Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 237
kao podražavanja prirode nije se zadržalo samo u Francuskoj već se raširilo po čitavoj Evropi, posebno u Nemačkoj i to kod rodonačelnika estetike A.G. Baumgartena koji u svojoj ranoj disertaciji (1735) piše da umetnost podražava prirodu time što je delatnost umetnika podražavanje delatnosti prirode i sledeći Lajbnica on tvrdi kako se podražavanje prirode poklapa s principom jedinstva u mnoštvu. Na mesto zahteva za podražavanjem prirode Vinkelman će istaći neophodnost za podražavanjem starih, pre svega grčkih umetnika kod kojih je u potpunosti ostvaren ideal čiste lepote. Pravilne proporcije se mogu naći samo kod Grka i ko želi postati veliki mora se ugledati na stare umetnike. Ideja o nužnosti podražavanja prirode prožima i delo Didroa koji, smatrajući da u prirodi nema ničeg nepravilnog, poziva umetnika da izučava prirodu, proporcije i stavove ljudskog tela, društvene i životne osobine ljudi. Svako delo, pisao je Didro, dostojno je pohvale ako u svemu odgovara prirodi. Ovog francuskog filozofa sledi Lesing svojim tumačenjem podražavanja kao realističkog stvaranja budući da umetnost podražava svu vidljivu prirodu. Međutim, umetnost nema za zadatak da potpuno, naturalistički kopira prirodu, ali ni da je ulepšava i idealizuje. Umetnost je vezana za čovekovu moć apstrakcije, sposobnost da se pažnja usmerava na određene stvari. Lišeni te sposobnosti mi ne bismo mogli da uživamo jer bi se naša svest gubila u beskrajnoj raznovrsnosti prirode. Zadatak je umetnosti da nas izbavi od apstrahovanja, da nam pruži mogućnost da uživamo u umetničkim delima tako što ćemo moći da usmerimo pažnju na izabrane predmete. Na taj način Lesing daje veoma široko tumačenje podražavanja i sledeći njega Gete će potom polazeći od principa podražavanja izvoditi više forme umetničkog stvaranja - manir i stil.
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 238
Teorija podražavanja naići će na svoju oštru kritiku u delu Hegela. "Svrha umetnosti, smatra on, mora da se sastoji još u nečem drugom, a ne samo u prostom formalnom podražavanju onog što postoji, jer iz takvog podražavanja mogu da poniknu samo tehnička veštačka
Podražavanje je po Hegelu ili suvišan posao, ili razuzdana igra koja zaostaje iza prirode i koja nam umesto stvarnog života pruža samo njegovu lažnu sliku. On ističe kako je tek u novije (njegovo) vreme "ponovo iskrsao princip podražavanja prirode i prirodnosti uopšte, (...) da bi se snaga i prirodnost ponovo povratile umetnosti koja je nazadovala i postala slabom i nebuloznom, ili da bi se, s druge strane, polagalo pravo na zakonsku, neposrednu i stalnu doslednost prirode nasuprot onome što je proizvoljno napravljeno i što je konvencionalno, zapravo nasuprot onome što je neumetničko i neprirodno, a u šta je umetnost zalutala. Ali, ma koliko da u toj težnji ima, u jednom pogledu, nečega tačnog, ipak prirodnost koja se pri tom zahteva ne predstavlja kao takva ono što je supstancijalno i primarno, i što leži u osnovi umetnosti, te dakle, mada spoljašnje pojavljivanje u svojoj prirodnosti sačinjava jednu suštinsku odredbu umetnosti, ipak niti je postojeća prirodnost pravilo umetnosti niti prosto podražavanje spoljašnjih pojava kao spoljašnjih predstavlja njenu svrhu" (I/47). Hegelov sledbenik F.T. Fišer došao je do zaključka da priroda ne može biti predmet umetnosti pošto (1) ne vodi računa o lepom, (2) ne može biti lepa jer se sastoji od različitih predmeta koji zajedno ne tvore harmoniju (3) a ako u njoj postoji lepo onda je ono nešto prolazno; ako nam priroda i izgleda lepa to je stoga što je (4) gledamo očima estetičara. Umetnost, s druge strane, postoji da bi stvarala lepo, postoji da bi dosegla ono čega u prirodi nema i zato ne
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 239
može biti podražavanje prirode, već u najboljem slučaju crpi iz nje motive koje preobražava i menja kako bi ih učinila lepim. Suprotne argumente je izneo ruski estetičar N. Černiševski smatrajući da se prigovori upućeni stvarnosti primenjuju isključivo na umetnost te da umetnost ne samo što stvarnost reprodukuje nego je objašnjava i ocenjuje. Černiševski je dao visoku ocenu Platonovom i Aristotelovom učenju o mimesisu nalazeći kod njih skrivenu unutrašnju bit umetnosti u proizvođenju stvarnosti a što je iskrivljeno u estetičkim učenjima XVII-XVIII veka, kad se podražavanje tumačilo kao podražavanje prirode a uloga umetnosti ograničila na prosto kopiranje stvarnosti čime se gubila iz vida stvaralačka moć umetničke fantazije. Tumačeći estetski akt kao unutrašnje imitiranje, a unutrašnje podražavanje kao najplemenitiju čovekovu igru, krajem XIX stoleća nemački psiholog i filozof Karl Gros (K. Groos, 1861-1946) razvija koncepciju unutrašnjeg podražavanja (innere Nachahmung) po kojoj je umetničko delo produkt unutrašnjeg podražavanja, proizvod svesti; posmatrajući predmete mi ih preslikavamo i unosimo u naš unutrašnji svet, a proces umetničkog stvaranja pretpostavlja objektivizovanje likova koji se nalaze u tajanstvenim dubinama naše svesti. Sa pojavom moderne umetnosti dolazi do napuštanja teorije o umetnosti kao podražavanju prirode; tako u prvom redu slikarstvo, kako ga vidi Pol Sezan, više nije reprodukovanje već konstruisanje; njegovu tezu da se priroda zahvata preko valjka, kugle i kupe, najdalje su razvili kubisti udaljavajući se od tradicionalnog realizma. Uskoro su umetnici počeli da zastupaju tezu kako umetnost iz stvarnosti treba da preuzima samo strukture da bi oni najradikalniji među njima ustvrdili kako umetnost ne treba da ima nikakve veze sa stvarnošću. Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|