Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 267
formalni uslov ne-predmeta bez supstancije, ili (4) predmet pojma koji protivreči samome sebi, ono nemoguće; iz ovog razlikovanja pojma ništa pokazuje se da Kant u jednoj usputnoj primedbi tematizuje okvir u kojem će se kretati sve potonje rasprave o transcendentalnim merilima zahvatanja predmeta filozofije. Pokazuje se da je Kantov napad na oblast filozofije koja se u tradiciji naziva metaphysica specialis usmeren tome da pokaže pogrešnost svih pokušaja koji nastoje da se postvari ono što je bezuslovno /gegen eine Verdinglichung des Unbedingten/; tako nešto, po mišljenju autora Kritike
totaliteta prevazilazi iskustvo i ne može biti zbiljska stvar, već, u najboljem slučaju, jedna najviša stvar mišljenja: ništa (Fink, 1959, 95). Pokuša li se, s druge strane, misliti totalitet, pokazaće se da ono najopštije /Allheit/ prebiva jedino u predstavi. Kako Kant ovo postvarenje /Verdinglichung/ obrađuje na jednom strogo misaonom putu E. Fink s pravom ističe ovu negativnu ontologiju celine /negative Ontologie der Allheit/ kao osobit doprinos Kantove kritike (Fink, 1959, 95). Ovaj Finkov uvid mogao bi biti od presudnog značaja: on pokazuje da se samo putem radikalne kritičke refleksije može dospeti do ništa kao zaboravljenog tla metafizike. Ako ovu naknadno zapretanu oblast misli već Parmenid, koji se svojim učenjem o putu bivstvovanja pokazuje koliko kao zasnivač ontologije, toliko i (naznakom puta nebivstvovanja) kao prvi i istinki začetnik nihilizma, danas se ona pomalja svuda gde filozofija koristeći se svim sredstvima kritike nastoji da probije okorelu skramu stvari.
*
epohalni poduhvat ne možemo se oteti utisku da je
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 268
ograničenost njegovog prosuđivanja bila posledica jednog načina mišljenja koji je sve ocenjivao neprestano se držeći modela stvari; istovremeno, on je dobro znao da svet ne može biti stvar, pogotovo ne neka džinovska stvar što bi poput posude u sebi sadržala sve stvari sveta. Kant je s pravom konstatovao da se svet može misliti, da se može imati i pojam sveta, ali ne i njegova predstava. Tako shvaćen svet bio je blizak ništini što se počela pomaljati sa one strane bivstvovanja a tu se već postavlja pitanje tla iz kojeg izrasta metafizika, pitanje o podlozi što drvetu filozofije daje prve podsticaje i potom sve životne sokove. Treba li još uvek pominjati ono danas svima poznato mesto koje srećemo u naknadno napisanom uvodu za nastupno predavanje na Univerzitetu u Freiburgu Šta je metafizika? /Was ist Metaphysik?/ a u kojem M. Hajdeger ukazuje na jednu Dekartovu (R. Descartes, 1596-1650) sliku kako je "čitava filozofija poput stabla čiji su koreni metafizika, deblo fizika a grane ostale nauke" te se s punim pravom može pitati: na kojem tlu koreni stabla nalaze svoj oslonac, iz koje osnove prima korenje, a putem njega i čitavo stablo hranljive sokove i snagu? Gde onda počiva metafizika, šta je ona sagledana iz njene istinske osnove? Šta je u temelju uopšte metafizika, pita Hajdeger. Metafizika ostaje ono prvo u filozofiji, to nije sporno, ali ima razloga da se pita o tlu na kojem ona počiva; metafizika može predočiti bivstvujuće, ali ona ne obraća pažnju na ono što je u ovom bivstvujućem ostalo skriveno; ona ne pita o onom što se prikrilo u tom on, ona ne pita o ništa a radi se o tome da se pomoću mišljenja istine biv- stvovanja dospe u temelj metafizike. Stvar je u tome da se iz mišljenja istine bivstvovanja jednom radikalnom kritičkom refleksijom dospe do ništa; na taj način se temeljno pitanje metafizike (fundamentalno-ontološki) izvodi iz pitanja o temelju metafizike, o temelju temelja
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 269
samog. *
Ovde tematizovano ništa, nepredstavljivo i nemislivo u isti mah, zadobija istoga časa sve karakteristike smrti koja se kao osnovni egzistencijal javlja na odlučujućim stranicama epohalnog Hajdegerovog spisa Bivstvovanje i ništa /Sein und Zeit/: "smrt je mogućnost apsolutne nemogućnosti opstanka. Ona se razotkriva kao najvlastitija, neodnosiva, nenadmašiva, mogućnost" (Heidegger, 1984, 250). U smrti kao antropološkom simbolu metafizičkog ništa (jer ona ne daje ništa opstanku što bi ovaj trebalo da ostvari) krije se ključ temeljnog ontološkog pitanja i stoga svaki filozofski govor o smrti samo je pokušaj metafizičkog opravdanja za zasnivanje jedne negativne ontologije građene na tlu nebivstvovanja. Izvesno je da smrt možemo označiti kao jedinu temu filozofije što ostaje s druge strane metafizike, jer ostajući u njenom temelju pita šta je metafizika; ona nije model reverzibilnog (i tako sociološki fenomen), kao što je to slučaj kod Žana Bodrijara (J. Baudrillard) u njegovoj knjizi Simbolička razmena i smrt, već prevashodno metafora nepojmljivog a sveomogućujućeg ništa. Misliti smrt, znači misliti ništa, misliti temeljno pitanja filozofije, temelj mišljenja, temelj svega opstojećeg i tako do kraja radikalizovati pitanje o domašaju kritički zasnovane kritike; našavši se pred smrću shvatamo da nije reč o nekom pukom iščezavanju, već o nekom uzmicanju koje je sasvim posebne vrste: reč je o uzmicanju bivstvujućeg u celini koje nas spopada u teskobi; ono nas prestravljuje, jer nakon tog uzmicanja ne ostaje ni pustoš, ostaje samo ništa. Ono o čemu se ponajpre mora govoriti jeste nadiranje ovog
Možemo govoriti o objavi ničega, o objavi onog pred čim se povlači bivstvujuće. Izvorna objavljenost ničega jeste ključ
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|