Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 225
terminom mimesis koji se, kako smo videli, obično prevodi s podražavanje; tako je i u vreme helenizma, a tek kod Cicerona srećemo razliku između realnih modela (koje imaju na raspolaganju umetnici) umetnika i i ideje lepog predmeta u svesti umetnika; u III stoleću Filostrat pravi razliku između proste kopije i tvoračkog stvaranja (pa se uvodi spram mimesis pojam phantasia). Jednom rečju: mimesis (podražavanje) označavalo je predstavljanje slikara, i ritualnu igru i poetsko delo. Zato je i neizbežno pitanje šta je zapravo podražavanje i o tome se raspravlja u narednim stolećima. Prvo značenje te reči dolazi do nas iz homerovske
potpuno različitih značenja. Tu se govori kako pevači i igrači umeju da podražavaju pesme i igre svih ljudi; u ovom tekstu moguće je mimeisthai razumeti dovođenjem u vezu s mimos što znači "ritualni igrač (i pevač)" koji je u svojoj pesmi i igri izražavao /prikazivao/ moć samih bogova. O takvim užasavajućim mimima govori i Eshil; u tom slučaju
izraz", izražavati; u ovom poslednjem smislu se i može razumeti pomenuto mesto iz homerske himne. S druge strane, ovaj tekst je moguće uporediti sa onim iz Države (396b) gde se mimeisthai koristi kao prosto podražavanje rike bikova, rzanja konja i drugih prirodnih zvukova. Odlomak iz homerske himne dopušta i takvo tumačenje. Kada dolazi do teškoća u tumačenju neke reči onda treba uzeti u obzir čitav kontekst toga pojma. No ako se hoće istaći karakteristika svih starogrčkih odnosa prema umetnosti onda je to tačnost predstavljanja (tj. fotografsko kopiranje stvarnosti). Grke je do ushićenja dovodilo kad je slika ili skulptura pobuđivala iluziju prirode (po predanju konj Aleksandra je rzao kad je video realistički i dobro
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 226
prikazanog konja). Za razliku od nas koji u tome ne vidimo ništa da bi posebno uvažavali umetnika, Grci su ih na osnovu toga visoko cenili. Na tačno predstavljanje spoljne stvarnosti nije se svodilo majstorstvo umetnika; mimesis nije kod Grka označavao samo spoljnu iluzionističku sličnost predstavljenog i njegove umetničke predstave već je imao i i jedno daleko dublje značenje koje, čini se, ni do naših dana još nije do kraja istraženo. Podražavalačka umetnost je jedna posebna vrsta proizvođenja; reč je o"stvaranju prema nekoj istinitoj ideji" koje je urođeno čoveku od detinjstva i njegova prednost nad drugim bićima je upravo u tome što od svih stvorenja na svetu čovek najviše podražava. Podražavanje kao umetnost ne samo što kopira kretanje prirode, koja je primarna fizička činjenica, nego se takmiči sa procesom saznanja koji je konačna aktualizacija stvari. Lepi se razlikuju od onih koji nisu lepi, a dela umetnosti od stvarnosti po tome što su rasuti elementi u njima organizovani i zato oblikovanje sirove umetničke građe počinje time što razum kombinuje te elemente u određenim proporcijama. Podražavalačka funkcija dostiže svoj cilj i proizvodi savršeno živo biće kad je njen plod dobra tragedija. Jer, iako muzika, slikarstvo i vajarstvo podražavaju karaktere i čine značajne celine, "istinita ideja" prema kojoj one proizvode nije tako bogata i jaka kao što je jedinstvo radnje. Za Aristotela se merilo dostojanstva i u intelektualnom znanju i u podražavalačkoj umetnosti nalazi u njihovom stepenu univerzalnosti. Red i simetrija, raspoređivanje delova prema jedinstvenom cilju prisutni su u svakom podražavanju. Tragična radnja sa svojim većim obimom ali istovremeno i većom kompaktnošću predstavlja maksimum estetskog reda; ona sadrži više raznih sredstava predstavljanja nego sve druge forme umetnosti i ima šest sastavnih delova: radnju, karaktere, misao, dikciju, muziku i scenski aparat.
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 227
Umetnostima instrumentalne muzike i plesa nedostaje logička misao i verbalni izraz tragedije. Vajarstvu i slikarstvu nedostaje logički govor i muzika. Epskom i retoričkom govoru nedostaje scenski aparat i muzika i oni imaju tanju i labaviju strukturu. Retorika je samo pomoćna umetnost - deo dramatičareve opreme, jer kad Aristotel dolazi do "misli" kao sastavnog dela tragedije, on upućuje čitaoce na Retoriku (Poet., 1456a). Aristotel poredi organsko jedinstvo mu-zičkog modusa sa političkom zajednicom, odnosno njenim rasporedom vladajućih i potčinjenih delova. Tako je mogao uporediti tragediju sa nekom imperijom čiji su članovi političke zajednice, jer melodije su samo delovi drama. Kako su karakteri i misli takođe samo delovi drama, Aristotel je tragediju mogao odrediti kao organizam organizma, i tu se još jednom manifestuje njegovo biologističko shvatanje stvari i sveta. Jedinstvo radnje u dobro sastavljenoj tragediji odgovara potpuno razvijenoj racionalnosti nauke u svetu intelekta i nagoveštava je; na jednom mestu Aristotel naziva tragediju filozofskom (Poet., 1451b). Nadmoć nauke (i one umetnosti koja je ekvivalentna s naučnim ovladavanjem nad prirodom) nad iskustvom ne sastoji se samo u njenoj opštosti, širini i obuhvatnosti, već i u tome što objašnjava zašto se određene stvari dešavaju. "Znanje i razum pripadaju više umetnosti nego iskustvu i mi pretpostavljamo da su umetnici mudriji nego ljudi od iskustva... i to zato što oni znaju uzroke, dok ovi drugi ne znaju" (Met., 981a). Dramska radnja ima funkciju da prikaže zašto ljudske sudbine. Ona je bolja ukoliko je uzročni sled ubedljiviji. Vrlina je tragedije što prikazuje nesreću ili sreću kao nužne, kao nešto što je u datim prilikama moralo biti, kao deo niza koji se može ponoviti jer ilustruje zakon. "Pesnikova je funkcija da opisuje ne stvar koja se dogodila, nego stvar koja se mogla dogoditi, tj. ono Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|