Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 144
Aristotel smatra da je komedija "oponašanje ljudi manje vrednog karaktera, ali ne loših u svakom pogledu, nego je ono što je smešno deo ružnoga. Smešno je naime, neka pogreška ili neka ružnoća koja ne izaziva bol niti vodi u propast" a primer za to je, po rečima Aristotela, "komična maska koja je ružna i izobličena, ali ne iskazuje bol" (Poet., 1449a). Reč je o prikazu onog što je slabije u čoveku, a što ne važi za bilo koju slabost već samo za onu koja je smešna, pa je smešno izvestan promašaj i nešto ružno, dakle, tako nešto što ostaje bez dubljeg bola i štete. Nešto ranije, u istom delu, Aristotel piše o Homerovoj komediji Margit koja do nas nije došla, a gde Homer ne stavlja akcent na porugu, već na smešno (Poet., 1448b-1449a) i iz ovoga se može izvesti više zaključaka: smešno se odnosi na oblast ružnog i to ne toliko fizički, koliko moralno ružnog; zatim, smešno je vezano za neku grešku koja je u vezi sa nepodudaranjem očekivanog i onog što će se desiti i konačno, smešno je u vezi s nekom greškom ali koja nema štetne posledice. U Retorici Aristotel piše kako "slično tome, kao što igra te svaka vrsta opuštanja i smeh spadaju među ugodnosti, ovamo nužno ide i sve što izaziva smeh: ljudi, govor, postupci" (Ret., 1371b). Sve ovo pokazuje Aristotelov interes za delovanje komičnog na čoveka i moglo bi se postaviti pitanje da li kod njega možemo naći mesto o postojanju komičnog kartarsisa. Tako nečeg u delu Aristotela nema, ali to nalazimo kod kasnijih pisaca koji su nastojali da komediju definišu po obrascu Aristotelove čuvene definicije tragedije pa umesto pojma tragedija nalazimo tu pojam komedija. U svakom slučaju, moglo bi se reći da kod Aristotela postoji neka veza tragedije i komedije, ali o tome on posebno ne govori. U Retorici nalazimo mesto gde on kaže: "što se tiče šala, budući da su kako se čini, od neke koristi u sporovima i, budući da treba, kao što je Gorgija s pravom govorio, protivnikovu ozbiljnost nipodaštavati šalom, a šalu
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 145
ozbiljnošću, to smo u Poetici 3
kojih jedne slobodnom čoveku pristaju, a druge ne pristaju, kako bi svako mogao odabrati šalu koja je u skladu s njegovim karakterom. Ironija je bliža širokogrudnijem karakteru no lakrdija, jer u prvom slučaju čovek pribegava šali i smehu radi samog sebe, dok u drugom to čini zbog drugih" (Ret., 1419b). U svakom slučaju, Aristotelovi stavovi o komičnom kao i njegovo učenje o tragediji imali su veliki uticaj na potonje autore, sve do naših dana. Njegov učenik Teofrast je napisao traktat O smešnom koji nam nije sačuvan ali kod Cicerona (106-43. p. n.e.), u njegovom dijalogu O govorniku (dovršenom 55. p.n.e. a gde Ciceron istupa kao učenik Filona iz Larise koga je slušao u Atini 79. p.n.e.), nalazimo već razvijenu teoriju komičnog koja je veoma bliska Aristotelu. Postavljajući pet pitanja o smehu: šta je smeh, odakle on navire, da li je potrebno da govornik izaziva smeh, ako treba, u kom stepenu i koje su vrste smešnog, Ciceron smatra da je izvor smešnog sve što je nepristojno i ružno, jer je smeh većini slučajeva povezan s tim što ukazuje na neku nepristojnost na pristojan način (De orat., II, 58). Vidimo da se naglasak stavlja na način izražavanja - potrebno je naći način da se nepristojno i ružno pokažu smešnim. U istom dijalogu, gde se kao dve glavne ličnosti javljaju Lucije Kras i Marko Antonije kao predstavnici dve vrste retorike - jer Antonije pretpostavlja sudsku retoriku i naglasak stavlja na prirodni osećaj jezika a Kras veću pažnju poklanja ukrasima jer je predstavnik senatskog govora - Ciceron izdvaja više vrsta smešnog (oštroumnost, humor, zajedljivost i ironiju) kojima se treba služiti govornik. Pitanje koje pritom Ciceron postavlja tiče se toga
3 Po mišljenju nekih istraživača, ovde Aristotel izgleda upućuje na izgubljeni deo tog spisa koji nije sačuvan.
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 146
šta treba podvrći smehu; svakako ne ono što zaslužuje strogu kaznu, kao ni tužne ili zaljubljene. Poruzi može podvrći ono što ne zaslužuje ni mržnju ni sažaljenje, dakle, slabosti koje se sreću u životu ljudi koji nisu ni mnogo uvaženi ni mnogo nesrećni, a ne zaslužuju ni kazne za svoja nedela (De orat., II, 59). U srednjem veku hrišćanska crkva isključuje komično iz umetnosti. Službenu srednjovekovnu kulturu, kako je to primetio M.M. Bahtin u svojoj studiji o Rableu i narodnoj srednjevekovnoj kulturi, karakteriše jednostrana ozbiljnost tona. Ozbiljnost je jedina forma izražavanje istine, dobra i sveg postojećeg, značajnog i važnog (Bahtin, 1965, 82). Već rani hrišćanski pisci (Jovan Zlatousti, Tertulijan) osuđuju smeh koji dolazi od đavola a Vasilije Veliki propoveda uzdržavanje od smeha jer je glasno smejanje svojstveno čoveku koji je neobuzdan i ne ume da vlada sobom. Na Crkvenom saboru u Turu (817. godine) rečeno je da sveštenici treba da se uzdržavaju od svih oblika uveseljavanja sluha i vida koja umanjuju duševne snage i verujuće treba ubeđivati da odbace nepristojne i sramne igre; sasvim je razumljivo što je tad papa Lav IV tražio da se zabrane đavolske pesme koje običan narod peva u noćnim časovima nad mrtvima kao i smeh naroda i kikotanje. Tek u vreme renesanse smeh kao tvoračko načelo nalazimo u visokoj umetnosti i kulturi, kod Bokača i Rablea, Servantesa i Šekspira, a komično i njegove forme nalazimo i kao predmet jednog traktata Petrarke. Teorija komičnog razvija se u vreme renesanse paralelno s teorijom drame: u Italiji se već u XV stoleću obnavlja antička komedija; u Rimu se 1470. igraju Plaut i Terencije (na latinskom jeziku, dok ih Gverino nije preveo na italijanski); uskoro imamo i savremene italijanske komedije: Lodoviko Ariosto piše Komediju o sanduku (1508), Zamena (1509), a Makijaveli Mandragoru (1514). Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|