Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 138
već sukob dveju jednostranih pozicija od kojih svaka otelovljuje dobro pa su motivi obeju strana o tome jednako opravdani. "Prvobitna tragičnost sastoji se u tome što u granicama takvog sukoba obe protivničke strane, one uzete za sebe, jesu u pravu, dok su, s druge strane, one ipak u stanju da pravu pozitivnu sadržinu svoje svrhe i svog karaktera proture samo kao negaciju i povredu one druge isto tako opravdane snage, i zbog toga u svojoj moralnosti i na osnovu nje one jednako padaju u greh" (Hegel, 1970, III/602). Tako je, po shvatanju Hegela, tragedija mesto sukoba koji se ne može izbeći te se ovaj ukida tragičnim rešenjem kojim se večita pravda ostvaruje u individuama na taj način što ona propašću individualnosti uspostavlja moralnu supstanciju i moralno jedinstvo 2 .
* Najosobenija i sveopšta odlika grčke tragedije bila je u tome da se publici prikaže ogromna i silna patnja, da bi se potom zaključilo da je samo postojanje nešto stravično i užasno. U potonjim vremenima izmenio se odnos prema svetu pa zahtev za pisanjem po merilima prvih grčkih pesnika liči na zahtev modernim kompozitorima da pišu po uzorima majstora iz XVI stoleća; tako se previđa da se i sami rodovi menjaju u vremenu; tako, već Sofokle nije pisao kao Eshil, niti Euripid kao Sofokle koji je pod starost a pod uticajem mlađega Euripida morao da se menja. Niko posle Homera nije ponovo pisao Ilijadu i danas se pred dramskim piscima javljaju drugačiji zahtevi i teško je reći da li su ovi manji tragičari od svojih prethodnika, da li je tragedijasvoj najviši izraz imala samo u dva srećna trenutka ili u različitim oblicima neprestano traje.
2 O ovome opširnije: Uzelac, M.: Stvarnost umetničkog dela, Književna zajednica, Novi Sad 1991; (poglavlje: Hegel i priroda drame, str. 51- 97).
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 139
Ovde bih skrenuo pažnju na tekst predavanja Albera Kamija O budućnosti tragedije održanog 1955. u Atini. Pošavši od toga da se "velika razdoblja moderne tragičke umetnosti u istoriji poklapaju s prelomnim vekovima, s onim trenucima u kojima je život naroda istovremeno krcat slavom i opasnostima, onda kada je budućnost neizvesna a sadašnjost dramatična", Kami je ukazao na to kako u trideset vekova istorije zapadnih naroda "postoje samo dva razdoblja tragičke umetnosti i oba jednako prostorno i vremenski ograničena. Prvo razdoblje je grčko, ono je krajnje jedinstveno, i traje samo jedan vek, od Eshila do Euripida. Drugo jedva da nešto duže traje, i cveta u susednim zemljama na samoj granici zapadne Evrope. Nikad se, u stvari, nije poklonilo dovoljno pažnje činjenici da čudesan procvat elizabetinske tragedije, španske tragedije zlatnog veka i francuske klasične tragedije XVII veka, pada skoro u isto vreme. Kad Šekspir umire, Lope de Vega ima 54 godine i dotad je već bio izveden najveći deo njegovih komada. Kalderon i Kornej su živi. Najzad između Šekspira i Rasina manji je vremenski razmak nego između Eshila i Euripida" (Kami, 1984, 265-6). Kami ističe činjenicu da između dva "tragička trenutka", grčkog i novovekovnog, imamo preko dvadeset vekova u kojima nema tragedije, kao što je nema ni posle. Uzrok nastanka tragedije Kami hoće da objasni time što se u obe epohe zbiva "prelaz od vidova kosmičke misli, duboko prožetih pojmova božanskog i svetog, ka drugim vidovima misli u čijoj je osnovi individualna i racionalistička refleksija" (Kami, 1984, 266), kao i da se "tragično doba uvek poklapa s razdobljem u kome se čovek, svesno ili ne, odvaja od starog oblika civilizacije, zapravo raskida s njom a da pri tom još nije pronašao neki novi vid koji bi ga zadovoljio" (Kami, 1984, 266-7).
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 140
Ovde ćemo navesti još jedno mesto iz pomenutog Kamijevog predavanja, ono gde on nastoji da pokaže po čemu se tragedija razlikuje od drame ili melodrame: "... snage koje se sukobljavaju u tragediji podjednako su pravične i podjednako razumne. U melodrami ili drami, naprotiv, samo je jedna od njih pravična. Drugim rečima: tragedija je dvosmislena, drama pojednostavljena. U prvoj, svaka snaga je istovremeno dobra i zla. U drugoj, jedna je dobro, druga zlo (i stoga u naše vreme propagandno pozorište nije ništa drugo do vaskrsavanje melodrame). Antigona ima pravo, ali Kreont nema krivo. Tako je Prometej istovremno pravičan i nepravičan, a Zevs, koji ga nemilosrdno kažnjava ima sa svoje strane pravo. Obrazac melodrame bio bi, sve u svemu, ovaj: "Jedan jedini je pravedan i ima opravdanje", a formula savršene tragedije "Svako ima opravdanje, niko nije pravedan"; stoga hor u antičkim tragedijama, u prvom redu, poziva na opreznost. Jer on zna da svako do izvesne granice ima pravo i da onaj ko, sa zaslepljenošću ili strašću, ne poznaje tu granicu, srlja u propast kako bi pobedu odnelo pravo za koje on misli da je jedino. Tako je i večna tema antičke tragedije granica koju ne treba preći. S jedne i druge strane te granice sreću se jednako legitimne snage u žestokom i večnom sukobu. Ne znati gde je ta granica, hteti narušiti tu ravnotežu, znači uništiti sebe" (Kami, 1984, 268). Ako osnovu antičke tragedije čini sukob čoveka i božanskog načela koje se ogleda u svetu i ako postoji pritom ravnoteža ta dva suprotstavljena principa, jasno je zašto u vreme kad hrišćanstvo čoveka stavlja u okrilje božanskog poretka, te tako nema sukoba dveju jednakopravnih strana, možemo imati samo religijsku dramu ali ne i religijsku tragediju jer u vreme od antike pa do renesanse, nema sukobo čoveka i božanskog načela. **
Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|