Van redno izdanje

ga medjutim ipak nije moglo oboriti ni potaknuti, da klone duhom. 

Spominjao je Englesku, koja ga je neprestano pobijala i napadala, 

skanjivanje Egipta i Francuske, te francuskog konzula, koji se 

najviše protivio prvim poslovima, kako mu je on pravio neprilika, 

moreći radnike žedju, krateći im slatku vodu; spominjao je i mi¬ 

nistarstvo mornarice i inženjere, same ozbiljne, iskusne i učene 

ljude, koji su mu svi bili neprijateljski raspoloženi i svi znanstveno 

uvjereni o katastrofi, koju su izračunavali i naviještali, kako se 

za izvjesni dan ili sat naviješta pomrčina«. 

Knjiga, koja bi prikazivala život svih tih velikih vodja, ne 

bi sadržavala mnogo imena; no ta su imena bila na čelu najvažnijih 

dogadjaja civilizacije i historije. 

§ 2. — Sredstva za akciju vodja: tvrdjenje, ponav¬ 

ljanje, zaraza. 

Kad se radi o tom, da se za čas povuče sa sobom gomila 

i da se potakne, da izvrši neki čin: da opljačka kakvu palaču, da 

se dade poklati, braneći neko utvrdjeno mjesto ili barikadu, valja 

na nju djelovati brzim sugestijama, od kojih je primjer najenergi¬ 

čnija; no tada treba, da je gomila već pripravljena izvjesnim pri¬ 

likama, a naročito, da onaj, koji hoće, da je povuče za sobom, po¬ 

sjeduje osobinu, koju ću dalje ispitati pod imenom prestiž. 

No kad se radi o tomu, da ideje i vjerovanja prodru u duh 

gomila — na priliku moderne socijalne teorije — postupci su 

vodja različiti. Oni se uglavnom utiču trima, vrlo jasnim postup¬ 

cima: tvrdjenju, ponavljanju i zarazi. Akcija je dosta lagana, no 

efekti te akcije, kad su jednom proizvedeni, vrlo su trajni. 

Čisto i jednostavno tvrdjenje bez ikakvog rezoniranja i do¬ 

kaza jedno je od najsigurnijih sredstava, da neka ideja prodre u 

duh gomila. Što je tvrdjenje zbijenije i što je više lišeno svakog 

privida dokaza i razlaganja, ima to više autoriteta. Religiozne 

knjige i zakonici svih vijekova uvijek su se služili jednostavnim 

tvrdnjama. Državnici, koji su zvani, da brane kakvu političku stvar, 

industrijalci, koji oglasima prave reklamu svojim produktima, po¬ 

znaju vrijednost tvrdjenja. 

Tvrdjenje medjutim ima pravu vrijednost samo pod uvjetom, 

da se uporno ponavlja i po mogućnosti istim riječima. Držim, da 

je Napoleon rekao, da ima samo jedan ozbiljni oblik retorike: po¬ 

navljanje. Ponavljanjem se tvrdnja tako učvršćuje u duhovima, da 

je napokon prihvaćaju kao dokazanu istinu. 

Utjecaj, što ga ponavljanje vrši na gomile, može se pravo 

razumjeti, uočivši, kako ono moćno djeluje i na najprosvjetljenije 

duhove. Ta moć dolazi otuda, Sto se često ponavljana stvar na¬ 

pokon upije u duboke regije nesvijesnosti, u kojoj se obradjuju 

motivi naših akcija. Iza nekog vremena mi više ne znamo, tko je 

začetnik ponavljane tvrdnje i napokon joj vjerujemo. Otuda dolazi 

začudna moć oglasa. Pošto smo čitali stotinu puta, hiljadu puta, 

da je najbolja čokolada čokolada X., počinjemo sebi uobražavati, 

da smo to čuli govoriti s više strana i napokon smo i sami o tomu 

uvjereni. Kad smo Čitali hiljadu puta, da je brašno Y. izliječilo 

najveće ličnosti od najtvrdokornijih bolesti, napokon ćemo ga i sami 

okušati, kad nas snadje ista bolest. Čitamo li uvijek u istim novi¬ 

nama, da je A pravi nitkov, a B vrlo pošten čovjek, najposlije smo 

i sami o tom uvjereni, no dakako, ako ne čitamo često kakve 

druge novine protivnoga mišljenja, gdje se obratno tvrdi. Tvrdjenje 

i ponavljanje su sami za sebe dosta jaki, da se uzmognu pobijati. 

Kad je neka tvrdnja dovoljno puta ponavljana i ako je po¬ 

navljanje jednodušno, kako to biva kod izvjesnih financijalnih pot¬ 

hvata, dosta bogatih, da kupe sve glasove, nastaje ono, Sto se na¬ 

ziva strujom mišljenja i sad djeluje snažni mekanizam zaraze. 

U gomila imadu ideje, osjećaji, emocije, vjerovanja onu prenosivu 

moć, kakva je u mikroba. Taj je pojav vrlo prirodan, jer se može 

promatrati i kod samih životinja, čim su u gomili. Čim jedan 

konj u staji zarže, odmah mu se pridruže i drugi konji u istoj 

staji. Panika, ili kakvo komešanje ovaca odmah se prenosi na 

cijelo stado. Kod ljudi u gomili sve se emocije vrlo brzo prenose 

i u tome leži razlog brzini panike. Živčana poremećenja, kao na 

primjer ludilo, takodjer se prenose. Poznato je, kako često obole 

duševno liječnici za umobolne. Nedavno su čak prikazani oblici 

ludila, kao agorafotija, koji se sa ljudi prenose na životinje. 

Zaraza ne zahtijeva istodobno prisuće pojedinaca na istoj 

točki, ono se može vršiti i u razmaku, pod utjecajem izvjesnih 

dogadjaja, koji orientiraju sve duhove u istom smislu i daju im 

karaktere, koji su specijalni gomilama, naročito onda, kad su 

duhovi pripravljeni udaljenim faktorima, koje sam više proučio. 

Tako se na priliku revolucionarna eksplozija godine 1848., koja je 

krenula iz Pariza, brzo raSirila velikim dijelom Evrope i uzdr¬ 

mala više monarhija. 

Nasljedovanje, kojemu se pridaje toliko utjecaja u socijalnim 

pojavima, nije zapravo drugo, nego jednostavni efekt zaraze. Bu¬ 

---

72 

dući da sam na drugom mjestu predočio njegov utjecaj, ograničit 

ću se ovdje na to, da ponovim, što sam rekao prije petnaest go¬ 

dina, a što su od onda razvili drugi pisci u svojim najnovijim 

djelima: 

»Sličan životinjama, čovjek je po prirodi sklon nasljedovanju. 

Po njega je nasljedovanje potrebom, ali pod uvjetom, da je to 

nasljedovanje lako. Ta potreba pridaje svu moć utjecaju onoga, 

što se naziva modom. Kad se radi o mišljenjima, idejama, knji¬ 

ževnim manifestacijama ili naprosto o toaletama, koliko ih se 

usudjuje, da se ne podvrgne njenoj vlasti? Gomile se ne vode 

argumentima, već modelima. U svako doba ima nekoliko indivi¬ 

dualiteta, koji udaraju svoj žig na akcije, koje nesvijesna masa 

nasljeduje. No ne treba, da se ove individualnosti previše odale-

čuju od primljenih ideja. Onda bi ih bilo preteško nasljedovati i 

utjecaj bi im spao na ništicu. U tome leži razlog, da ljudi, koji 

su previše superiorni svomu razdoblju, nemaju na nj nikakva utje-

caja. Razmak je prevelik. S istog razloga Evropejci sa svim pred¬ 

nostima svoje civilizacije neznatno utječu na istočne narode, jer 

se od njih previše razlikuju.. 

»Dvojaka akcija prošlosti i uzajamnog nasljedovanja čini, 

da su najposlije svi ljudi istoga kraja i istoga doba toliko slični, 

da čak i oni, koji bi se od te sličnosti morali najviše odvajati, 

filozofi, naučenjaci i književnici, imadu u mislima i stilu neku 

porodičnu sličnost, koja omogućuje, da se odmah utvrdi vrijeme, 

kojemu pripadaju. Ne treba dugo govoriti s nekim čovjekom, a 

da se odmah razaberu njegove lektire, običajno zanimanje i milieu, 

u kojem živi.«

1

) 

Zaraza je tako snažna, da nameće pojedincima ne samo 

izvjesna mišljenja, već i izvjesne načine osjećanja. Ova zaraza čini, 

da se u izvjesno doba preziru pojedina djela, kao na priliku T a n-

h a u s e r, a kojima će se za nekoliko godina kasnije diviti čak i 

oni, koji su ih najviše opadali. 

Mekanizmom zaraze, a nipošto rezoniranja, rasprostiru se 

mišljenja i vjerovanja gomila. U krčmi se tvrdjenjem, ponavljanjem 

i zarazom učvršćuju sadašnja shvaćanja radnika, a ovako su se 

stvarala i inače sva vjerovanja gomila svih vijekova. Renan s pra¬ 

vom uporedjuje prve osnivače kršćanstva »sa socijalistama-radni-

cima, koji šire svoje ideje iz krčme u krčmu«. Već je i Voltaire 

1) Gustav le Bon: L'homme et les Societes, sv. II. str. 116, 

1881. 

73 

s obzirom na kršćansku religiju primijetio, da ju je »samo najniža 

rulja prigrlila za više od prvih stotinu godina.« 

Primjećuje se, da u primjerima, analognim onima, koje sam 

upravo naveo, zaraza, pošto se vršila u pučkim slojevima, prelazi 

u više slojeve društva. U današnje doba opažamo to kod socija¬ 

lističkih doktrina, koje počinju predobivati one, koji su odredjeni, 

da im postanu prvom žrtvom. Mehanizam zaraze tako je moćan, 

da se pred, njegovom akcijom gubi osobni interes. 

I zato se svako mišljenje, koje je postalo popularno, napokon 

nameće s velikom snagom i najvišim socijalnim slojevima, makar 

kako je možda očita apsurdnost pobjedničkog mišljenja. U tome 

ima neka reakcija nižih društvenih slojeva na više slojeve, koja je 

s tim čudnovatija, što vjerovanja gomile uvijek više ili manje pro-

ističu iz neke više ideje, koja je često ostala bez utjecaja u oko¬ 

lini, u kojoj je nikla. Tu višu ideju preuzimaju vodje, koje je opči¬ 

nila, preobliče je i ustroje sektu, koja je iznova preobliči, a zatim 

širi gomilama, koje je sve više izobličuju. Kad napokon postane 

popularnom istinom, ona se na neki način natrag vine svomu 

vrelu i utječe tada na više slojeve naroda. Tako u posljetku inteli¬ 

gencija vodi svijet, ali ona ga uistinu iz daleka vodi. Filozofi, koji 

stvaraju ideje, odavna su se već vratili prahu, kad napokon djelo¬ 

vanjem mekanizma, što sam ga ovdje opisao, pobijedi njihova misao. 

§ 3. — Prestiž. 

Ono, što idejama, koje se rasprostranjuju tvrdjenjem, po¬ 

navljanjem i zarazom, daje vrlo veliku moć, ima svoj korijen u 

tome, što one napokon zadobiju tajanstvenu moć, koja se naziva: 

prestiž. 

Sve, Sto god je vladalo svijetom, ideje ili ljudi, nametnulo 

se je poglavito onom neodoljivom silom, koju označuje riječ prestiž. 

Ovo je termin, čiji ukupni smisao razumijemo, no koji se previše 

raznoliko primjenjuje, da bi se mogao lako definirati. Prestiž može 

označivati izvjesne osjećaje, kao divljenje ili bojazan; ponekad se 

čak dogadja, da su mu i osnovkom, no on može postojati i bez 

njih. To su mrtvi i prema tomu bića, kojih se ne bojimo. Alek¬ 

sandar, Caesar, Muhamed, Budha su na priliku takvi, koji imadu 

najviše prestiža. U drugu ruku ima bića ili fikcija, kojima se ne 

divimo, kao što su primjerice božanska čudovišta podzemnih hra¬ 

mova u Indiji, a koja nam se ipak čine, da su zaodjenuta velikim 

prestižem. 

---