Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 294
2. Stvaranje umetničkog dela
Estetski akt je način kojim se prilazi estetskom predmetu i obuhvata sposobnosti kojima se služimo u uspostavljanju (produkcija) ili otkrivanju (recepcija) određene estetske vrednosti; ovaj akt se pokazuje dvojako: kao produktivni akt stvaraoca i kao receptivni akt posmatrača; tako se otvaraju problemi recepcije i umetničkog stvaranja. Estetski akt, koji je ranije shvatan i tumačen kao fantazija, čulna predstava, ekstaza, ili opažaj višeg reda, jeste osetljivost za predmet (na šta je svojim prvim analizama uputio i Baumgarten), ali isto tako on podrazumeva i stvaralački proces koji je Gete (J.W. Goethe, 1749-1832) video kao igru delovanja i protivdelovanja između prirode i čoveka pri čemu umetnik nadmašuje prirodu i dospeva do božanskog (ili kako Gete kaže, demonskog) pa se delo umetnika pojavljuje kao "druga priroda".
a. Pojam stvaranja i umetničko stvaranje Kada je o prirodi umetničkog stvaranja reč, treba istaći da je povezivanje umetnosti i pojma stvaralaštva novijeg datuma; kod starih Grka ovi pojmovi nisu bili bliski jer se smatralo da se umetnik u svom radu mora podvrgavati određenim zakonima pošto je umetnost (shvaćena kao techne) "obrađivanje stvari po pravilima", dok pojam stvaraoca i stvaralaštva implicira slobodnu delatnost. Umetnik po njihovom mišljenju ne stvara već reprodukuje; on se ne upravlja po slobodi već po zakonima, te stoga umetnost ne sadrži stvaralaštvo; priroda je savršena i čovek je dužan da svojim delanjem postaje sličan njoj. Posao umetnika što podleže zakonima jeste otkrivanje zakone prirode i pokoravanje njima zato je umetnik tada bio
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 295
viđen pre kao otkrivač no pronalazač (Tatarkjevič, 1980, 239). Ako je izuzetak od ovakvog shvatnja kod Grka bila poezija, treba imati u vidu da za njih to nije bila umetnost, niti je pesnik tj. onaj koji stvara nove stvari, bio umetnik. U muzici nije bilo slobode: melodije su bile propisane, naročito one za svečanosti i zabave, i imale su naziv nomoi (što znači zakoni); slično je bilo i u likovnim umetnostima gde je sloboda umetnika bila ograničena proporcijama koje je Poliklet utvrdio za ljudsku figuru smatrajući ih jedino valjanim i savršenim; tim proporcijama koje su prihvatili i svi drugi on je dao naziv kanon (što znači: mera). Tako je bilo i kasnije: Ciceron je verovao da umetnost obuhvata one stvari o kojima imamo znanje, dok je po mišljenju autora poznoantičkog spisa O uzvišenom moguće da se nauči uzvišenost pa čak i pisanje poezije ako se poseduje metoda. Ali, kada je o pesnicima reč, govorilo se drugačije: poezija je bila oblast onog što nije ni istinito ni lažno; Horacije je pisao da ne samo pesnici nego i slikari imaju privilagiju da smeju sve, a Filostrat je u mašti video ono što je zajedničko poeziji i umetnosti. U latinskom jeziku postojala su za grčki pojam
promene dolazi tek s pojavom hrišćanstva kad se izraz creatio počinje koristiti samo za delatnost boga koji jedini poseduje moć stvaranja iz ničega (creatio ex nihilo); takva delatnost vezuje se isključivo za božju delatnost pa se
pojavom ovog novog, religijskog shvatanja stvaranja još jednom pokazalo da umetnost nije oblast stvaralaštva. Aurelije Augustin je govorio: slikar mora da podražava lepo a ne da ga izmišlja, on mora da podražava a ne da stvara; stvar umetnika stoga je samo "skupljanje tragova lepog". Tokom srednjeg veka ni poezija nije bila izuzetak: morala je i ona da se pridržava pravila pa je smatrana za umenje ali
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 296
ne i stvaranje. Ideja stvaranja iz ničeg Grcima je bila strana; doduše, demiurg, o kojem čitamo u Platonovom dijalogu
preegzistirajuće ideje - on se shvata kao graditelj sveta, a ne kao tvorac kakav je hrišćanski bog čije stvaranje je čin davanja postojanja shvaćen kao trajno stanje. Iako su Grci imali dva izraza za stvaraoca (demiurgos i poetes), slikar, kako ističe Platon, nije nijedno od ta dva (Pol. 597d). Ljudi srednjeg veka tvrdili su da stvaranje iz ničeg postoji ali da je ono isključivo atribut boga. Učenje o stvaranju sveta bilo je tajna vere i dogma hrišćanske religije; Toma Akvinski smatra da se sama činjenica stvaranja ne može dokazati, ali da na pitanje da li je svet postojao oduvek ili je nastao sa vremenom filozofija nema odgovora, pa činjenica da je stvaranje izvršeno u vremenu jeste stvar vere. Religijska koncepcija stvaranja ne implicira pojam početka; svet nije stvoren u ovom ili onom trenutku, već je stvaranje trajno stanje stvari; stoga je istorija sveta neprestano stvaranje. Stvaralaštvo dakle postoji, ali ljudi nisu za njega sposobni. Do preokreta dolazi u vreme renesanse, u vreme kad ljudi počinju da osećaju nezavisnost i slobodu: M. Fičino smatra da umetnik izmišlja svoja dela; tada se po prvi put čuje da umetnik unapred određuje svoje delo (Alberti), da on oblikuje unapred po svojoj ideji (Rafael), da primenjuje oblike kakvih nema u prirodi (Leonardo), da umetnik realizuje svoju viziju (Mikelanđelo), te da se umetnici (slikari) koriste istim slobodama kao pesnici i ludaci (Veroneze). Tako, u doba renesanse, a pod znatnim uticajem N. Kuzanskog, pojam creatio počinje da se koristi i kad se govori o ljudskom stvaranju: pesnik ne samo da izmišlja nego i iznova svara (de novo creat); pesnik stvara slično bogu. Kuzanski ističe da je stvaralački princip podjednako
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|