Van redno izdanje

On ih mijenja, doklegod ne nadje novo općenito vjerovanje, 

koje bude prihvaćeno, a dotle živi u anarhiji. Općenita su vjero¬ 

vanja nužni potporanj civilizacija, ona daju idejama smjer. Samo 

ona mogu prožimati vjerom i stvarati dužnost. 

Narodi su uvijek osjećali korisnost toga, da stiču nova 

općenita vjerovanja i instiktivno su poimali, da im njihovo nesta¬ 

janje znači čas dekadanse. Fanatički kult Rim bio je po Rimljane 

vjerovanjem, koje ih je činilo gospodarima svijeta i kad je ovo 

vjerovanje zamrlo, morao je umrijeti i Rim. I tek pošto su stekli 

neka vjerovanja, zajednička s barbarima, koji su razorili rimsku 

civilizaciju, mogli su dokučiti izvjesnu koheziju i izaći iz anarhije. 

Narodi nisu bez razloga uvijek s netolerantnošću branili 

svoja uvjerenja. Ta netolerantnost, koja bi se s filozofskog gledišta 

uvelike mogla podvrgnuti kritici, predočuje u životu naroda naj¬ 

potrebitiju vrlinu. Da osnuje ili uzdrži općenita mišljenja, srednji 

je vijek dizao more lomača, a u tome je razlog, zašto je toliko 

obretnika i novotara umrlo u očaju, da izbjegne mukama. Da brani 

općenita mišljenja, svijet se toliko puta stubokom uskomešao, i 

zato su pali, a i padat će milijuni ljudi na bojnomu polju. 

Ima velikih poteškoća, dok se neko općenito vjerovanje 

učvrsti, no kad se jednom konačno učvrstilo, njegova je moć 

dugo nesavladiva, pa makar kako je velika njegova filozofska ne¬ 

ispravnost, ono se nameće i najsvjetlijim duhovima. Ta nisu li 

evropski narodi više od petnaest vjekova smatrali neoborivom 

istinom religiozne legende, koje su jednako barbarske,

1

) kad se 

pobliže prouče, kao i one o Molohu. Strašna apsurdnost legende 

o Bogu, koji se na svom sinu strašnim kaznama osvećuje za ne¬ 

poslušnost jednoga od svojih stvorenja, nije se kroz mnogo vije-

kova opažala. Najsnažniji geniji, kao Galilej, Newton, Leibnitz, 

nisu ni trenutka pretpostavljali, da bi se istinitost takvih dogmi 

mogla pretresati. Ništa ne predočuje bolje hipnozu, koju vrše 

općenita vjerovanja, no ništa i ne označuje bolje ponizujuće granice 

našega duha. 

Čim se je neka nova dogma usadila u dušu gomila, postaje 

ona inspirator njenih uredbi, njenih umjeća i njenog vladanja. 

Vlast, koju tada ta dogma vrši nad dušama, jest apsolutna. Ljudi 

od djela ne misle na drugo, nego da je ostvare, zakonodavci je 

1) S filozofskog gledišta barbarske! U praksi su one stvo¬ 

rile sasvim novu civilizaciju i kroz petnaest vijekova dočaravale 

čovjeku one rajske sanje i nade, kojih ne će više poznavati. 

primjenjuju, filozofi, umjetnici, književnici bave se same time, da 

je izraze u raznim oblicima. 

Iz osnovnih vjerovanja mogu niknuti poredne, časovite ideje, 

ali i one uvijek nose žig vjerovanja, iz kojeg su potekle. Egipatska 

civilizacija, evropska civilizacija srednjega vijeka, muslimanska, 

civilizacija Arapa, potječu iz sasvim malog broja religioznih vje¬ 

rovanja, koja su udarila svoj žig na najmanje elemente tih civili¬ 

zacija i koja omogućuju, da se odmah raspoznaju. 

Tim općenitim vjerovanjima valja zahvaliti, što su ljudi 

svakoga doba okruženi mrežom tradicija, mišljenja i običaja, ko¬ 

jima se oni inače ne bi dali upregnuti u jaram, a koji im uvijek,: 

pridavaju uzajamnu sličnost. Ljudima upravljaju i vode ih vjero¬ 

vanja i običaji, koji potječu iz tih vjerovanja. Ona odlučuju naj¬ 

manjim činima u našem životu i najneodvisniji duhovi ne misle,, 

da im se otmu. Pravo je tirjanstvo ono, koje se nesvijesno vrši nad 

dušama budući da je ono jedino, koje se ne može suzbijati. Ti~ 

berije, Džingiskan, Napoleon bili su bez sumnje opaki tirjani, 

ali Mojsije, Budha, Krist, Muhamed, Luther vršili su bez sumnje 

na dnu svoga groba kud i kamo dublji despotizam. Tirjanin se 

može urotom oboriti, ali što može urota protiv dobro učvršćenog 

vjerovanja? U svojoj žestokoj borbi protiv katolicizma i unatoč 

prividnom odobrenju gomila, kao i unatoč razornim postupcima, 

poput onih inkvizicije, naša je velika revolucija ostala pobijedjena. 

Jedini pravi tirjani, koje je čovječanstvo poznavalo, bile su uvijek 

sjene mrtvih ili iluzije, koje je ono sebi stvaralo. 

Filozofska apsurdnost, koju često pokazuju općenita vjero¬ 

vanja, nije nikad bila zaprekom njihovoj pobjedi. Ta pobjeda kao 

da je samo i moguća pod uvjetom, da ona sadržavaju neku tajan¬ 

stvenu apsurdnost. Očita slaboća savremenih socijalističkih vjero¬ 

vanja ne će ih spriječiti, da triumfiraju u duši gomila. Njihova 

prava inferiornost naprama svim religioznim vjerovanjima sa¬ 

stoji se samo u tome, što se ideal sreće, koji obećaju potonja, ima 

ostvariti tek u nekom budućem životu, pa njegovo ostvarenje nije 

nitko mogao osporiti. Ideal socijalističke sreće ima se ostvariti 

na zemlji, te će već prvi pokušaj ostvarivanja predočiti ništavost 

obećanja i novo će vjerovanje u isti mah izgubiti sav svoj prestiž. 

Njegova će moć rasti samo do dana, kad nakon slavlja otpočne 

praktično ostvarivanje. I u tome je razlog, što ova nova vjera, 

koja u početku kao i sve, koje su joj prethodile, vrši razornu 

ulogu, ne će kasnije moći, kao one prve, vršiti ulogu tvorca. 

---

84 

2. — Pokretna mišljenja gomila. 

Iznad stalnih vjerovanja, kojih smo moć sada prikazali, 

nalazi se sloj mišljenja, ideja, misli, što se neprestano radjaju i 

umiru. Neke od njih traju samo po jedan dan, no i najvažnije 

rijetko preživljuju jednu generaciju. Već smo istaknuli, da su 

promjene, koje nastaju u tim mišljenjima, katkad više površne, 

nego stvarne i da uvijek nose žig plemenskih osobina. Proučimo 

li na priliku političke uredbe zemlje, gdje živimo, vidimo, da 

stranke prividno najopreznijih smjerova: monarhisti, radikali, im¬ 

perijalisti, socijalisti itd. imadu sasvim identičan ideal i da taj 

ideal jedino odgovara duševnoj strukturi našega plemena, jer se 

pod analognim imenima nalazi kod drugih plemena sasvim 

oprečan ideal. Osnov stvari ne mijenjaju imena, koja se daju mi¬ 

šljenjima, niti varava prilagodjivanja. Gradjani revolucije, prožeti 

latinskom literaturom i koji upirući oči u rimsku republiku, usva¬ 

jahu njene zakone, njene liktorske snopiće i toge, te nastojahu, 

da nasljeduju njene uredbe i primjere, nisu postali Rimljanima, jer 

su bili pod dojmom moćne historičke sugestije. Zadaća je filozofa, 

da ispita, što pod prividnim promjenama preostane od starih 

vjerovanja i da odvoji ono, što je ,u hitroj bujici mišljenja deter¬ 

minirano općenitim vjerovanjima i dušom plemena. 

Bez ovog filozofskog kriterija moglo bi se misliti, da gomile 

često i po volji mijenjaju politička ili religiozna vjerovanja. Cijela 

historija, politička, religiozna, umjetnička, književna, kao da to 

uistinu potvrdjuje. 

Uzmimo na priliku samo vrlo kratko razdoblje iz naše hi¬ 

storije, od godine 1790. do 1820., to jest trideset godina, trajanje 

jedne generacije. Tu ćemo vidjeti, kako gomile, isprva monarhističke, 

postaju vrlo revolucionarne, zatim vrlo imperialističke, a zatim opet 

vrlo monarhističke. U religiji prelaze one u isto doba s katolicizma 

na ateizam, zatim na deizam, iza čega se opet vraćaju najpretje-

ranijim formama katolicizma. A to nisu samo gomile, već jednako 

i svi, koji njima upravljaju. Moramo se čuditi gledajući, kako oni 

veliki Konventovci, zakleti neprijatelji kraljeva, koji zaziru od 

bogova i gospodara, postaju Napoleonu pokornim slugama, a za¬ 

tim pobožno nose svijeće u procesijama pod Ljudevitom XVIII. 

A kroz sedamdeset daljnjih godina kojih li i opet promjena 

u Mišljenjima gomila! »Perfidni Albion« s početka vijeka, postao 

je pod Napoleonovim nasljednikom saveznikom Francuske; Rusija, 

koju smo u dva navrata napali oružanom silom i koja je toliko 

povladjivala našim posljednjim jadima, odjednom se počela sma¬ 

trati prijateljicom. 

U književnosti, umjetnosti, filozofiji promjene su mišljenja 

još mnogo brže. Romanticizam, naturalizam, misticizam itd., redom 

se radjaju i umiru. Umjetnik i pisac, kojemu se još jučer pljeskalo, 

sutra je već duboko prezren. 

No što vidimo, analizirajući sve te promjene, koje su pri¬ 

vidno tako duboke? Sve one promjene, koje su oprečne općenitim 

mišljenjima i osjećajima plemena, vrlo kratkog su vijeka i skre¬ 

nuta rijeka brzo poprima opet svoj tok. Mišljenja, koja nisu u 

vezi ni s kojim općenitim vjerovanjem niti plemenskim osjećajem 

i koja prema tomu ne bi mogla imati stalnosti, prepuštena su na 

milost i nemilost svakomu slučaju ili bolje reći najmanjim pro¬ 

mjenama milieu-a. Obrazovana sugestijom i zarazom, ona su uvijek 

časovita; ona se radjaju i nestaju ponekad jednako brzo, kao pješ¬ 

čane sipine, što ih uobliči vjetar na obali morskoj. 

U naše je vrijeme skup pokretnih mišljenja gomila veći, 

nego što je ikad bio i to s tri različita razloga: 

Prvi je razlog, što stara vjerovanja, gubeći sve više svoju 

vlast, ne utječu više kao nekad na prolazna mišljenja, da im dadu 

izvjesni pravac. Nestanak općenitih vjerovanja ustupa mjesto mno¬ 

žini posebnih mišljenja, koja su bez prošlosti i budućnosti. 

Drugi je razlog, što moć gomila, postajući sve veća i veća, 

ima sve manje i manje protuteže za održanje ravnoteže, te se tako 

krajnja pokretljivost ideja, koju smo kod njih utvrdili, može slo¬ 

bodno očitovati. 

Treći je razlog napokon današnja rasprostranjenost štampe, 

koja neprestano stavlja pred oči gomila najoprečnija mišljenja. 

Sugestije, koje svako od tih mišljenja može proizvesti, uništavaju 

odmah oprečne sugestije. Iz toga slijedi, da se svako mišljenje ne 

može rasprostraniti i da je osudjeno na vrlo kratak vijek. Ono je 

umrlo, prije nego što se moglo dosta rasprostraniti, da postane 

općenitim. 

Iz ovih raznih uzroka proizašao je sasvim nov pojav u hi¬ 

storiji svijeta, koji je vrlo značajan po savremeno doba, mislim 

naime nemoć vlada, da ravnaju mišljenjem. 

Nekad, a taj nekad nije vrlo daleko, akcija vlada, utjecaj 

nekolicine pisaca i sasvim malenog broja novina, sačinjavahu prave 

regulatore javnog mišljenja. Danas su pisci izgubili svaki utjecaj, 

a novine su samo ogledalo mišljenja. Što se državnika tiče, oni 

---