Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 255
temelj filozofske estetike. U Nemačkoj se oko 1730. razvija jedna teorija ukusa ali kao reakcija na estetiku Boaloa i Di Boa. Johan Hristof Gotšed (1700-1766) konstruiše na bazi filozofije racionalizma učenje o ukusu kao zatvoren poetološki sistem pravila, kao nauku pravila o lepom i umetnosti. Analogno teoriji saznanja (koja uspostavlja poredak u prirodi) učenje o pesničkoj umetnosti, koje razvija Gotšed, treba da predstavi oblast lepog kao kosmos koji je ustrojen po određenim pravilima i to je razlog što je podražavanje prirode i stvarnosti bilo dugo vreme najviši princip umetnosti. Pomoću opštih pravila Gotšed u svom spisu o kritičkom pesništvu nalazi da je dobri ukus proizvod preciznog upravljanja. Kako se sposobnost moći suđenja analizira u okvirima učenja o sudovima, ovo se izgrađuje analogno teoriji saznanja i automatski zadobija objektivno merilo suda ukusa. Saznanje prirode jeste zapravo estetski odgovor na napredak u podražavanju prirode. To podražavanje prirode definiše se kao saznajna delatnost. To nije podražavanje prirode u njenoj pravilnosti niti je podražavanje prirode u njenoj stvaralačkoj moći. Drugu koncepciju dobrog ukusa (kao podražavanja prirode) i moći suđenja (kao sposobnosti da se to podražavanje vrši i prosuđuje), nalazimo kod J.J. Bodmera (1698-1783) i J.J. Braitingera (1701-1776). Obojica se nastavljaju na Gotšeda ali razvijaju učenje o ukusu lepog koje je artikulisano u pesničkoj umetnosti. Princip poetike nije više pravilnost već stvaralačka fantazija. Podražavanje prirode pripada moći suđenja. U ovakvom određenju moći suđenja radi se o tome da se prevladavanje suprotnosti opažaja i razuma predstavi u jednom višem jedinstvu a ne da se razvija kao "mehanički sistem ukusa". Opažaj je praizvor suda ukusa; sud ukusa usmerava na sistem prestabilirane harmonije osećaja i razuma koji deluje u moći uobrazilje. U tradiciji učenja o sudovima
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 256
ukusa nalaze se i pokušaji da se dobar ukus u literaturi i umetnosti pokaže kao podražavanje uzora; to nalazimo kod H. Tomasiusa i Johana Keniga (1688-1744). Sa određenjem dobrog ukusa kao podražavanja uzora može se poistovetiti razumska komponenta dobrog ukusa koji se ostvaruje podražavanjem tadašnjim francuskih autora, racionalnim ponavljanjem i negovanjem onog što je dobar ukus. Tako Kenig definiše ukus kao jedinstvo savršenog osećaja i promišljenog istraživanja; on o "unutrašnjem osećaju razuma" govori kao o "ukusu razuma". Premda sud ukusa kod Gotšeda ostaje klasicistički, novo je to što se sud ukusa pripisuje prosuđujućem razumu, tj. moći suđenja. Jednačenje ukusa i moći suđenja vodi u estetici racionalizma do sjedinjavanja problema ukusa u logici. Kant to dalje razvija u smislu jedne utemeljujuće filozofske analize suda ukusa a kroz kritiku moći prosuđivanja lepog. Polazeći od pitanja da se filozofski odredi dobar ukus, može se reći da postoje dve principijelne mogućnosti prosuđivanja koje se pored svega sjedinjuju u jednoj tačci koja je relevantna za filozofiju. Pre svega treba poći od teze da se oko ukusa ne treba sukobljavati, da je ukus lepog striktno individualan. U tom slučaju sud ukusa bio bi čisto mnenje koje bi moglo polagati pravo samo na verovatnoću /doxa/. Pretpostavka za to je u tome da se ukus lepog izražava u sudu i da sud o lepom nalazi svoj osnov u teoriji moći suđenja kao sposobnosti prosuđivanja. Pri razvijanju estetike kao specifične filozofske discipline težišna tačka stavlja se na formu saznanja suda ukusa koja se javlja kao analiza suda ukusa shvaćenog kao način saznanja, kao oblik života u kome sudovi ukusa igraju konstitutivnu ulogu. Postoje dve mogućnosti za utemeljenje sudova ukusa: sud ukusa se može okarakterisati empirijski i uopšteno, kao što je to činio Hjum, ili na način
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 257
predstavljanja ali u apstraktnom obliku, daleko od ugrađivanja u oblike života, kako je to činio Baumgarten. Posredovanje obe mogućnosti nalazimo u Kantovom nastojanju da se sud lepog i moć suđenja koja leži u osnovi tog suda ukusa analiziraju u jednoj kritici. Ovde opštost suda nije logička, ali ni empirijska opštost. Kant vrši posredovanje između estetike empirizma i racionalizma. O ukusu se može filozofski raspravljati ali se i dalje čuva razlika između logike, teorije sazanja i estetike.
Estetika istražuje fenomen umetnosti tako što nastoji da odredi oblike, značenja, dejstva i delovanje umetničkog stvaranja i uživanja. Kritika umetnosti je delatnost koja konkretno utvrđuje svojstva pojedinih umetničkih dela; za razliku od estetike kritika se bavi posebnim delima i nastoji da otkrije genezu svakog umetničkog napora. To znači da je kritika spona između niza pojedinih umetničkih dela i estetike (kao discipline koja se bavi principima umetničkog stvaranja). Povezanost estetike i kritike umetnosti pokazuje se u tome što je svaka kritika te vrste estetička a svaka estetika bitno kritička; zato je Dejvid Hjum (D. Hume, 1711-1776) za estetičku nauku predlagao izraz kriticizam (što se još i danas sreće u anglosaksonskoj literaturi). Postoje različita tumačenja o odnosu kritike umetnosti prema estetici jer postoji i mnoštvo stavova o odnosu kritike i umetnosti: dok jedni zastupaju shvatanje da kritika treba da bude nepogrešiv učitelj i vrhovni sudija umetnosti, pa bi onda kritika književnosti trebalo da bude ono što je književnost životu - svest o svesti (Pol Sude), drugi smatraju da umetnost ne može da očekuje veliku pomoć od kritike jer je i sama posebna vrsta umetnosti: "i kritika je umetnost kao
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|