Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 240
3.2. Umetnost i priroda Pojam realnosti je širi od pojma prirode jer pored prirode obuhvata i kulturu. Umetnost nikada ne može imati za svoj predmet čistu, ljudskim radom nedotaknutu prirodu; umetnost uvek za svoj predmet ima humanizovanu prirodu. Stoga se može postaviti pitanje zasebnosti umetnosti i prirode: do koje mere je umetnost različita od prirode. Na formiranje pojma prirode u evropskoj tradiciji presudno su uticali grčki mislioci. Aristotel kaže da u prirodu spadaju (physei) one stvari "koje same po sebi poseduju princip pokreta i mirovanja"; to znači da u prirodu spadaju životinje, biljke, ali i čovek. Naspram ovih nalaze se proizvedene stvari kao što su obuća, odeća (thesei); ove stvari su postavljene; proizvode umetnosti treba ubrojati u ove jer to su dela koja proizvodi čovek. Po mišljenju Aristotela izraz priroda se odnosi kako na "prirodni proces, tako i na proizvode tog procesa", kako na "materiju stvari, tako i na njihovu formu (njihovu suštinu, na silu koja upravlja prirodom)". Tako je priroda (1) u neprestanoj promeni, ali i (2) nešto što traje uprkos svim promenama. I u kasnijim vremenima očuvalo se ovo dvostruko shvatanje pojma prirode: priroda je svet što ga obuhvata oko kao i sile što ih zahvata samo um, tj. sile koje oblikuju svet. Pomenuti grčki izraz physei Rimljani su preveli sa natura i ta reč je takođe zadržala dvosmislenost ranijeg pojma: i u rimsko doba priroda je značila kako skup vidljivih stvari (summa rerum) tako i princip nastajanja prirodnih stvari (lex naturae). I u srednjem veku zadržala su se oba značenja te je tada činjena razlika između stvaralačke prirode (natura naturans) i stvorene prirode (natura naturata); ovi termini, nastali verovatno u12. stoleću, održali su se do novog doba pa ih srećemo kod
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 241
Đordana Bruna (G. Bruno, 1548-1600) i Baruha Spinoze (B. Spinoza, 1632-1677). Ako su neki srednjevekovni mislioci imenom priroda obuhvatali i boga, identifikujući ga sa stvaralačkom prirodom, u vreme renesanse pojam prirode ograničen je samo na stvoreni svet, dok bog, kao tvorac sveta, nije deo prirode. Ali, i tada se zadržalo shvatanje o dvojakosti prirode kao (1) skupa stvari i (2) sile koja taj skup održava; ova druga priroda bila je vidljiva samo umom i beše izvor prve.
Zastupajući tezu da umetnost reprodukuje stvarnost umetnici i teoretičari ranijih vremena su mogli zastupati dva shvatanja koja su bila rezultat različitog poimanja pojma prirode: podražavanje stvarnosti moglo je biti (1) reprodukovanje prirode, ali i (2) reprodukovanje prirode (u smislu reprodukovanja uzroka i suština prirode). Ako je u doba pozne antike neoplatoničar Plotin (oko 205-270) pisao da "umetnosti ne podražavaju naprosto vidljive stvari, nego posežu za principima koji čine vrelo prirode" (Enn. V. 8, 1) jasno nam je da on prirodu shvata u ovom drugom značenju. U početku Grci su smatrali da je priroda savršena i da se ona pravilno i svrhovito razvija te se nalazi iznad umetnosti; posle Aristotela koji je isticao kako je u prirodi lepo raspršeno, pa je se umetnici ne moraju držati već mogu stvoriti dela savršenija od prirode, javila su se i neka suprotna shvatanja kao recimo skeptika Seksta Empirika (oko 200) da je tvrdnja o skladnoj sagrađenosti sveta laž. Budući da su stoički filozofi pozne antike bili veoma uticajni učvrstila se teza o savršenstvu prirode, o tome da je svet "u svakom pogledu savršen i da sve ciljeve doseže u svim svojim proporcijama i delovima", a Posejdonije Veliki (oko 135 - oko 50 pre n. e.) piše da je "svet lep i da se to vidi po njegovom obliku, boji i bogatstvu zvezda". Stoici su
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 242
hvalili umetnost zbog njene sličnosti s prirodom, ali, počeli su i da hvale prirodu zbog njene sličnosti sa umetnošću, pa je Hrisip tvrdio kako je "svemir najveće umetničko delo". Tokom srednjeg veka većina autora smatra da je priroda lepa i savršena, da je bog najveći umetnik, da jedino on može da stvara i opšte je mišljenje da umetnost zaostaje za prirodom jedno je delovanje prirode a nešto drugo delovanje umetnosti. Tada, kao i u pređašnje doba, priroda se hvali stoga što (1) poseduje lepotu boja i oblika kao i (2) večne zakone koji njom vladaju; u vreme renesanse i baroka ističe se večna harmonija prirode. Stoga tokom XVII stoleća, u vreme vladavine racionalizma, umetnost se ceni ukoliko se upravlja po razumu i prirodi i to je put kojim se može dospeti do savršenstva. Vrhunac ovakvog shvatanja umetnosti koja mora biti racionalna kao i umetnost srećemo tada u francuskoj akademskoj estetici, da bi se potom ova teorija promenila jer se promenilo shvatanje prirode. Priroda se počinje više ceniti zbog njene vidljive lepote a manje zbog njene stvaralačke moći: tako preromantičari ruše racionalistički kult prirode. Ako je između XVII i XIX stoleća vladalo načelno uverenje o saglasju prirode i umetnosti (treba imati u vidu da se umetnost sasvim različito shvatala čak i onda kad se isticala kao uzor umetnosti, a da je istovremeno bilo i shvatanja da umetnost odstupa od prirode jer je od nje savršenija (Šeftsberi, 1671-1713)), da u umetnosti može biti lepo čak i ono što je u prirodi ružno (Hačeson, 1694-1747), a bilo je i onih koji su smatra li da su lepo prirode i lepo umetnosti dve različite kategorije. Ako je bilo teoretičara koji su smatrali de se umetnost koristi prirodom i da istovremeno od nje odstupa, drugi su bili u uverenju da umetnost može prirodom da se koristi ili ne koristi, dok su treći, kao Gete, u umetničkom Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|