Petar Lazić retorika – veština ILI umetnost
RAZLIKE IZMEĐU ARISTOTELOVOG I
Yüklə 260,5 Kb.
|
RAZLIKE IZMEĐU ARISTOTELOVOG I KVINTILIJANOVOG SHVATANJA RETORIKE Već su u poglavljima o Arsitotelovom i Kvintilijanovom shvatanju upotrebe retorike navedene neke sličnosti (odnosno Aristotelovi stavovi koje je Kvintilijan preuzeo). I kada govore o zloupotrebi retorike, nalazimo velike sličnosti jer obojica uključuju i moralni aspekt namere retorike. Tako je Aristotel u „Sofističkim zaključcima“ („Σοφιστικοὶ ἔλεγχοι“) tvrdio da se „sofistika pričinjava učenošću a nije, i da je sofist trgovac mudrošću koja se čini mudrošću a nije“; dok je po Kvintilijanovom mišljenju „bilo mnogo ljudi, a ima ih i danas, koji su svoje govorničke sposobnosti upotrebljavali na uništenje drugih ljudi.“69 Vreme je pokazalo da su bili u pravu, iz čega je Ljubomir Tadić izveo zaključak: “Retorika je sâmu sebe obezvredila, kada je postala sredstvo za uticaj. Videće se da je trpela najviše štete kada je dopuštala da se odvoje reči od stvari”.70 Dalje, za obojicu karakter govornika predstavlja bitno sredstvo uz pomoć koga on utiče na slušaoce. Tako po Aristotelu: „Uverljivost se postiže čvrstim karakterom tada kad je govor takav da besednika čini dostojnim poverenja“71 (1355 a), dok Kvintilijan podrazumeva da retorika „odgovara poštenu čoveku i koja je uistinu prava retorika, biće vrlina“72. Mada Kvintilijan prihvata tradicionalnu podelu stila na jednostavan (genus subtile), uzvišen (genus grande) i umeren (genus medium), kao i Aristotelovu podelu vrsta beseda: „I Aristotel je time što je podelio govorništvo na sudsko, političko i panaegiričko, praktično učinio sve stvari predmetom zanimanja, jer nema nijedne stvari koja ne bi ulazila u jednu od gore tri navedene vrste govorništva“73; on sâm ne prihvata podelu govora koju je u osnovi usvojio Aristotel (Retorika III 13) na četiri dela (uvod, izlaganje, uveravanje, zaključak), već se priklanja Koraksovoj petodelnoj podeli (uvod – proemium, izlaganje – narratio, dokazivanje – probatio, pobijanje – refutatio, zaključak – peroratio). Uprkos sličnostima, razlike među njima dvojicom javljaju se već kod pitanja šta je retorika. Za Aristotela retorika je, pre svega, borba rečima – za Kvintilijana je ona posebna vrlina kojom su ljudi obdareni i kojom se izdvajaju od drugih živih bića. Za Aristotela je retorika sredstvo, za Kvintilijana retorika je svojstvo. Razlika između ovih stavova najlakše se primećuje poređenjem dva citata, već navedenog Aristotelovog: „Osim toga, ako bi nesposobnost da se branimo telom bila sramota, bilo bi besmisleno kad se sramotom ne bi smatrala nesposobnost da se branimo govorom čije je korišćenje ljudskoj prirodi svojstvenije nego korišćenje telom“74 (1355 b); i Kvintilijanovog: „Pa ako se kod svakog živog bića ono svojstvo naziva vrlinom kojim ono nadmašuje ostala bića ili bar većinu njih (za primer mogu uzeti kod lava odvažnost, a kod konja brzinu), onda je jasno da su svojstva kojima čovek nadmašuje ostala bića razum i moć govora. Zašto onda da ne držimo da se osobita čovekova vrlina nalazi jednako u govoru i u razumu? Sasvim ispravno govori Kras kod Cicerona: ’Govorništvo je jedna od najvećih vrlina’,– a i sam ga Ciceron u pismima upućenim Brutu i na drugim mestima naziva vrlinom.“75 Za Aristotela je „retorika saobrazna dijalektici“76 (1354 a) i naziva je njenim ogrankom jer se dijalektika bavi postavljanjem pitanja i iznalaženjem tačnih odgovora, dok se retorika bavi uveravanjem da se prihvati određeno mišljenje; Kvintilijan daje prednost retorici jer je filozofsko obrazovanje deo retorskog vaspitanja, nad kojim je zbog nemarnosti nekih retorskih škola retorika davno izgubila kontrolu, iako je u početku spadalo u njen domen: “Najzad, pošto svi predmeti razgovora mogu činiti sadržaj dijalektike, a ona je stvarno isprekidani oblik retorike, zašto onda ne bi mogao biti i predmet za neprekidan govor – retoriku.”77 (...) „Prema tome i dijalektika će biti vrlina. Nema sumnje onda da je i govorništvo vrlina čija je priroda mnogo lepša i otvorenija.“78 Govorimo li o ključnom uzroku različitog poimanja retorike u Aristotelovom i Kvintilijanovom delu – on leži, pre svega, u duhu vremena. Za Aristotela (za razliku od nekih drugih antičkih mislilaca) retorika je samo veština (téchne) i kao takva podređena je nekim ozbiljnijim duhovnim discipilinama, npr. dijalektici i filozofiji. Za Kvintilijana ona je umetnost (ars rhetorica) i to aktivna umetnost, presudna za duhovni razvoj i vaspitanje. Već je bilo reči o tome da je u Aristotelovo vreme retorika na vrhuncu (pa samim tim ugrožava filozofiju) a u Kvintilijanovo vreme retorika je u zamiranju (pa se treba boriti da joj se povrati ugled). Ne treba smetnuti sa uma ni drugi, ne manje značajan uzrok različitom pogledu na ulogu retorike – a to je njihova osnovna vokacija: Aristotel je filozof a Kvintilijan pedagog. Ulogu retorike (po njemu – veštine) Filozof ne može da podigne na pijedestal na koji ju je podigao Pedagog. Veština ili umetnost (ili pak, nauka)... retorika je teorija koja se bavi besedništvom – najkarakterističnijim svojstvom po kome se čovek razlikuje od životinje. Možda nam baš zato neke besede deluju samo kao veština, neke kao umetnost a zbog nekih bogme zažalimo što je čoveku data moć govora. SPISAK LITERATURE:
1 Aristotel (grč. Αριστοτέλης) (384. pne. – 322. pne.), jedan od najznačajnijih filozofa u istoriji. Rođen je u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Aristotelov otac Nikomah, radio je kao lekar na dvoru Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Makedonskog. Aristotel je sa osamnaest godina došao u Atinu i narednih petnaest godina pohađao je Platonovu Akademiju. Posle Platonove smrti Aristotel sa Ksenokratom (takođe Platonovim učenikom) odlazi na dvor Hermijasa – vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se Pitijom, vladarevom poćerkom. Pošto Hermijas gine 344. pne, Aristotel beži u Mitilenu odakle na poziv Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor trinaestogišnjeg Aleksandra Makedonskog. Kada Aleksandar polazi u pohod u Aziju (335. pne.) Aristotel se vraća u Atinu i otvara svoju školu – Licej. Za trinaest godina, koliko je podučavao u Liceju, napisao je većinu svojih dela. Posle nemira koji su izbili nakon Aleksandrove smrti, Aristotel se povlači na svoje seosko imanje u Kalkisu u Eubeji, gde je i umro sledeće godine (322. pne). Po svedočenju mnogih antičkih autoriteta napustio je Atinu rekavši da neće po treći put pružiti šansu Atinjanima da se ogreše o filozofiju (misleći na Anaksagoru i Sokrata). 2 Marko Fabije Kvintilijan (lat. Marcus Fabius Quintilianus) (35. god. – između 95. i 100. god.), najznačajniji rimski pedagog i učitelj retorike. Rođen je oko u Kaligurisu, gradiću na reci Ebru u Španiji. Najveći deo života proveo je u Rimu, gde se školovao i gde mu je otac, po svoj prilici, imao retorsku školu. Vodio je miran i ni po čemu zanimljiv život, osim ukoliko u zanimljivost ne spada podatak da se u pedesetpetoj godini života oženio četrdeset godina mlađom devojkom, koja mu je rodila dva sina i umrla sa devetnaest godina. Ubrzo posle toga umro mu je stariji sin (u petoj), a nekoliko godina kasnije i mlađi (u desetoj godini života). 3 Publije (lat. Publius) ili Gaj Kornelije Tacit (lat. Gaius Cornellus Tacitus) (56. god. – 117. god.), rimski govornik, pravnik, senator i jedan od najznačajnijih rimskih istoričara. Njegova najvažnija dela „Anali“ i „Istorija“ bave se istorijom rimskog carstva od smrti imperatora Gaja Cezara Oktavijana Avgusta (14. godine) do smrti cara Tit Flavija Domicijana (96. godine). Za života je bio slavljen kao pravnik i govornik, mada je njegovo umeće u javnim nastupima tumačeno ironično, u svetlu njegovog imena jer Tacit na latinskom znači tih. 4 Platon (grč. Πλάτων) (427. pne. – 347. pne.) antički filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih ličnosti u istoriji zapadne civilizacije. Bio je Sokratov učenik. Osnovao je filozofsku školu u gimnazionu, odnosno vežbalištu (grč. γυμνάσιον) koje se nazivalo Akademovim jer se nalazilo u gaju čiji je zaštitnik bio heroj Akadem (grč. Ἀκάδημος). Zbog toga su Platonovu školu prozvali Akademija (grč. Ἀκαδήμεια), i tako su termini “Akademija” i “gimnazija” dobile značenje koje danas imaju. U svojoj školi Platon je podučavao mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke a najpoznatiji je bio Aristotel. Platon je umro kao osamdesetogodišnjak i sahranjen je u sâmoj Akademiji. 5 Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer) (Gdanjsk, 1788. – Frankfurt na Majni, 1860.), nemački filozof. Najznačajnije Šopenhauerovo delo je “Svet kao volja i predstava”. “Erističku dijalektiku” Šopnhauer je koncipirao 1819. godine, ali je posle nekoliko bezupešnih pokušaja razrade, konačno odustao i spis je ostao nedovršen. Hibšer ga datira sa 1830/31. godina, ali to treba shvatiti samo kao vreme konačnog formulisanja, a ne i nastanka spisa. Delo je prvi put objavljeno posthumno 1864. god. u svesci koja sadrži Šopenhauerovu zaostavštinu. 6 Šopenhauer, Artur: „Eristička dijalektika“; „Bratstvo-jedinstvo“, Novi Sad; 1985; str. 39. 7 Sokrat (grč. Σωκράτης) (469. pne. – 399. pne.), antički folozof, otac filozofije morala. Po svoj prilici bavljenje filozofijom započeo je izučavanjem Arhelaja, Diogena iz Apolonije, Empedokla i drugih kosmoloških mislilaca. Pošto Sokrat nije iza sebe ostavio ništa napisano, postoji veliki problem utvrđivanja njegovih filozofskih gledišta, pre svega zbog različitih karaktera izvora koji su nam na raspolaganju: Ksenofontovi sokratski spisi („Uspomene na Sokrata“ – „Aπομνημονεύματα“ ili „Memorabilia Socratis“, „Gozba“ – „Συμπόσιον“ i „Odbrana Sokratova“ – „Απολογία Σωκράτους“), Platonovi dijalozi, Aristofanove „Oblakinje“ i raštrkani Aristotelovi iskazi. Uprkos tome, zajednički imenitelj pisanih tragova o Sokratu jeste da je on dijalog inaugurisao kao formu prilikom ubeđivanja. 8 Homer (grč. Oμηρος) (pretpostavlja se da je živeo krajem VIII i početkom VII veka pne.), antički pesnik čije je delo ostavilo neizbrisiv trag na razvoj zapadne civilizacije. Po legendi, Homer je bio slep i spevao je “Ilijadu” i “Odiseju”, dva najznačajnija epa antičke književnosti. 9 Agon (grč.) = borba, utakmica, takmičenje. 10 Erida – grčka boginja razdora, nesloge i svađe. 11 Hesiod (grč. Hσίοδος) (pretpostvka je da je nešto mlađi od Homera i da je stvarao krajem VIII veka), prvi starogrčki pesnik koji je o sebi dao biografske podatke. U spevu „Poslovi i dani“ navodi da mu je otac napustio eolsku Kimu u Maloj Aziji te da se naselio u beotskom selu Askri. Autor je „Teogonije“, speva koji predstavlja glavni izvor za grčku mitologiju. Mada su postojale spekulacije kako Hesiod nije ni postojao, stilistička analiza dokazala je da su dva dela pouzdano Hesiodova: „Teogonija“ i „Poslovi i dani“. 12 Heraklit iz Efesa (grč. Нράκλειτος ὁ Ἐφέσιος) ili Heraklit Mračni (grč. Нράκλειτος ὁ Σκοτεινός) (živeo je na prelazu iz VI u V vek pne.), predsokratski filozof i utemeljitelj takozvane „Efeške škole“. Bez sukobljavlja i nadmetanja, po Heraklitu, ne bi bilo ni razvitka. „Rat je otac i car svemu, jedne je učinio bogovima, druge ljudima, jedne robovima, druge slobodnima.“ (Fragment 80) 13 Đurić, Miloš: „Istorija helenske etike“; Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd; 1987, str. 142. 14 Podvukao: P. L. 15 Joel, K: „Istorija antičke filosofije“; Tibingen, 1921, str. 105/106. 16 Ksenofan iz Kolofona (grč. Ξενοφάνης ὁ Κολοφώνιος) (oko 565. pne. – oko 473. pne.), antički filozof i pesnik. Koliko se iz oskudnih fragmenata može zaključiti, Ksenofan nije bio naročito veliki pesnik, ali se snažno ističe u istoriji rane grčke misli svojom kritikom bogova i tradicionalnih religijskih obreda i verovanja. Ksenofan kritikuje grčke mitove i epsku sliku sveta a posebno napada Homera i Hesioda: „Sve su bogovima pripisali Homer i Hesiod, sve što je kod ljudi sramotno i pokudno: krađu, preljubu i međusobno varanje“ (Fragment 11). Na drugom mestu Ksenofan kaže: „A ljudi misle da se bogovi rađaju i da imaju njihovu odeću, glas i telo.“ (Fragment 14). Ksenofan duhovito kritikuje grčka antropomorfna božanstva i predstavlja ih kao puke tvorevine ljudi: „Etiopljani tvrde da su im bogovi tuponosi i crni, Tračani da su plavooki i riđokosi, a kad bi volovi, konji i lavovi imali ruke i mogli njima da slikaju i stvaraju dela kao ljudi, slikali bi likove bogova i davali im telo kakvo upravo i samo imaju: konji nalik na konje, volovi na volove, [a lavovi na lavove].“ (Fragment 15). 17 Aristotel: „Politika“; Globus, Zagreb; 1988, str. 260. 18 I sâmo Platonovo ime (plećat, širok) simbolizuje ovu njegovu težnju. Po svojoj fizičkoj konstituciji Platon je bio atletski građen i spremao se da nastupi na Olimpijadi. 19 Kalos (grč.) = lep; agathos (grč.) = dobar. 20 „Oni koji odviše prepuštaju decu samo fizičkom vežbanju, zapuštajući pri tome nužnu naobrazbu, zapravo ih poprostačuju.“ (Aristotel: „Politika“). 21 Male Panatenajame su slavljene svake godine. 22 Marko Tulije Ciceron (lat. Marcus Tullius Cicero) (106. pne. – 43. pne.), rimski besednik, državnik i književnik. U ranoj mladosti započeo je svoj književni rad. Kao dvadesetogodišnjak sastavio je spis „O iznalaženju tema“. Kada je Sula pobedio 81. pne. Ciceron započinje advokatsku karijeru, ali se posle dve godine povlači „iz zdravstvenih razloga“. Po svoj prilici zamerio se Suli svojom odbranom Seksta Roskija (80. pne.). Odlazi u Grčku gde, između ostalog, na Rodosu sluša slavnog profesora besedništva Molona. Kada se vratio u Rim, Ciceron je započeo briljantnu karijeru (za rimske prilike veoma kasno) u 29. godini života, tokom koje bio kvestor, edil, pretor i konzul. Ostao je zapamćen kao najznačajniji i najuticajniji rimski besednik. 23 Ciceron (Rgo arch, 11,26). 24 Ciceron (Tusc. Disp I 24). 26 Platon: „Država“, BIGZ, Beograd, 1993, str. 324. 27 Eristika (gr.) = svađa, prepirka, razdor. 28 Protagora (grč. Πρωταγόρας) (oko 481. god. pne. – 411. god. pne.), učitelj govorništva, pravnik, sofista. Rođen je u Abderi (Trakija) a u Atinu je došao sredinom V veka pne. Uživao je naklonost Perikla, koji mu je (prema nekim izvorima) poverio i zadatak da u Turijima sastavi ustav ove panhelenske kolonije, osnovane 444. godine pne. Platon u svom dijalogu „Protagora“ kaže da je on izumitelj uloge profesionalnog sofiste, odnosno „učitelja vrline“. Prema Diogenu Laertiju, Protagora je zbog svoje knjige o bogovima bio optužen za bogohuljenje, ali je pobegao iz grada pre suđenja i utopio se prilikom plovidbe ka Siciliji, dok je njegova knjiga bila spaljena na trgu. Ukoliko je ova priča pouzdana (u šta se ozbiljno sumnja), onda su se ti događaji verovatno odigrali tokom oligarhijskog prevrata 411. god. pne. 29 Aristofan (grč. Aριστοφάνης) (oko 445. god. pne. – oko 385. god. pne.), najznačajniji je predstavnik stare antičke komedije i jedan od najvećih komediografa u istoriji. Pored jedanaest potpunih Aristofanovih komedija, sačuvano je i oko hiljadu fragmenata i citata kod drugih antičkih pisaca. O Aristofanom životu zna se veoma malo i po svoj prilici nije imao veliki društveni uticaj, uprkos popularnosti svojih komedija. U Platonovoj „Gozbi“ Aristofan je prikazan kao prijatan i žovijalan sagovornik koji skreće jednu ozbiljnu raspravu u duhovitom smeru, i po nekim tumačima upravo u tom svetlu treba posmatrati i njegovo delo. 30 Tisija (grč. Τισιξα) (V vek pne.), sofista koji je bio učenik rodonačelnika retorike Koraksa (s obzirom da je ovaj sastavio prvi nama znani priručnik „Rhetorike téchne“). Kao i njegov učitelj i Tisija se najviše bavio sudskim besedništvom. U vezi sa njima dvojicom ostala je anegdota po kojoj je Tisija postao Koraksov učenik uz uslov da mu isplati 1000 drahmi na ime školarine tek onda kada ovaj dobije prvi spor. Pošto je završio školovanje, Tisija se nikako nije prihvatao vođenja nekog spora te Koraks, izgubivši živce, predočio mu je da će morati da ga tuži i da će Tisija svakako izgubiti – ako izgubi spor, moraće da mu plati po sudskoj presudi, a ako ga dobije moraće da mu plati jer je dobio svoj prvi spor. Tisija mu je na to odgovorio da nikako neće morati da plati Koraksu pošto – ako izgubi parnicu, neće biti dužan Koraksu jer još uvek nije dobio svoj prvi spor, a ako dobije taj sudski spor neće biti dužan da plati po sudskoj odluci! Ova anegdota upravo pokazuje suštinu termina „sofizam“, odnosno da se na sofiste odnosi poznati iskaz Vuka Karadžića „sve može da bide a ne mora da znači“. 31 Gorgija (grč. Γοργίας) iz Leontina (u donjoj Italiji) (oko 483 god. pne. – oko 376. god. pne.), filozof, besednik i učitelj retorike. Gorgija je utemeljitelj prve generacije sofista. Nekoliko doksografa navodi podatak da je Gorgija bio Emedoklov učenik mada je od njega bio mlađi samo nekoliko godina. Gorgija je retoričku veštinu preneo sa Sicilije u Atiku. Naime 427. godine pne. došao je kao poslanik i svojim kićenim govorom namah opčinio Atinjane. Doprineo je i širenju atičkog dijalekta u jezik antičke književnosti. 32 Sličnu formulaciju ponavlja i Aristotel u „Retorici“ (B24, 1402a 23) – „da se slabiji dokaz učini jačim“ (τὸν ἥττω λόγον κρείττω ποιεῖν). 33 Aristotel: „Retorika“; Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd; 1987, str. 11. 34 Ibid. 35 Ibid. 36 U sam termin „namera“ Aristotel uključuje i moralne atribute: „Bit ili suština sofističkog besedništva sastoji se u besednikovoj moralnoj nameri, u svrsi, odnosno u slobodnom izboru i primeni prividno pravilnih argumenata. Njima se dijalektičar može služiti prema potrebi. Ako se, pak, njima namerno služi, naziva se sofist. U retorici, međutim, nema ove razlike. U njoj se, naime, besednikom smatra i onaj ko se služi pravim, kao i onaj ko se služi lažnim argumentima.“ (Ibid, str. 12; Marko Višić, komentar 12) 37 Od ranijih Kvintilijanovih teorijskih dela (od kojih nijedno nije sačuvano), verovatno je najvažniji spis “De causis corruptiae eloquentiae” (“O uzrocima propadanja besedništva”). Ovo delo nastalo je znatno pre spisa “Obrazovanje govornika”, tako da iz ovog potonjeg možemo ponešto saznati “O uzrocima propadanja besedništva”. Osnovano se pretpostavlja da je Kvintilijan i u ovom delu (kao i u “Obrazovanju govornika”) uzroke propadanja retorike tražio u deklamatorskim školama. Naime, u ovim školama govorilo se samo na izmišljene teme, a stil koji su podržavale bio je veoma izveštačen jer se preterivalo sa gomilanjem efekata i ukrasa. Za razliku od Kvintilijana, koji je ipak bio čovek dvora, državni profesor i vaspitač carevih nećaka, Tacit nam pruža bitno drugačiju sliku propadanja rimskog besedništva. On razloge za to pronalazi u carskom apsolutizmu posle pada rimske republike i s tim u vezi ograničavanjem slobode govora. Po njemu, to je ključni razlog zašto su se namnožile deklamatorske škole u kojima se govorilo o fiktivnim temama koje nisu imale nikakvih dodirnih tačaka sa stvarnošću. 38 ”De institutio oratoria” je jedino sačuvano Kvintilijanovo delo. Napisao ga je pred kraj života, jedva pristavši na nagovor prijatelja. Veći deo knjige prenosi već poznate savete i uputstva za mlade besednike i sadrži podelu na pet delova besede, preuzetu iz “Retorike za Herenija”. (Najstariji nama poznati latinski udžbenik retorike, nastao između 86. god. pne. i 82. god. pne. Nekada se verovalo da je autor tog dela Ciceron, danas se to delo smatra anonimnim). Kvintilijan u “Obrazovanju govornika” ne nastoji da učini ili otkrije nešto novo, već se ograničava na prenošenje učenja svojih prethodnika, kako rimskih, tako i grčkih. Delo je, inače, pronađeno u celini 1416. godine u manastiru Sent Galen, u Švajcarskoj. 39 Yüklə 260,5 Kb. Dostları ilə paylaş:
|
