasnije racionalne konstrukcije u vezi s lepotom. * O fantaziji kao umetničkoj sposobnosti piše Hegel; ona je stvaralačka sposobnost za koju je potrebno imati (a) dara i smisla za shvatanje stvarnosti i njenih oblika koji slušanjem i gledanjem utiskuju u duh slike onog što postoji i (b) trajno pamćenje za šaroliki svet tih mnogobrojnih slika. Zato umetnik nije upućen na uobraženja koja je sam proizveo već mora da se odvrati od plitke takozvane idealnosti i da pristupi stvarnosti; to znači da on mora da crpi iz preobilja života a ne iz preobilja apstraktne opštosti, pošto elemenat stvaranja u umetnosti ne predstavlja misao /kao što je to u filozofiji/ već stvarno spoljašnje uobličavanje. Umetnik stoga mora "u tom elementu da živi i u njemu da se odomaći"; on mora da je mnogo video, kaže Hegel, mnogo čuo i da je mnogo u sebi sačuvao poput velikih individua što se oduvek odlikuju jakim pamćenjem. Od umetnika se, dakle, zahteva (a) dar i interes koji se odnose na shvatanje stvarnog u njegovom realnom obliku kao i (b) zadržavanje onog što se ugledalo (Hegel, 1970, 280). Drugi momenat fantazije bio bi, po mišljenju Hegela čije izlaganje ovde sledimo, da ona ne zastaje kod ovog prostog snimanja spoljašnje i unutrašnje stvarnosti, jer za idealno umetničko delo potrebno je ne samo da se unutrašnjost duha pojavi u realitetu spoljašnjih oblika, već ono što treba da se pojavi u
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 301
spoljašnjosti, to su (a) istina koja postoji po sebi i za sebe i (b) racionalnost stvarnoga (Hegel, 1970, 280). Istina svih stvari koja čini opšti osnov religije, filozofije i umetnosti ne mora od strane umetnika da bude shvaćena u formi filozofske misli. Hegel ističe da umetniku filozofija nije neophodno potrebna, i ako umetnik misli na filozofski način, on time čini nešto što je umetnosti, u pogledu forme znanja, upravo suprotno. Zadatak umetničke fantazije sastojao bi se u tome da se svest o unutrašnjoj racionalnosti zadobije ne u formi opštih stavova i predstava, već u konkretnom obliku i u individualnoj stvarnosti. Stoga ono što u njemu živi i previre umetnik mora da predstavi u onim formama i pojavama čiju je sliku i oblik primio u sebe (Hegel, 1970, 281). Bez promišljenosti, bez odabiranja i razlikovanja umetnik nije u stanju da ovlada nijednom sadržinom koju bi hteo da uobliči i budalasto je verovanje, misli Hegel, po kome pravi umetnik nije svestan onoga što čini. Umetničko delo stoga nije proizvod čistog zanosa, ili nesvesnog. Onu stvaralačku delatnost fantazije kojom umetnik postiže da se ono što je u njemu samom umno po sebi i za sebe pretvori kao njegovo najvlastitije delo u realni lik Hegel naziva talenat i genije. Genije se sastoji u opštoj sposobnosti za pravo stvaranje umetničkog dela i u energiji usavršavanja te sposobnosti i njenog dokazivanja delom; ta sposobnost i ta energija nešto su posve subjektivno jer za duhovno stvaranje može biti sposoban samo subjekt koji takvo stvaranje postavlja sebi za cilj. O geniju govorimo onda kada se do nečeg novog dolazi pomoću invencije, tj. pomoću nadahnuća a ne metodičkim proračunom. Pojmu genija (lat. genius, srodno glagolu gignere (rađati) i imenici genus (rod) posvećeno je mnogo radova. Smatra se da je genij svojevrsno božanstvo arhajske rimske religije koje se sačuvalo tokom čitave istorije Rima,
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 302
božanstvo životne snage pojedinog čoveka, grupe ljudi, porodice ili grupe zanatlija, predmeta u prirodi: brda ili izvora... Svako od pomenutih bića imalo bi svo genija. Najpre se javlja ljudski genij, nešto slično pojmu ljudske duše ali i različito od nje. Duša (lat. anima, što ukazuje na vezu sa disanjem) je dvojnik čoveka, samostalno biće što živi u njemu, predstavljeno kao neki mali čovek ili senka, koja odleće za vreme sna, nastavlja i posle smrti čovekov život, a genije je nasuprot tome, smrtan; njegovo ime skoro da se ne sreće na nadgrobnim spomenicima posvećenim podzemnim bogovima što vladaju nad dušama umrlih. Genije se ponekad naziva smrtnim (Horacije, Poslanice, II, 2, 187) i treba ga razumeti kao "smrtnu", telesnu dušu čoveka, kao život i kao čovekovo "živo ja". Do promene dolazi u vreme Avgustina (354-430) koji u svom najznačajnijem delu O državi božjoj (VII, 13) sledeći gramatičara Varona kaže "Genij je bog koji vrši nadzor i ima vlast nad svim što se rađa"; na drugom mestu, nastavlja Avgustin, Varon kaže kako je "genij razumska duša svakog pojedinog čoveka, tako te je svaki pojedinac poseduje, dok je takva duša sveta - bog; time se vraćamo na to da bi trebalo verovati, kako je duša sveta sveopšti genije". Tako, po Varonu i Avgustinu postoje dva genija: jedan je sveopšti bog koji rađa, a drugi je duša pojedinog čoveka. Prvi genije je jedan a drugi je mnoštven i takvih genija ima koliko i ljudi. Ovaj poslednji genij, označavan i grčkim izrazom demon (daimon) postepeno počinje da asocira na zlog čovekovog demona kao što ima i dobrih demona; ovo razdvajanje dobrog i zlog genija potpuno je odgovaralo duhu hrišćanstva i hrišćanskoj predstavi o borbi sila svetla i tame, dobra i zla. U potonjoj hrišćanskoj literaturi genij se javlja kao anđeo i mada se reč anđeo upotrebljava i za nežive stvari, stihije kojima bog kažnjava ljude, u svetim spisima Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|