Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 285
1.2. Struktura umetničkog dela Radovi Nikolaja Hartmana i Romana Ingardena spadaju u najznačajnija istraživanja strukture umetničkog dela i njegovog korelata u svesti subjekta - estetskog predmeta. Ovde još jednom ističemo razliku umetničkog dela i estetskog predmeta: umetničko delo je predmet posmatranja, sama stvar i postoji objektivno, po sebi; estetski predmet ne postoji po sebi, on je predmet "za nas" i postoji samo kad prema njemu zauzimamo određeni stav; za konstituisanje estetskog predmeta "zahteva se da kako autor tako i pojedini slušaoci ispune neke posebne psihofizičke delatnosti", drugim rečima zahteva se realizovanje estetskog doživljaja. Estetski predmet se konstituiše u svesti subjekta i on je rezultat odnosa subjekta prema umetničkom delu, pa je on uvek proizvod a nikad samostalan predmet; konkretizacija do koje posmatrač dolazi u estetskom doživljaju odnosno, estetskoj percepciji; zato se estetski predmet kao i njegove vrednosti mogu objasniti polazeći od estetskog akta, pa su neki psihološki orijentisani estetičari (kao T. Lips) smatrali da je estetski predmet potpuno zavisan od posmatrača, sa čim se ne bismo mogli složiti, pre se može reći da je estetski predmet rezultat (u svesti posmatrača) objektivisanja umetničkog dela koje od umetnika do nas stiže kao shematska tvorevina. Ako se ovako posmatraju stvari razumljivo je zašto govorimo o umetničkom delu, recimo o Betovenovom 5. klavirskom
strane dirigenta, izvođača i slušalaca; ove konkretizacije dobijene su u estetskom doživljaju i nazivamo ih, kao što smo rekli, estetskim predmetima. Govoriti o onom što nam je ostalo u svesti nakon završetka koncerta, znači govoriti o jednoj od mogućih konkretizacija estetskog predmeta i njegove (estetske) vrednosti.
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 286
Očigledno, reč je o delu i nečem što mu je tokom doživljavanja dela pri-dodato, ali mogućnost pridodavanja već je prethodno bila prisutna u delu (kao mogućnost); ovo konkretizovanje vrše svi oni koji nakon kompozitora dolaze u dodir sa umetničkim delom i to nas upućuje na zaključak da kad govorimo o umetničkom delu ne govorimo o nekom predmetu među drugim predmetima već o nekom posebnom predmetu za koji je karakteristično da u sebi sadrži još nešto što omogućuje da na osnovu onog tvarnog (materijalnog) postanemo svesni i nečeg što to nije (nečeg duhovnog, nematerijalnog) a što je već prethodno fiksirano, sugerisano od strane umetnika. Umetničko delo je predmet posebne vrste budući da je u njemu objektivisan duh koji (otelotvoren u delu), omogućuje da umetničko delo nadživi svog tvorca i vreme u kome je nastalo, da ne stari kao što stare stvari oko njega već da vodi poseban način života u vremenu različitom od realnog vremena. Ingarden navodi kako je moguće stvoriti i jedan viši estetski predmet koji nije ekvivalent pojedinačnog estetskog predmeta već je intersubjektivan i čini ga mišljenje koje o određenom umetničkom delu ima čitavo društvo u nekoj zemlji i u nekom vremenu. To delo je komponenta sveta koji okružuje to druš-tvo i menja se s promenama intersubjektivnog mišljenja društva (Ingarden, 1991, 86). "Duhovni sadržaj dela" se ne može dokučiti razumom već čulima i zato je neophodan subjekt da bi ovo što je duhovno bilo iz dela "izvučeno na videlo"; to duhovno prevodi posmatrača, izvodi ga iz realnog u duhovni svet. Pitanje koje se pritom postavlja i koje treba razjasniti glasi: "na čemu počiva izvanredna snaga uzajamne povezanosti ontičkih slojeva umetničkog dela, kojom ono i istorijski čuva svoj identitet?" (Hartman, 1968, 111). Drugim rečima: kako je moguće imati niz različitih objektivizacija umetničkog
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 287
dela (različitih estetskih predmeta) a da pritom i dalje govorimo o jednom umetničkom delu, da i dalje govorimo o identitetu umetničkog dela, o njegovoj originalnosti, samosvojnosti, neponovljivosti? Iako nam se u prvi mah čini da je umetničko delo sazdano iz jednog komada pokazuje se da to nije tačno, da je ono satkano iz više slojeva od kojih jedan kao nosioc omogućuje pojavljivanje onih drugih, duhovnih slojeva. N. Hartman polazi od toga da je umetnička tvorevina dvoslojna te se mogu razlikovati dva plana: prednji koji je realan i zadnji (ili pozadina) koji je irealan i postoji samo za živi, primalački duh (tj. za posmatrača): (1) prednji plan, je plan čulnog, materijalnog, ono što je vidljivo. To je oblikovani kamen u svojoj nepomičnosti, to su platno, boje, papir, linije, reči, zvučni ton (materija koja se oblikuje), sukcesija i povezanost tonova. Ali, činjenica je da mi vidimo više od onog što se može videti, čujemo više od onog što se može u jednom trenutku čuti. Jedno muzičko delo omogućuje da se u duhu čuje kompoziciono jedinstvo, mi tako čujemo tonsku tvorevinu. Zahvaljujući prednjem planu pojavljuje se ono duhovno - "pozadina". (2) zadnji plan, pozadina umetničkog dela je duhovni sadržaj i izraz je onog što u umetničkom delu (kao realnoj tvorevini) nije realno; izražava nešto što postoji samo za receptivnu svest. Pozadina u vajarstvu je kretanje i život, u slici svetlost i prostor; u pesništvu je pozadina sklop reči i "prikazana" ljudskost - sudbine i strasti; u muzici pozadinu čini uspostavljeno jedinstvo dela u našoj svesti nakon što je ono već završeno. Tako sliku, kao realnu tvorevinu, čine platno i mrlje boja, a crtež papir i crte; umetnik može oblikovati samo taj prednji plan koji je jedino realan. Međutim, na slici se vidi predeo, scena, deo života (a to pripada pozadini, što ni sam posmatrač ne smatra nečim realnim); sve to pojavljuje se s Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|