Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 246
kontekst obrazovanja adekvatnog oblika života leži u tome kako je uopšte moguće učenje dobrog ukusa i šta garantuje opštost sudova ukusa o lepom. Tim pitanjem počinje da se bavi estetika engleskog empirizma i nastoji da razvije učenje o sudovima o lepom analogno tada postojećem učenju o sudovima čulnog ukusa. Tu se manifestuje "čulna" crta filozofske estetike tj. njeno ograničenje koje je u tome što se ona okreće svojoj čulno-iskustvenoj osnovi. U svakom slučaju: sa pitanjem o ukusa za lepo nad filozofskom estetikom leži platonistička "hipoteka"; filozofska estetika mora se osloboditi toga da je umetničko delo čulno-pojavni predmet saznanja istine i da je tu reč o sazanju u uobičajenom značenju te reči. U rehabilizovanju čulnosti, iz perspektive saznanja igraju tu dva momenta bitnu ulogu; s jedne strane, reč je o uvidu da saznanje nije moguće bez čulnog iskustva, a s druge strane je pretpostavka da tekući čulni utisci (kroz umetnost, a najmanje u slikarstvu i poeziji) gube kvalitete saznanja istine. Oni, naime traju, imaju čulno poreklo i ponovljivi su, nezavisno od prostora i vremena. Time se prošlost oslobađa privida čulnog i to znači da umetnost ne pripada samo prividu, već oblasti čulnog iskustva. Ta oblast obrađuje se kao i pojmovno saznanje u jednom posebnom učenju, učenju o čulnom iskustvu, a na što je ukazao već ranije Baumgarten. On je, kako smo to na početku ukazali, postavio temelje koncepcije estetike kao saznajne teorije, oslanja se na racionalističku filozofiju Volfa i pomoću Volfa posreduje i Lajbnicovu koncepciju prestabilirane harmonije između čulnosti i mišljenja. U svom učenju o monadama Lajbnic određuje ne samo ono umno već i svo bivstvujuće kao duhovni život tako da se čulno-iskusivi psihički objekt unapred tumači kao nešto samo razumom dokučivo. Veza čulnosti (koja obuhvata fizičko-empirijske objekte) i
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 247
mišljenja leži u prestabiliranoj harmoniji, u unapred uspostavljenom saglasju obeju. To znači da činjenični svet kao svet stvoren od boga, proističe iz duhovne moći. Zato je postojeći svet (tvorevina božja) najbolji od svih mogućih svetova i zato dati, materijalni svet mora biti takav svet koji se nalazi u blizini saznanja. Oba momenta učenja o monadama: pretpostavka prestabilirane harmonije i s tim povezana pretpostavka da je postojeći svet najbolji od svih mogućih daju zapravo temeljna određenja estetike. To istovremeno omogućuje da se shvati zašto je Baumgarten učenje o čulnom saznanju doveo u tesnu vezu s pitanjem o posredovanju istine u umetnosti. Sa Baumgartenom filozofska estetika otvara se kao posebna oblast filozofije umetnosti, tj. kao rekonstrukcija čulnog iskustva kao načina saznanja. Baumgarten i njegovi učenici nastoje da razviju jedno opšte učenje o dobrom ukusu i razvijaju ga u strogom smislu kao filozofsko učenje o ukusu kao eksplikaciji čulnog saznanja, kao specifično saznanje lepoga i umetnosti. Za Baumgartena, kao i za Lajbnica to saznanje lepoga (kao i saznanje uopšte) jeste stvaranje nalik božanskom stvaranju. Njegova istinitost /prikladnost/ počiva u tome što nalikuje božanskom. Tako su naznačene bitne teme estetike: definicija umetnosti kao podražavanja prirode, odnosno stvaranja, određenje genija, autonomija umetnosti kao i lepoga kao ideala. Isto tako, sa određenjem umetnosti kao saznanja povezano je i pitanje o razlici umetnosti i ostalih fenomena, određenje umetničkog dela kao posebnog realiteta saznanja, odnosno karakteristika umetničkog dela kao lepog oblika. Ove teme i njihove modifikacije nalazimo kod Kanta. Nadovezujući se na njih moderna analitička estetika istražuje (i to kao kod N. Gudmena) teoriju znakova u umetnosti, koja, određujući saznanje kao "put stvaranja sveta" izjednačava estetiku i teoriju saznanja. Kao učenje o
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 248
čulnome iskustvu, estetika obuhvata čulno saznanje sa difuznim i nejasnim pojmovima koji kroz čulni svet dospevaju do samih sebe i čine oblast filozofije umetnosti. Tako se postavlja pitanje mesta estetike unutar oblasti filozofije. Put filozofske argumentacije koji ovde treba da bude predstavljen označen je sledećom dilemom: da li umetnost odrediti ontološki kao realizaciju ideje lepog, ili saznajnoterijski ograničiti umetnost na nešto čisto prividno, na istinu koja nije ni jasna ni razgovetna. Moderne pozicije filozofije umetnosti nisu oslobođene ove početne dileme, već nastoje samo da je formulišu na novi način. To znači da u konkretnoj izgradnji estetike i pri određenju njenih zadataka određenje oblasti (ontologija umetnosti) temeljnih pojmova i njihove kritičke funkcije naspram svakodnevnog i naučnog govora o umetnosti, leže specifične teškoće estetike kao filozofske discipline. Ontološko rehabilitovanje čulnosti često vodi posezanju za teološkim fundamentima kako bi se mogla utemeljiti posebnost umetnosti. Takođe, nastojanje da se odrede centralni pojmovi, fenomen, izvor i kvalitet dela, da se vidi šta je to zapravo podražavanje, genije, autonomija, takođe ima teološku boju. Dubioznost statusa umetničkoga dela pokazuje se u nastojanju da se njegova stvarnost analizira kao fikcija. Tu se umetnost vidi kao saznanje sveta, a estetika kao učenje o saznanju u smislu jedne teorije jezika i njegovih sredstava koje konstruiše konačan a ne teološki um. Na tom tragu dolazi i određenje umetnosti kao dela. Tu se javlja i nastojanje da se umetnost odvoji od njene čulne dimenzije, da se analizira njena istorijska i društvena funkcija. Prelaz od estetike kao teorije saznanja ka koncepciji po kojoj se umetnost integriše u delovanje nalazi se u diskusiji o pojmu dela; istorijski ona se može Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|