Milan Uzelac
Yüklə 4,05 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 129
možemo imati ideju sveta, ali ne možemo imati njegovu predstavu; svet za nas ostaje nešto uzvišeno pa Kant završavajući Kritiku praktičnog uma može da kaže kako dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim i sve većim divljenjem i strahopoštovanjem: zvezdano nebo nad nama i moralni zakon u nama (Kant, 1979, 174). Modernom umetnošću, smatra Liotar, mogli bismo nazvati onu koja nastoji da prikaže ne-prikazivo. Predstavnik takve umetnosti koja počiva na estetici uzvišenog jeste slikarstvo koje bi "kao slikarstvo doduše nešto "prikazivalo", ali samo na negativan način, ono bi izbegavalo sve figurativno i odražavajuće, bilo bi "belo" kao Maljevičev kvadrat, ono bi činilo vidljivim samo tako što ustvari zabranjuje da se vidi, ono bi stvaralo užitak samo tako da izaziva bol. U ovim se poukama, nastavlja Liotar, mogu iznova spoznati aksiomi umetničkih avangardi u onoj meri u kojoj ovi ciljaju na to da se posredstvom vidljivog prikazivanja usmere na neprikazivo. Sistem dokaza u čije ime ili s čijom pomoći se ovaj zadatak zastupa i opravdava zaslužuju veliku pažnju; oni bi se, međutim, mogli izgraditi samo na temelju određenja uzvišenog kako bi ga sa svoje strane legitimisali, što znači maskirali. Oni bi ostali nerazjašnjivi bez nesamerljivosti stvarnosti i pojma, nesamerljivosti koja je implicirana u Kantovoj filozofiji uzvišenog" (Lyotard, 1988, 238-241).
TRAGIČNO
Prvu sistematski razvijenu koncepciju tragičnog nalazimo u antičko doba i to u vezi sa teorijom tragedije. Aristotel je u Poetici dao određenje tragedije koje je za mnogo sledećih vekova ne samo odredilo tragediju već i bit tragičnog. To slavno mesto iz njegovog traktata o pesništvu, možda jedno od najviše citiranih u istoriji estetike glasi:
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 130
"Tragedija je podražavanje ozbiljne i celovite radnje primerene veličine ukrašenim govorom, i to svakom od vrsta ukrašavanja posebno u odgovarajućim delovama tragedije; podražavanje se vrši ljudskim delovanjem a ne pripovedanjem i ono sažaljenjem i strahom postiže očišćenje takvih osećanja" (Poet., 1449b). Teško je u čitavoj estetičkoj literaturi naći više navođeno i više komentarisano mesto; to je ponajpre stoga što, očigledno, ima nečeg spornog, nejasnog ili možda neodređenog u ovoj definiciji; u protivnom slučaju još bi manje bilo jasno postojanje do te mere oprečnih mišljenja o vrednosti, značaju i koherenciji pomenute definicije. Kao primer, ovde se navodi nekoliko teškoća na koje nailazimo u analizama ovog Aristotelovog spisa a koje nalazimo kod ruskog filozofa i filologa A.F. Loseva. Na prvom mestu, piše ovaj teoretičar, u Poetici nalazimo stav da je reč o podražavanju ozbiljne i završene radnje (1449b 23-4); međutim, to da je tragedija podražavanje radnje i nije podražavanje samo njena odlika jer se podražavanje odnosi i na svu poeziju (1447a 12-16); s druge strane, o tome da je ep ozbiljan kao i tragedija, o tome govori i sam Aristotel: "epska poezija slično tragediji jeste predstavljanje ozbiljnih karaktera" (1449b 10-11). To znači da prva dva svojstva tragedije kod Aristotela ne govore ni o čemu. Nadalje, to da tragedija treba da bude "završena" i da ima određen obim (1449b 23-24; 1450b 24-32) i to da tragedija ima razne delove i da je svaki deo ukrašen na svoj način, to takođe nije specifičnost samo tragedije, jer se i ranije govorilo o ukrašavanju pomoću ritma, reči i harmonije (1447a 21-2), i to ne samo u odnosu na tragediju već i u odnosu na poeziju uopšte. To što tragedija treba da ima određen obim i da bude završena, to opet nije specifičnost tragedije i sam Aristotel govori o početku, sredini i kraju umetničkog dela uopšte a ne samo u odnosu
Milan Uzelac Estetika
www.uzelac.eu 131
na tragediju. U specifična svojstva tragedije Aristotel ubraja radnju a ne priču (tragedija je "podražavanje delovanjem a ne pričom" (1449b 26). To se nikako ne slaže sa umetničkim analizama samog Aristotela, jer, (a) radnja se ne završava samo u tragediji, već i u drugim žanrovima poezije, naprimer u komediji; (b) ta pojava je protivrečna s faktom grčke scene: kao što je svima poznato na sceni se završavaju samo okončane radnje, no ne uvek - ono što je centralna radnja tragedije o tome priča vesnik, tako grčka drama za saopštavanje radnje ne koristi se radnjom nego pričom o njoj. A po rečima Aristotela ne samo tragedija već i poezija uopšte koristi se radnjom (1451b 27-9). Kao naredni momenat ističe se da se tragičko podražavanje zbiva /perainousa/ posredstvom sažaljenja i straha kojima se čiste ti afekti (1449b 26-7). No u ovom određenju nije jasna nijedna reč: nije jasno kakav strah, i kakvo sažaljenje ima u vidu Aristotel zato što nisu svaki strah i svako sažaljenje tragični. Što se tiče reči: "očišćenje", "upravo takvih" i "afekata", o njima postoji viševekovna literatura koja do naših dana nije došla do nekih određenih rezultata. Može se zaključiti da to što se navodi kao određenje tragedije i što je izazivalo stotine tumačenja svedoči samo o tome da kod Aristotela nema zapravo nikakvog određenja tragedije, zaključuje Losev; ono se ili sastoji iz opštih fraza (koje se mogu odnositi i na druge žanrove) ili je zagonetka koju Aristotel nije ni sam nalazio za shodno da je bliže razjasni (Losev, 1975, IV/439-440). Postoji i shvatanje da poslednje reči i nisu kraj rečenice i da Poetika dolazi do nas u iskrivljenom obliku, ili, da nema dve ili tri knjige o kojima su govorili stari, već da ima samo jednu i to u sumnjivom obliku. Ima i onih koji tvrde da, kad je o ovom traktatu reč, imamo pred sobom ne Yüklə 4,05 Mb. Dostları ilə paylaş:
|