Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 273
5.2. Umetnost i istina Veoma su živa shvatanja da umetnost mora da ima i neguje kritički stav spram sveta u kome nastaje i da se ne može neposredno dedukovati iz društva jer mora biti njegova antiteza. Umetnička dela nisu samo činjenice već u sebi sadrže uvek i kritičke impulse, odnos prema realnosti, ideju istine koju uslovljava želja umetnika za stvaranjem jednog boljeg sveta. O istini i istini dela govore kako umetnici tako i kritičari; iako ovaj pojam srećemo u Platonovoj trijadi (dobro, lepo, istina) lako se uviđa da istina nije istog ranga kao lepo i dobro: dok lepo danas spada u oblast estetike a dobro u oblast etike, kada je o istini reč lako se opaža da ovaj pojam pripada teoriji saznanja ali i drugim filozofskim disciplinama jer se o istini govori i u logici, etici, ontologiji, ili estetici. Problem istine u umetnosti javlja se u raspravama o književnosti i pesništvu u grčko doba; odgovor na pitanje da li poezija izražava istinu tražen je u slaganju poezije i stvarnosti. Dok je Homer u pesništvu video istinu, Solon je mislio suprotno tome, a sofist Gorgija (483-375. pre. n. e.) da poezija govori neistinu, da dovodi u zabludu da stvara iluzije, a da je zavođenje mašte i ubeđivanje ljudi u ono čega nema njen osnovni cilj. Ova "iluzionistička" teorija umetnosti kao zadatak umetnosti ne vidi istinu nego dovođenje u zabludu pa je umetnik toliko veći koliko više ljude dovodi u zabludu. Određujući umetnost kao reprodukovanje i podražavanje stvarnosti, Sokrat (469-399. pre. n. e) je izveo suprotan zaključak te su njegov učenik Platon a za njim i Aristotel definisali umetnosti kao podražavalačke umetnosti čime je istaknuto da one podražavaju stvarnost i time streme prema istini a ova, kao slaganje sa stvarnošću,
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 274
postala je suštinska odlika svekolike kasnije umetnosti. Ali, ako naše oči, nenamerno, menjaju i deformišu stvarnost kako se može verno podražavati ono što istinski jeste? Za Platona svaka deformacija bila je falsifikat i prava umetnost samo ona koja verno prikazuje stvari; na taj način on se zalagao za "objektivnu" istinu. Ako je prigovor pesnicima i umetnicima da lažu bio redak u antičko doba, za autore s kraja srednjeg veka i doba renesanse to se ne može reći: Dante ističe kako je pesništvo "lepa laž", odnosno nešto što nije ni istina ni laž već izmišljeno, fikcija. Tako, u sastav umetnosti ne ulazi istina i laž, nego istina i fikcija no to je jedan od retkih izuzetaka: za većinu renesansnih pisaca umetnost se vrednovala u odnosu na istinu i neistinu onog što prikazuje. Treba imati u vidu da se mnogo ranije, još kod Aristotela, može naći shvatanje da umetnost nema ničeg zajedničkog ni sa istinom ni sa lažju, da se pesnici koriste rečenicama koje nisu ni istinite ni lažne, te da pišući o nepostojećim i nemogućim stvarima mogu praviti i logičke greške a da ipak budu u pravu. Platonov učenik je ovo pisao o pesništvu, ali su se potom njegovi stavovi primenjivali i na likovne umetnosti. Ako je Aristotel umetnost video izvan istine i laži, Aurelije Avgustin (354-430) je smatrao da umetnost istinu ne može dosegnuti. Ovaj rani hrišćanski pisac shvatio je da umetnost da bi bila istinita prvo mora biti neistinita: "kako bi slika koja predstavlja konja mogla biti prava slika ako na njoj naslikani konj ne bi bio lažni konj". Ova sumnja se održala i u srednjem veku pa je pesnik dobio naziv auctor (onaj koji povećava, dodaje - otuda danas reč autor), ili fictor, onaj koji tvori fikcije. Tako je tokom srednjeg veka preovlađujuće mišljenje bilo da pesništvo treba da pruža istinu (Tatarkjevič, 1980, 289-298). Ako su renesansni umetnici smatrali da se umetnošću može obuhvati istina te malo beše onih koji su
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 275
bili spremni da istinu prepuste filozofima, pisci 18. stoleća postaju svesni toga da poetska istina nije istina u pravom smislu pa je Deni Didro (D. Diderot, 1713-1784) pisao kako "u svakom pesničkom proizvodu uvek ima ponešto laži", a Edmund Berk (E. Burke, 1729-1797) da je "svaka umetnost velika time što obmanjuje". S druge strane, umetnici su isticali da je "mudrost samo u istini" (Gete), da "čovek postoji samo u istini" (Novalis), da je umetnost "izraz stvarnosti i života" (Mondrijan), a Hegel je pisao da je istina najviša kategorija koja utemeljuje svet umetnosti, pa istina umetničkog dela koja se postupno razvija nije drugo do istina filozofaskog pojma čime se umetničko delo redukuje na pojam istine. Uz sve ove razlike koje se javljaju kad se govori o odnosu umetnosti i istine treba imati u vidu da se vremenom menjao i pojam istine: ona je bila shvatana kao (1) slaganje intelekta i stvari, (2) verno podražavanje stvarnosti, (3) očuvanje i jedinstvo stila, (4) saglasnost dela s njegovim ciljevima i sredstvima. Pitanje izvornog smisla istine vezano je za pitanje kako se ljudski život u celini odnosi prema istini; to je pitanje života u kritičkoj odgovornosti (E. Tugendhat), a ono je danas kad se život određuje praksom, egzistencijom ili interesom u velikoj meri izgubilo svoju delotvornost. Zato se pojam istine tematizuje tamo gde su filozofija i mišljenje u dodiru s tradicionalnim disciplinama (metafizika, transcendentalna filozofija) i gde se još polazi od odnosa čoveka i bivstvovanja. Ovde se postavlja pitanje umetničke istine; naspram logičke istine koja se može manifestovati u našem saznajnom odnosu prema svetu, umetnička istina ne bi bila plod relacije dela i stvarnosti, jer ne radi se o tome da delo na uspeli način prikazuje stvarnost, već pre svega da se utvrdi da li umetnost poseduje sopstvenu istinu, da li se Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|