Van redno izdanje

62 

• § 2. — Iluzije. 

Otkako je svanula zora civilizacija, gomile su uvijek bile 

podvrgnute utjecaju iluzija. Tvorcima iluzija dizale su one naj¬ 

više hramova, kipova i žrtvenika. Vjerske iluzije nekad, a filo¬ 

zofske i socijalne iluzije danas, oni su strahoviti suvereni, koji 

se uvijek nalaze na čelu svih civilizacija, koje su postepeno cvale 

na našem planetu. U njihovo su se ime gradili kaldejski i egi¬ 

patski hramovi, vjerski monumenti srednjega vijeka, u njihovo se 

je ime pred stotinu godina uskomešala cijela Evropa i nema jedne 

naše umjetničke, političke ili socijalne tvorevine, koja ne bi nosila 

njihov moćni žig. Čovjek ih katkad obara uz cijenu strašnih pre¬ 

vrata, ali čini se, da je osudjen, da ih iznova diže. Bez njih ne 

bi bio mogao izaći iz primitivnog barbarstva, a bez njih bi do¬ 

skora opet u nj zapao. One su bez sumnje puste sjene, ali ove 

kćeri naših sanja obvezale su narode, da stvara sve, što sačinjava 

sjaj umjetnosti i veličinu civilizacija. 

»Kad bi se u muzejima i bibliotekama uništila i razorila sva 

umjetnička djela i svi spomenici, koje su nadahnute religije, što 

bi ostalo od velikih ljudskih sanja? Dati ljudima udio u nadi i 

iluziji, bez kojih ne mogu živjeti, to je raison d'etre bogova, junaka 

i pjesnika. Znanost je očito pedeset godina radila na tom poslu. 

No nju je kompromitirala u ideala žednim srcima činjenica, što 

se ona ne usudjuje dosta obećavati i što ne umije dosta lagati.«

1

) 

Filozofi posljednjega vijeka pregnuli su živo, da razore re¬ 

ligiozne, političke i socijalne iluzije, od kojih su naši pretci 

živjeli tokom dugih stoljeća. Razorivši ih, presušili su izvore nade 

i rezignacije. Iza razorenih tlapnja našli su slijepe i gluhe sile 

prirode. Neumoljive prema slabosti, one ne poznaju samilosti. 

Unatoč svim svojim uspjesima nije još filozofija mogla pru¬ 

žiti gomilama nikakav ideal, koji bi ih mogao oduševiti, a bu¬ 

dući da njima pod svaku cijenu treba iluzija, one su se poput 

mušice, koja leti prema svijetlu, povele za nagonom i obratile re-

torima, koji im ih pružaju. Veliki faktor revolucije naroda nije 

nikad bila istina, već zabluda. I socijalizam je danas tako moćan 

zato, jer je on jedina još živa iluzija. Unatoč svim znanstvenim 

razlaganjima on neprestano raste. Njegova glavna snaga je u tome, 

što ga pobijaju duhovi, koji ne poznaju dosta zbilju stvari, a da 

bi se usudili smjelo obećati čovjeku sreću. Socijalna iluzija vlada 

63 

danas na svim ruševinama prošlosti i njoj pripada budućnost. Go¬ 

mile nisu nikad žedjale za istinama. Pred očitošću, koja im se ne 

sviđa, one se odvraćaju, voleći da obožavaju zabludu, ako ih za¬ 

bluda zanosi. Tko umije gomile opčiniti iluzijama, lako im postaje 

gospodarom, a tko ih nastoji otrijezniti od iluzija, postaje njiho¬ 

vom žrtvom. 

§ 3. — Iskustvo. 

Iskustvo je gotovo jedini način, kojim se u dušu gomila može 

usaditi istina i razoriti iluzije, koje su postale previše pogibeljne. 

Osim toga je još potrebno, da je iskustvo ostvareno na vrlo širokoj 

podlozi i da se vrlo često ponavlja. Iskustva jedne generacije redo¬ 

vito su beskorisna narednoj i zato ne koristi pozivanje na histo-

ričke fakte, kao na elemente za demonstraciju. Njihova jedina se 

korisnost sastoji u tome, da dokazuju, koliko se iskustva moraju 

ponavljati iz doba u doba, da vrše neki utjecaj i da samo uskole-

baju neku zabludu, pošto se je već čvrsto upila u dušu gomila. 

Budući će historičari naš vijek i prijašnji zacijelo spomi¬ 

njati kao razdoblje osobitih iskustava. Ni u jedno doba nije ih 

toliko bilo pokušano. 

Najveći orijaš od tih iskustava bila je francuska revolucija. 

Da se otkrije, da se društvo ne može iznova izgraditi u svim 

svojim dijelovima po uputama čistoga razuma, trebalo je poklati 

više milijuna ljudi i dvadeset godina drmati Evropom. Da nam se 

eksperimentalno dokaže, da Cezari mnogo stoje narode, koji im' 

kliču, trebala su dva pogubna iskustva u pedeset godina i unatoč 

svoj jasnoći, kao da ipak nisu bila dosta uvjerljiva. Prvo je sta¬ 

jalo oko tri milijuna ljudi i invaziju, a drugo rascjepkanje zemlje 

i potrebu držanja permanentne vojske. Treće se je netom imalo 

pokušati, što će se jednog dana zacijelo i dogoditi. Da se čitavomu 

narodu utuvi u glavu, da golema njemačka vojska nije bila, kako 

se je kazivalo prije trideset godina, neka vrsta neofenzivne na¬ 

rodne garde,

1

) morao je doći strašan rat, koji nas je tako skupo 

1) Daniel Lesueur. 

1) Mišljenje gomila bilo je u ovom slučaju obrazovano gru¬ 

bom asocijacijom nesličnih stvari, kojima sam mekanizam prije 

razložio. Naša tadašnja narodna garda bila je sastavljena od mi- . 

roljubivih kramara bez ikakve discipline, koja se nije mogla oz¬ 

biljno uzeti, te se je sve, što je nosilo slično ime i budilo iste 

slike, smatralo takodjer neofenzivnim. Zabludu gomila dijelili su 

onda, što se često dogadja u javnom mišljenju, i njihovi vodje. 

---

64 

stajao. Da se uvidi, da protekcionizam upropašćuje narode, koji 

ga prihvate, trebat će barem dvadeset godina kobnih iskustava. 

Ovakvi bi se primjeri mogli bez kraja i konca navoditi. 

§ 4. — Razum. 

U nabrajanju faktora, koji su podobni, da impresioniraju 

dušu gomila mogao bi se razum sasvim izostaviti, kad ne bi 

trebalo istaknuti negativnu vrijednost njegovog utjecaja. 

Već smo predočili, kako su gomile nepristupačne razmi¬ 

šljanju i da shvaćaju samo grube asocijacije ideja. Zato se govor¬ 

nici, koji je umiju impresionirati, pozivaju na njihove osjećaje, a 

nikad na njihov razum. Zakoni logike nemaju na njih djelovanja.

1

) 

U jednom govoru, izrečenom 31. prosinca 1867. u zastupničkoj 

kući, a koji je iznio Emil Ollivier u svojoj najnovijoj knjizi, po¬ 

navljao je državnik, koji se je često povodio za mišljenjem go¬ 

mila, no nikad mu predusretao, g. Thiers, da Pruska osim aktivne 

vojske, koja je brojem gotovo jednaka kao i naša, ima samo na¬ 

rodnu gardu, sličnu onoj, što je mi imamo i prema tomu bez va¬ 

žnosti! Ovo je jednako ispravna tvrdnja, kao i predvidjanje istoga 

državnika o slaboj budućnosti željeznica. 

1

) Moja prva posmatranja o umjeću impresioniranja go¬ 

mila i o slaboj pomoći, što je u tom pogledu imadu pravila logike, 

sežu u razdoblje opsade Pariza, u onaj dan, kad sam vidio, kako 

vode u Louvre, gdje je tada zasijedala vlada, maršala V., za kojega 

je bijesna gomila tvrdila, da je zatečen, kako je izdao nacrt utvrda, 

prodavši ga Prusima. Jedan član vlade, G. P., glasovit govornik, 

izadje, da govori gomili, koja je zahtijevala, da se uapšenik odmah 

smakne. Očekivao sam, da će govornik predočiti apsurdnost op¬ 

tužbe, te istaknuti, da je optuženi maršal bio jedan od konstruktora 

utvrda, kojih se uostalom nacrt prodavao u svim knjižarama. Na 

svoje najveće začudjenje — onda sam još bio vrlo mlad — čuo sam 

govornika, gdje ovako viče: »Pravdi će biti udovoljeno i to ne¬ 

smiljeno! Pustite vladu narodne obrane, da dovrši vašu istragu. 

Dotle ćemo optuženoga zatvoriti!« Smjesta umirena ovom privi¬ 

dnom zadovoljštinom, gomila se razišla i maršal se za četvrt sata 

mogao vratiti kući. On bi bez sumnje bio zlo prošao, da je go¬ 

vornik razbješnjenoj gomili predočivao logičke razloge, koje je 

moja velika mladost nalazila vrlo uvjerljivima. 

Da se gomile o nečemu uvjere, valja u prvom redu voditi 

račun o osjećajima, koji ih prožimaju, pričinjati se, kao da ih i mi 

dijelimo, zatim nastojati, da ih preinačimo, budeći takim asocija¬ 

cijama izvjesne vrlo sugestivne slike. Pored toga valja se prividno 

unijeti za njima povoditi i naročito u svaki čas pogadjati osjećaje, 

koje one bude. Ova potreba, da se neprestano mijenja govor prema 

proizvedenom efektu u čas, kad se govori, onemogućuje već una¬ 

prijed svaki proučeni i pripravljeni govor: u potonjem govornik 

slijedi svoje misli, a ne misli slušalaca i ovom činjenicom postaje 

njegov utjecaj sasvim ništetan. 

Logični duhovi, vikli, da budu uvjereni nizom zbijenih raz¬ 

loga, ne mogu se suzdržati, da se, obraćajući se gomilama, ne 

uteknu ovom načinu uvjeravanja i uvijek se čude manjku efekta 

svojih dokaza. »Običajne matematičke posljedice, osnovane na 

silogizmu, to jest na asocijacijama identičnosti«, piše jedan logičar, 

»upravo su potrebne... Ta bi potreba iznudila odobrenje i neor-

ganske mase, kad bi bila kadra da slijedi asocijacije identičnosti«. 

Nema sumnje, da je tako, ali gomila nije podobnija od neorganske 

mase, da ih slijedi, pa ni da ih poima. Neka se pokuša, da se na 

priliku rezoniranjem uvjere primitivna bića, divljaci ili djeca, pa 

će se vidjeti, kako je taj način argumentacije slabe vrijednosti. 

Ne treba sići ni do primitivnih bića, da se upozna potpuna 

nemoć rezoniranja, kad se valja boriti protiv osjećaja. Sjetimo se 

samo, kako su se kroz duge vijekove uporno držale r'eligiozne pred¬ 

rasude, koje su bile u oprjeci s najjednostavnijom logikom. Gotovo 

dvije hiljade godina prigibali su se pred njihovim zakonima naj-

umniji geniji i trebalo je, da dodje moderno doba, da se uzmogne 

samo osporiti njihova istinitost. Srednji vijek i renesansa imali su 

dosta prosvijetljenih ljudi, no nije bilo ni jednoga, kojemu bi raz¬ 

mišljanje bilo predočilo djetinjastu stranu tih predrasuda i pobudilo 

barem slabu sumnju u opaku silu djavla ili u potrebu, da se vje¬ 

štice spale na lomači. 

Treba li žaliti, što razum nije nikad vodio gomile? Ne 

usudjujemo se, da to ustvrdimo. Čovječji razum ne bi zacijelo bio 

mogao povući čovječanstvo na putove civilizacije s onim žarom i 

smielošću, kojom su ga pokrenule njegove tlapnje. Te tlapnje, kćeri 

nesvijesnosti, bile su bez sumnje potrebne. Svako pleme nosi u 

svom duševnom sastavu zakone svojih opredjeljenja i ono se zaci¬ 

jelo nekim nesavladivim nagonom pokorava tim zakonima, pa i u 

svojim prividno najnepromišljenijim porivima. Katkad se čini, da 

---