Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 243
delu videli delo prirode "i to najviše delo prirode što ga je izvršio čovek po pravilima prirodnih zakona". Odnos umetnosti i prirode nakon 18. stoleća otvorio je niz pitanja: (1) da li se umetnost koristi svetom, ili ga podražava, reprodukuje, ugleda se na njega, (2) može li umetnost da se izjednači sa svetom, i (3) čime se umetnost razlikuje od sveta (čak i kad ga uspešno podražava) (Tatarkjevič, 1980, 281-288).
Sa rođenjem estetike kao jedne posebne filozofske discipline neminovno je povezana i apstrakcija od kulturne osnove razumevanja umetnosti, odnosno, od integracije umetnosti u forme ljudskoga života. Ono što se ovde postavlja kao pitanje jeste pitanje specifičnog saznanja lepog s obzirom na njegovo delovanje u svetu života. Ako se ovo saznanje lepog postavi u sveobuhvatne okvire jedne metafizički utemeljene teorije saznanja pokazuje se dvostruki karakter umetnosti raspete između čulne opažljivosti i pojmovno analizirajuće umnosti. Saznanje lepog mora se pre svega potvrditi kao saznanje, jer ono kao razum i um sadrži u sebi čulnost u proizvodima saznanja, u lepim stvarima. Estetika se, tako, pokazuje kao ispit za sudove o lepim stvarima, o sudovima ukusa. U sudu se pojavljuje čulno-opažljiva lepota kao nešto što je pristupačno umu. Analiza saznanja jednog umetničkog dela nikako ne ostaje u oblasti čulnoga iskustva. Ako se, polazeći od filozofskih metoda, utemeljuje istina saznanja, filozofska estetika može zadobiti specifični oblik. Nastavljajući se na Baumgartena moguće su dve alternative: Hjumov empirizam, koji hoće da zakone saznanja lepog izgradi induktivnim putem i
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 244
transcendentalna filozofija Kanta koja kritiku moći suđenja vidi kao kritiku estetskih sudova. Imajući sve to u vidu moguće je kao bitne momente istraživanja saznajne prirode umetnosti videti: (a) određenje umetničkog dela kao odraza prirode, (b) određenje umetnika i genija, (c) određenje lepote kao umnog oblikovanja stvari, kao ideala i (d) tezu o autonomiji umetnosti. Umetnost izdvaja čoveka iz istorije i priprema ga za budućnost i zadobija centračnu funkciju u obrazovanju, i stvaranju ljudske kulture. Umetnost unapređuje obrazovanje čoveka od strane drugoga ćoveka i omogućuje njegovu slobodu. Nadovezujući se na Kanta i suprotstavljajući se Herderu i Lesingu takvo tumačenje umetnosti razvija Fridrih Šiler; njega sledi i Hegel koji, suprotstavljajući se Šelingovoj metafizici lepoga, nastoji da da jedno sveobuhvatno određenje funkcije umetnosti u ljudskoj istoriji. I kod Šelinga i kod Hegela radi se o određenju uloge umetnosti u modernoj državi, a ne samo o obrazovanju pojedinca: drugim rečima, tu se postavlja pitanje društvene (Šeling), odnosno društveno-kritičke (Hegel) funkcije umetnosti. Ako se stvari tako posmatraju, mogle bi se izvesti sledeće teze: - Umetničko delo se ne može odrediti kao odraz prirode već ka nacrt sveta uspostavljen unutar intersubjektivnog razumevanja; pogled na svet koji daje umetnost jeste alternativni i kritičan s obzirom na druge poglede na svet. - Umetnik ne važi više za genija već je on jedno istorijsko biće koje tumači svoj svet. To tumačenje odvija se pomoću njega na poseban način tako što se čulno izražava u lepom obliku koji se konkretizuje u umetničkom delu. - Lepo se određuje kao predstava života, kao ustrojstvo sveta (ali ne određene stvari), a koji se pojavljuje
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 245
u pojedinim stvarima. Lepota je ideal (fikcija) života koja se suprotstavlja realnosti. - Autonomija čoveka je izvor i svrha umetnosti. Umetničko delo ima samo posredno svoju autonomiju pomoću koje je moguće da se sloboda i umnost čoveka iskusi u lepim stvarima. Ove dve estetičke paradigme nisu samo izvor i povod filozofskih razgovora o umetnosti, već jednako deluju na samorazumevanje umetnika a time povratno i na razvoj umetnosti. Estetika racionalizma, prosvetiteljstva, engleskog empirizma, Kanta, ali i moderna analitička estetika tumače umetnost kao saznajni fenomen. To znači da se nastajanje umetnosti i njena recepcija tumače s obzirom na saznajni karakter umetnosti; u tom slučaju umetnost važi kao specifično saznanje, kao posebni način shvatanja sveta i koji se nalazi u konkurenciji s drugim načinima saznanja, pa bi se i filozofija umetnosti morala konstruisati analogno s teorijom saznanja jer i ona na isti način treba da daje teorije budući da daje tumačenja fenomena umetnosti. Tako se filozofska estetika javlja kao grana teorije saznanja. Ako se filozofska estetika razvija kao učenje o specifičnom saznanju sveta, tada bi bavljenje umetnošću, na jedan posredni način, trebalo da bude i način da se odgovori na pitanje o dobrom životu, o jednom načinu egzistencije koji je primeren čoveku. Tako se u obrazovanju specifičnih pitanja koja stoje pred filozofskom estetikom javlja problematika sveta života; a za izbor dobrog života potreban je u tom slučaju dobar ukus. Dobar ukus se u prvi mah određuje kao sposobnost da se "uvek načini pravi izbor" (B. Gracijan), tj. da se razume kao sposobnost suđenja, temeljna kako za čitav društveni život tako i posebno, za etiku i politiku. Teškoća takvog integrisanja pitanja o umetnosti u praktični Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|