Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 291
osnovu koje tek moguće je govoriti o njegovom identitetu. Tome treba dodati i različite moguće pristupe književnom delu: s jedne strane imamo estetski stav koji podrazumeva udubljivanje u samo delo (kontemplativni unutrašnji mir) a s druge strane, teoretsko, racionalno zahvatanje predmeta; tako je moguće da jedno te isto delo bude predmet i estetskog i teorijskog posmatranja. U književno delo, ističe Ingarden, ne spadaju sudbina, doživljaji ni psihička stanja autora, kao ni njegovi doživljaji dok je to delo stvarao; isto tako, u njegovu strukturu ne ulaze ni psihička stanja i doživljaji čitaoca (Ingarden, 1960, 19-21), ono je autonomni predmet, tvorevina sazdana od više različitih slojeva. Ovi slojevi međusobno se razlikuju s obzirom na materijal sloja kao i ulogu koju ovi igraju u izgradnji čitavog dela. Uprkos raznorodnosti materijala koji ga obrazuju, književno delo ne treba posmatrati kao skup slučajnih elemenata već prevashodno kao organsku građevinu, kao jedinstvo svih njegovih pojedinih slojeva (25). Iako bi se na osnovu ovog moglo zaključiti kako književno delo ima polifonu strukturu, Ingarden podvlači da bez obzira na literarni rod kojem pripada, svako književno delo ima četri sloja: (1) sloj glasova i na njima izgrađenih zvučnih tvorevina (reči), (2) sloj u kojem se obrazuju jedinstva značenja, (3) sloj shematskih aspekata i (4) sloj predstavljenih predmetnosti i njihovih sudbina (Ingarden, 1960, 26-7). Kako se u svakom od ovih slojeva konstituišu specifične estetske vrednosti ima razloga da se postavi pitanje postojanja i nekog posebno sloja koji bi bio nosioc estetskih vrednosti dela. Ingardenov odgovor je negativan, jer materijal svakog sloja vodi konstituisanju sopstvenih, tom materijalu odgovarajućih estetskih osobina (56). Višeslojnost tvari dela vodi polifoniji njegovih estetskih
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 292
osobitosti; mora se imati u vidu da se u svakom sloju formiraju različite estetske vrednosti (228). U predmetnom sloju sreću se jednostavni kvaliteti (ili bitnosti) kao što su uzvišeno, tragično, demonsko, sveto, tužno, potresno itd. Ovi kvaliteti nisu neke "predmetne" osobine ili psihička stanja, već po rečima Ingardena, otkrivajući se u različitim situacijama čine specifičnu atmosferu koja sve prožima i svemu daje posebnu svetlost: ove kvalitete on određuje kao metafizičke kvalitete i po njima je jedno delo umetničko delo (Ingarden, 1960, 310-2). Ovi se kvaliteti u svakodnevnom životu retko realizuju; njihovom pojavom književno umetničko delo dospeva do svoje najviše tačke i osobitost književnog dela može se poznati po načinu pojavljivanja tih kvaliteta (314). Činjenica da za pojavljivanje metafizičkih kvaliteta nije dovoljan samo predmetni sloj već da je potrebno sadejstvo i svih ostalih slojeva samo potvrđuje da je književno umetničko delo, uprkos svojoj slojevitoj gradnji, organsko jedinstvo. S druge strane ovi kvaliteti su značajan faktor u estetičkim istraživanjima budući da se javljaju u svim umetničkim delima: u književnim i muzičkim, u slikarskom i arhitektonskim. Ingarden svojim analizama nastoji da dokaže kako sva dela nemaju istu strukturu kao što je to kod Hartmana; dok likovno delo ima dva sloja, u muzičkom delu se ne nalazi nijedan sloj te se na njega ne može primeniti pojam mnogoslojne strukture. Ako ovo u prvi mah deluje iznenađujuće treba znati da Ingarden kao uslov postojanja višeslojnosti jednog dela ističe (1) postojanje raznorodnih komponenti (a što smo u književnom delu mogli videti kao jezička zvučanja, značenja, predstavljene predmete itd), (2) mogućnost povezivanja jednorodnih delova u tvorevine višeg reda, da (3) tako stvorena nova komponenta ne gubi u celini dela svoje posebnosti i razgraničenja već da ostaje član celine i da (4) među raznim
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 293
osnovnim komponentama ovog tipa postoji organska povezanost (Ingarden, 1991, 32). Zato je muzičkom delu strana struktura kakva je svojstvena književnom delu a ako tako nešto čini Hartman, to je, smatra poljski filozof, stoga, što Hartman ne definiše precizno pojam sloja već ga koristi u dva značenja što mu omogućuje da u muzičkom delu vidi više slojeva a u književnom delu više slojeva no što ih analizira Ingarden. Ne upuštajući se u sporenje ove dvojice autora, a koje za istoriju estetike ostaje i dalje interesantno, ovde se mora podvući sledeće: kad piše o muzičkom delu, Ingarden ima u vidu zatvorenu, završenu tvorevinu koja se sastoji od određenog broja "delova (faza) što postojano prelaze jedni u druge i koji treba da idu u redu jedan za drugim, a od kojih svaki po svojoj prirodi ili traje kroz izvestan vremenski period ili bar ispunjava neku vremensku jedinicu" (Ingarden, 1991, 42). Isto ovo važi i kad je reč o književnom umetničkom delu: i tu se pretpostavlja da je delo zatvoreno i završeno, određeno početkom i krajem. Ingarden ima u vidu dela koja poseduju kvazi-vremenski raspon, tj. dela koja imaju takav završetak koji ne otvara pespektive za dalje vremenske faze u kojima bi još nešto moglo biti. Ovo vreme dela, ili kako ga Ingarden naziva: kvazi-vreme, obostrano je završeno i ne uključuje se u continuum vremena realnog sveta. Posledica toga je da delo nije lokalizovano u određenom istorijskom vremenu, u vremenu istorije realnog sveta; u tom smislu delo je vanvremeno ili nadvremeno i to mu omogućuje izvođenje u ma kom vremenu jer ne pretpostavlja nikakvu prošlost niti zahteva neku određenu budućnost. Ovo znači da delo poseduje njemu imanentno vreme i da mu ova kvazivremenska struktura daje karakter nepripadnosti realnom svetu (Ingarden, 1991, 45-6).
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|