Van redno izdanje

38 

§ 3. — Uobražavanje gomili. 

Jednako kao i kod bića, kod kojih razmišljanje ne upliva, 

predodžbena je uobrazilja gomila vrlo moćna, vrlo aktivna i 

prijemljiva, da bude živo impresionirana. Slike, koje u njihovom 

duhu razbudi koja osoba, dogadjaj, slučaj, imadu gotovo svu 

živahnost stvarnosti. Gomile su donekle kao čovjek, koji spava, 

čiji razum, časovito zaustavljen, pušta da se u duhu izdižu 

slike krajnje intenzivnosti, no koje bi se u tili mah raspršile, 

kad bi se mogle podvrći razmišljanju. Gomile, koje nisu po¬ 

dobne ni za razmišljanje, ni za mozganje, ne poznaju nevjero-

jatnost: jer baš najnevjerojatnije stvari- uglavnom najjače djeluju 

na dušu. 

Zato na gomile i najviše djeluju čudesne i legendarne strane 

dogadjaja. Analizirajući civilizaciju, vidimo, da su joj pravi osnovi 

čudesnost i legendarnost. U historiji je uvijek prividnost igrala 

važniju ulogu od realnosti. Tu nerealno uvijek gospoduje nad 

realnim. 

Budući da gomile mogu misliti samo u slikama, mogu ih 

samo slike impresionirati. Samo slike mogu gomilu zaprepastiti 

ili zavesti, te postaju pokretalom akcije. 

Kazališne predstave, koje predočuju slike u najjasnijem 

obliku, imadu uvijek golem utjecaj na gomile. Kruh i igre bijahu 

nekad rimskomu plebsu ideal sreće i on nije više tražio. Tokom 

vijekova taj se ideal u malo čemu promijenio. Ništa se ne doima 

živahnije gomila svih kategorija, od kazališnih predstava. Cijela 

dvorana pokazuje u isto vrjeme ista uzbudjenja, a ako se te emo¬ 

cije ne promeću odmah u djela, biva to zato, jer najnesvjesniji 

gledalac ne može neznati, da je žrtva iluzije i da se je smijao 

ili plakao zbog uobraženih dogodovština. Ponekad su medjutim 

osjećaji, što ih slike sugeriraju, tako jaki, da nastoje poput običnih 

sugestija, da se pretvore u djela. Često se čulo, kako je u pučkom 

kazalištu, gdje se prikazuju samo mračne drame, valjalo na iz¬ 

lasku zaštititi glumca, koji je prikazivao izdajnika, od nasilja gle¬ 

dalaca, koji su se zgražali nad uobraženim dakako zločinima, što 

ih je taj izdajica počinio. U tome je, držim, jedan od najočitijih 

znakova duševnoga stanja gomila, a naročito lakoće, kojom se 

one sugeriraju. Irealno gotovo jednako utječe na njih kao i realno. 

Na pučkom uobražavanju osniva se moć osvajača i vlast 

država. Gomile se predobivaju utjecanjem na uobrazilju. Svi veliki 

historički dogadjaji, osnutak budhizma, kršćanstva, muslimstva, 

39 

reformacije, revolucije i u naše vrijeme opasno prodiranje socija¬ 

lizma, izravne su ili daleke posljedice snažnih impresija na uobra¬ 

zilju gomila. 

Jednako su i najveći državnici svih vijekova i krajeva, uklju¬ 

čivši i najapsolutnije despote smatrali pučko uobražavanje osno¬ 

vom svoje vlasti i nikad nisu kušali protiv njega vladati. »Praveći 

se katolikom«, rekao je Napoleon u državnomu vijeću, »svršio 

sam rat u Vendee-ji; čineći se muslimom učvrstio sam se u 

Egiptu, a čineći se ultramontanom, predobio sam talijansko sve¬ 

ćenstvo. Da sam vladao Jevrejima, bio bih uspostavio Salomonov 

hram.« Možda nikad iza Aleksandra i Cezara nije nitko bolje 

umio, kako treba impresionirati uobrazilja gomila. On se uvijek 

bavio mišlju, kako da na njih djeluje. Na to je mislio u svojim 

pobjedama, u svojim govorima i u svim svojim činima. I na sa¬ 

mrtnom je još krevetu na to mislio. 

Kako se impresionira uobrazilja gomila? To ćemo odmah 

vidjeti. Ograničimo se na čas, da kažemo, da to nikad ne biva 

na način, da kušamo djelovati na inteligenciju i razum, to jest 

putem dokazivanja. Antoniju nije učenom retorikom uspjelo povesti 

puk protiv Cezarovih ubica. On je to izveo, čitajući puku njegovu 

oporuku i pokazavši mu njegovo mrtvo tijelo. 

Sve, što snažno djeluje na uobrazilju gomila, javlja se u 

obliku zavodljive i vrlo jasne slike, bez svakog porednog obja¬ 

šnjenja i bez drugih pritruha, izuzevši nekoliko čudesnih ili tajan¬ 

stvenih fakata, kakvi su velika pobjeda, veliko čudo, veliki zločin, 

velika nada. Stvari valja uvijek predočiti u skupnosti, a nikad im 

označivati poreklo. Stotinu malih zločina ili stotinu malih doga¬ 

djaja ne će se snažno dojmiti uobrazilje gomila, dok će je se 

samo jedan veliki zločin, jedan veliki dogadjaj duboko dojmiti, 

makar da je i rezultat daleko manje krvav, nego od onih stotinu 

malih dogadjaja zajedno. Epidemija influence, na kojoj je prije 

nekoliko godina pomrlo u samom Parizu kroz nekoliko sedmica 

5000 ljudi, slabo se dojmila pučke uobrazilje. Ova prava hekatomba 

nije se predočila u kakvoj vidljivoj slici, već samo u nedjeljnim 

statističkim izvještajima. Da se je desio drugi kakvi nesretni 

slučaj, koji bi bio očitiji, da se je na priliku srušio Eiffelov toranj, 

pa da je zaglavilo samo 500, a ne 5000 ljudi, ali istoga dana i 

nn javnom mjestu, bilo bi to proizvelo na pučku uobrazilju golem 

dojam. Vjerojatni gubitak jednog transatlantskog broda, sa koji 

se u nestatku vijesti samo pretpostavljalo, da je potonuo, uzbu-

---

djivao je osam dana uobrazilju gomila. A službene statistike ka¬ 

zuju, da je iste godine 1894. potonulo 850 jedrenjača i 203 paro¬ 

broda. Ali za ove postepene gubitke, koji su daleko veći od iz¬ 

gubljenih života i robe na transatlantskomu brodu, nisu se gomile 

ni časa zagrijavale. 

Prema tomu fakti sami sobom ne proizvode snažan dojam 

na pučku uobrazilju, već način, kako su se oni predočili i svrstali. 

Od potrebe je, da oni svojom zbijenošću, ako se mogu ovako izra¬ 

ziti, proizvedu frapantnu sliku, koja će prožeti i opčiniti duhove. 

Tko poznaje vještinu impresioniranja gomila, poznaje i umjeće, 

kako se njima vlada. 

ČETVRTO POGLAVLJE. 

Religiozni oblici, koji zaodijevaju uvjerenja 

gomila. 

U čemu se sastoji religiozni osjećaj. — On je neovisan o 

obožavanju nekog božanstva. — Njegove značajke. — Moć uvje¬ 

renja, kad poprime religiozni oblik. — Razni primjeri. — Popu¬ 

larna božanstva nisu nikad izginula. — Novi oblici, u kojima se 

radjaju. — Religiozne forme ateizma. — Važnost ovih pojmova 

s historičkoga gledišta. — Reformacija, Bartolomejska noć, teror 

i svi analogni dogadjaji posljedica su religioznih osjećaja gomila, 

a ne volje izoliranih pojedinaca. 

Predočili smo, da gomile ne razmišljaju, već da prihvaćaju 

ili otklanjaju ideje u cjelini; da ne podnašaju diskusiju ni protu-

slovljenja i da im sugestije, što na njh utječu, često sasvim za¬ 

sjene polje razuma i teže, da se odmah pretvore u djela. Pokazali 

smo, da su gomile, koje su temeljito sugerirane, spremne, da se 

žrtvuju za ideal, koji im je bio sugeriran. Vidjeli smo i to, da 

one poznavaju samo žestoke i krajnje osjećaje, te da se antipatija, 

tek što se pomolila, pretvara u mržnju. Već i ovi općeniti znakovi 

dostaju, da se razabere priroda njihovog uvjerenja. 

Kad se izbliže ispituju uvjerenja gomila, u vjerskim epo¬ 

hama, kao i u velikim političkim pokretima, kakvi su zaredali u 

posljednjemu vijeku, može se utvrditi, da ta uvjerenja uvijek po¬ 

primaju specijalan oblik, koji ne mogu bolje označiti, nego da 

ga nazovem religioznim osjećajem. 

41 

Ovaj osjećaj ima vrlo jednostavne značajke: obožavanje 

nekog neodredjenog, višeg bića, bojazan od čarobne moći, koja 

mu se pridaje, slijepo pokoravanje njegovim odredbama, nemo¬ 

gućnost razglabanja njegovih dogma, želja za njihovim širenjem, 

težnja, da se svi, koji ih ne prihvaćaju, smatraju neprijateljima. 

Makar da se takvi osjećaj primjenjuje na nevidljivoga Boga, na 

kameni ili drveni idol, na kakvog junaka ili na političku ideju, 

ostaje on uvijek religiozne biti već od časa, kad poprimi gornje 

značajke. Ono, što je natprirodno i čudesno, sastaje se tu u istom 

stepenu. Gomile nesvijesno zaodijevaju tajanstvenom moći poli¬ 

tičku formulu ili pobjedonosnoga glavara, koji ih u taj čas fa-

natizira. 

Religioznost se ne sastoji samo u tome, da se obožava neko 

božanstvo, već i u tome, da se sve sile duha, sve pobude volje, 

sva žestina fanatizma stave u službu neke stvari ili nekoga bića, 

koje postaje ciljem i vodičem misli i djela. 

Netolerantnost i fanatizam bezuvjetni su pratioci religioznog 

osjećanja. Oni su neizbježivi kod onih, koji misle, da posjeduju 

tajnu zemaljske ili vječne sreće. Ove dvije crte nalaze se kod 

svih ljudi u skupini, kad ih pokrene kakvo uvjerenje. Jakobinci 

u doba terora bili su jednako duboko religiozni, kao i katolici iz 

doba inkvizicije, a njihova okrutna gorljivost proizlazila je iz 

istoga vrela. 

Uvjerenja gomila poprimaju karaktere slijepe potčinjenosti, 

divlje netolerancije, potrebe žestoke propagande, što sve' sačinjava 

religiozni osjećaj. Zato se može reći, da sva njihova vjerovanja 

imadu religiozan oblik. Junak, kojemu gomila kliče, po nju je 

pravo božanstvo. Napoleon je to bio petnaest godina i nikad nije 

ni jedno božanstvo imalo više obožavatelja. Ni jedno nije lakše 

od njega šiljalo ljude u smrt. Bogovi poganstva i božanstvo krš¬ 

ćanstva nisu nikad apsolutnije vladali dušama, koje su osvojili. 

Svi osnivači religioznih ili političkih vjerovanja osnivali su 

ih samo tako, što su umjeli nametati gomilama one osjećaje fana¬ 

tizma, koji omogućuju, da čovjek nadje svoju sreću u obožavanju 

i poslušnosti, te je spreman, da žrtvuje život za svoj idol. Ovako 

je to bilo u svako doba. U svojoj lijepoj knjizi o Rimskoj Galiji, 

ispravno primjećuje Fustel de Coulanges, da se rimsko carstvo 

nije održalo svojom snagom, već religioznim obožavanjem, koje¬ 

ga je prožimalo. »U svjetskoj bi povjesnici bilo besprimjerno«, 

veli on, sasvim opravdano, »da bi se vlast, koja je pučanstvu omra-

40 

---