Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 156
onoliko koliko bi ružno, po svojoj funkciji, moglo postati lepo, toliko malo ima jednostavno lepog: trivijalno je da najlepši zalazak sunca, najlepša devojka, verno naslikani, mogu biti odvratni. Pri tom, ipak, na lepom, kao i na ružnom ne treba prebrzo zanemariti momenat neposrednosti: niko ko voli, ko je sposoban da shvata razlike - a to je uslov ljubavi - neće dopustiti da mu zakržlja lepota voljene. Lepo i ružno ne treba ni hipostazirati ni relativizirati; njihov odnos se otkriva postepeno i pri tom, naravno, često jedno postaje negacija drugog. Lepota je istorijski na sebi samoj, ono što se otima" (Adorno, 1990, 48). Tako nam Adorno želi reći da se umetnost ne može identifikovati sa lepim, da je kategorija lepog samo momenat i to momenat koji se preobražava u svojoj unutrašnjosti, da se apsorpcijom ružnog menja i lepo po sebi a da to estetika ne uspeva da odgonetne.
LJUPKO
Ako je danas pojam ljupkosti i izgubio svoje značajno mesto koje je imao u ranijim vremenima, mada još uvek govorimo o ljupkosti linija nekog crteža ili nekoga tela, ili o gracioznosti nekog pokreta, treba imati u vidu da je pojam
antičkom viđenju sveta. Tada su tim pojmom označavane muze, posebno među njima Talija, Kleta, Aukso, Karpa i Harmonija i tim izrazom htelo se ukazati na oblast lepog i uzvišenog, na oblast koja je bila povezana s mladošću i nežnošću, pa su zato harite (gracije) prešle u novovekovnu simboliku i umetnost kao oličenje lepog i ljupkosti. U svom spisu O stilu Demetrije pojam charis koristi da bi označio gracioznost u besedništvu i u dramskoj poeziji. On ističe kako postoje dva načina da se postigne elegancija u govoru: to su (a) kratkoća (kad se dve misli sjedinjuju u jednom
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 157
iskazu) i (b) poredak reči. Kasniji autori (Dionizije iz Halikarnas, Mihail Psel) vide u charis jedan od važnih momenata lepote, dok Vasilije Blaženi piše kako je "lepota u harmoničnosti sjedinjenih delova tako što je javlja u svojoj gracioznosti". Rimljani su charis preveli terminom gratia. Taj pojam se relativno retko sreće u srednjovekovnoj estetici; nalazimo ga kog Huga od sen Viktora koji smatra da na najvišem stepenu razvoja umetnosti čovek nastoji da stvari napravi gracioznim. Gratia, to je za njega ono što je "prijatno za oči a nepogodno za upotrebu". Ovo je značajno jer tu ljupkost, budući da se vezuje za sferu čulnog, dobija estetsko značenje. U vreme renesanse ljupkost postaje samostalna estetička kategorija. M. Fičino, u svom komentaru Platonovog dijaloga Gozba odbacuje srednjovekovno shvatanje lepog kao ordo, modus i species jer smatra da poredak i proporcija nisu dovoljni temelj lepote te smatra da ljupkost daje predmetu posebnu lepotu i draž što se ne može postići slepim pridržavanjem pravila. Jedan čovek, smatra Fičino, može imati pravilnije proporcije no drugi, ali lepši će biti onaj u kome ima više gracioznosti i elegancije. Zato je ljupkost odlučujući momenat lepote. "Lepota je - smatra M. Fičino - neka dražest /gratia/ živa i duhovna slivena, sa svetlećim zrakom boga prvo u anđelu a zatim u duši ljudi, u obliku tela i zvuka, koja posredstvom uma kontemplacije i sluha pokreće i naslađuje naše duše, oduševljava i oduševljavajući rasplamsava se vatrenom ljubavlju". Učenje o ljupkosti bilo je u vreme renesanse povezano s novim shvatanjem umetnosti i prirode materije; panteistička filozodija renesanse je oduhovila prirodu, videći u njoj duhovnu, delatnu moć. Tako je na mesto formalnog i statičkog shvatanja lepote došlo jedno dinamičko koje je naglasak stavilo na lepotu kretanja i
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 158
promene. Engleski filozof Džon Lok u ljupkosti vidi harmonično jedinstvo unutrašnje i spoljne lepote, slobode i nužnosti u čovekovom ponašanju pa je stoga ljupkost najviši cilj vaspitanja. Ljupkost je potvrda čovekovog moralnog i estetskog savršenstva, potvrda da su navike i pravila ponašanja postali unutrašnja čovekova kultura, njegova prirodna potreba. Ljupkost je tako, po shvatanju Loka, unutrašnja čovekova lepota i prosvetljava sve njegove postupke i svo njegovo delovanje. Ovo učenje Loka razviće u engleskoj Hačeson i Šeftsberi. Treba samo napomenuti da postoji i geneza u primeni ovog pojma; naime, dok se vreme renesanse ljupkost videla u ponašanju i prirodnom, slobodnom, neusiljenom izgledu, njena suprotost je bila ukrućenost i izveštačenost, što će reći da je ljupkost prvo viđena kod muškaraca i kod žena, kod mladih i kod starih (Rafael), a potom tek, u doba rokoka, ljupkost je privilegija žena i mladih osoba (Vato), a njena suprotnost -surovost, a os-novna karakteristika - sićušnost formi. I dok su u vreme renesanse ljupkost i veličina bili izmireni, u XVIII stoleću, po rečima Tatarkjevi-ča, postaju međusubno suprotstavljene kategorije (Tatarkjevič, 1980, 163-4). Šeftsberi vidi gracioznost, pre svega, u onom što kretanju i postupcima ljudi daje prirodnost i slobodu i zato se ona pre svega za-paža u kretanju tela; toj spoljašnjoj ljupkosti odgovara duhovna, moralna ljupkost (moral,
odražava raznovrsnost čovekovih moralnih svojstava kao i promenu, odnosno oblikovanje čovekovog moralnog sveta. Moralna ljupkost je iznad one spoljašnje; ona određuje unutrašnju moralnu prirodu čoveka, njegovu duhovnu lepotu koja svoj odraz nalazi i čovekovom moralnom životu. Ovo učenje o ljupkosti, koje u mnogome, kako to primećuje V.P. Šestakov, podseća na antičku kalokagatiju (Šestakov, 1983, 186), razvija dalje engleski filozof Hačeson,
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|