Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 261
nije zalaganje za obuzdavanje (uz pomoć objektivnosti) već pre svega zahtev za razumevanje. Zadatak filozofske kritike bio bi u tome da se (a) otkriju prazni izgovori kojima pojedinci nastoje da umaknu filozofiji i da se (b) predoči slabost za koju je ograničenost sigurno pribežište. Ovo pak znači da se filozofiji ne može umaći (čak i onda kad se služi najgoroj filozofiji); tako se kritika pokazuje kao lek protiv obmane i istovremeno kao sredstvo kojim se sprečava izbegavanje svake odgovornosti. Kritika u sebi nosi koliko odlučnost da se na tlu kritike istraje, toliko i odgovornost da se shvati kako "život duha nije onaj život koji zazire od smrti i koji se strogo čuva pustošenja, već je život duha onaj život koji podnosi smrt i u njoj se održava" (Hegel, 1974, 18). Kritika omogućuje ovo gledanje smrti u lice, gledanje u ništa, u prazninu koja kao takva mora ostati "skandal uma" jer je nešto nepojmljivo za pojam (Fink, 1969, 164). Možda je upravo zadatak kritike da istraje na putu mišljenja nepojmljivog, tako što će, težeći objektivnom, uvek iznova nastojati da neiskazivo prevede u iskazivo, da amorfno pretopi u pojam. Ukazujući na neke od manira prisutnih u filozofskoj kritici, odnosno u kritici koja se izdaje za filozofsku, Hegel kazuje kako postoji "manir koji tvrdi da poseduje filozofiju, upotrebljava forme i reči u kojima se izražavaju veliki filozofski sistemi, mnogo učestvuje u razgovoru, ali je u osnovi prazno naklapanje bez unutrašnje sadržine. Takvo brbljanje bez ideje filozofije stiče za sebe svojom opširnošću i vlastitom uobraženošću jednu vrstu autoriteta, delimično zbog toga što se čini gotovo neverovatnim da može postojati tolika ljuska bez jezgre, delimično stoga što praznoća ima neku vrstu opšte razumljivosti"; budući da ne postoji ništa obvratnije od takvog preobražaja ozbiljnosti filozofije /danas bismo rekli transformacije/ u plitkoću, kaže na istom mestu Hegel, kritika treba da učini sve da odbije tu nesreću
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 262
(Hegel, 1983, 128). Kao drugi vladajući manir prisutan na samom početku prošlog stoleća Hegel navodi potrebu da se filozofske ideje čim se ispolje odmah čine popularnim i tako istovremeno prostim, a filozofija je po svojoj prirodi "nešto ezoterično, pa sama po sebi niti je pravljena za svetinu niti je sposobna spravljati se za svetinu; ona je samo time filozofija što je upravo protivstavljanje razumu a time još više zdravom ljudskom razumu, pod čim se podrazumeva prostorna i vremenska ograničernost jednog pokolenja ljudi; u odnosu na razum svet filozofije je po sebi i za sebe preokrenuti svet" (Hegel, 1983, 133). Da bi ta preokrenutost sveta mogla do kraja biti shvačena neophodna je kritika, neprestani rad pojma unutar jednog beskrajnog polja koje otvara samo istinska filozofija; ako je ova pak i dalje privilegija jedne duhovne aristokratije (jer nikad je svi neće razumeti kao što nikad svi neće ni poeziju pisati) onda je to samo znak da sa svešću o važnosti kritike budi se i svest da se za nju i njene principe moramo beskompromisno boriti pa i po cenu gubitka u svetu koji se sporo preokreće na povratku u svoju neskrivenu bit.
*
svoje poreklo u grčkoj filozofiji, jeste, ipak, jedna novovekovna tvorevina; možemo reći: kritika je jedno misaono kretanje koje neku stvar prosuđuje polazeći od određenih normi; no, kako upravo u novom veku pojam norme dospeva u središte pažnje, to za posledicu ima i jedno novo značenje koje sad dobija kritika: u času kad kritički duh u potrazi za istinom razara sve što je do tada važilo, kritika više nije instrument niti samo refleksija ili sud, već prvenstveno instanca, kritička refleksija koja u sebi spaja i kritički i teorijski momenat: kao kritička refleksija kritika
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 263
je uvek kritika o nečemu i uvek pretpostavlja predmet na koji je usmerena. Znamo da taj predmet kritike uvek je neko delovanje koje ova odmerava s obzirom na njegovu istinitost. Ovde pomenute norme, merila ili istinu ne treba shvatiti kao nešto dato po sebi, nezavisno od kritičkog mišljenja, već prevashodno kao ono što mu leži u osnovi. Ova veza pojma bivstvovanja i pojma istine može se uočiti još na početku zapadne filozofije. Ako se kaže da sada pojam istine poprima posebnu važnost, onda je to pre svega posledica refleksivnog karaktera novovekovne filozofije koja svoj najviši filozofski izraz dobija u fenomenologiji Edmunda Huserla. Karakteristika filozofske pozicije kakvu srećemo kod njega ogledala bi se u tome što on ne polazi od jedne pretpostavljene ideje istine (na kojoj bi se potom dalje gradilo), već se zadržava kod jednog deskriptivnog razjašnjenja njenog pojma što vidi kao osnovni zadatak filozofije koja bi se s obzirom na ovo novo tematizovano shvatanje istine mogla odrediti kao "fenomenološka aletheologija" (Tugendhat, 1970, 183). Dok kod Kanta, Fihtea i neokantovaca imamo jedno shvatanje pojma istine kao objektivnosti spram koje se odnosi reflektujući subjekt (kao instanca utemeljenja njenog važenja, a u filozofiji apsolutnog idealizma subjektivnost obuhvaćenu istinom kao celinom), kod Huserla, kao osnovno pitanje srećemo pitanje načina datosti subjekta i objekta; kada Hajdeger, upravlja pitanje bivstvovanja na bivstvujujuće samo a ne više na smisao bivstvovanja, pojam istine zadobija jednu novu, njemu primerenu ontološku relevantnost; tako se pitanje istine do kraja radikalizuje, pa pitanje o načinu datosti predmeta uvođenjem pojmova kao što su svetlina i otvorenost otvara novu oblast za pitanje o mogućnosti polja datosti u kome se istina javlja kao takvai istine kao takve, koja nije ni subjektivna ni objektivna već, Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|