Van redno izdanje

102 

»Tek što je jedan od sazivača skupštine zamolio, da se iza¬ 

bere predsjednik, podigla se graja. Anarhisti srnuše naprijed, da 

zauzmu predsjedničku tribinu. Socijalisti se energično brane, pa¬ 

daju udarci, pogrde, jedan drugoga naziva uhodom, prodanom mje-

šinom itd.... jedan se gradjanin povlači nabreknuta oka. 

»Najposlije se sred vreve kako-tako postavilo predsjedništvo 

i govornička tribina ostade drugu X. 

»Govornik strašno napada socijaliste, koji ga prekidaju vi¬ 

čući: »Kreten! Razbojnik! Nitkov!« itd., na koje epitetone drug X. 

odgovara nekom teorijom, prema kojoj su socijalisti, »idioti« i 

»ništarije!« 

»Stranka alemanista sazvala je sinoć u trgovačku dvoranu 

u ulici Faubourg-du-Temple, veliku skupštinu za priredbu proslave 

prvoga svibnja. Lozinka je bila: »Mir i tišina«. 

»Drug  G . . . nazvao je socijaliste »kretenima« i »klevetni¬ 

cima«. 

»Na te riječi počeše se grditi govornici i slušaoci, pa se raz¬ 

vila tučnjava; stolice, klupe, stolovi stupiše na poprište itd. itd.« 

Nemojmo misliti, da je ovaj način raspravljanja posebnom 

svojinom odredjene klase izbornika i da ovisi o njihovom dru¬ 

štvenom položaju. U svakoj anonimnoj skupštini, bila ona makar 

kakva, pa da je sastavljena i od samih naučenjaka, poprimaju go¬ 

vori uvijek iste oblike. Pokazao sam, da ljudi u gomili teže prema 

izjednačenju, i svaki čas nalazimo zato dokaze. Evo kao primjer 

izvadak iz izvještaja o skupštini, sastavljenoj isključivo od nauče¬ 

njaka, koji sam izvadio iz »Temps-a« od 13. veljače 1895.: 

»Što je veče više odmicalo, to je više rasla galama; držim, 

da ni jedan govornik nije mogao izreći dvije rečenice, a da ne bi 

bio prekidan. Neprestano se vikalo s jednog kraja na drugi iil 

sa svih strana u isti mah; pljeskalo se, zviždalo; medju raznim 

slušaocima zapodijevale se prepirke; počelo se mahati i prijetiti 

štapovima, udaralo se po podu i vikalo onima, koji su prekidali: 

»Na polje! Na tribinu!« 

»G. C. nazvao je udrugu gadnom i podlom, monstruoznom, 

jadnom, podmitljivom i osvetljivom, te izjavio, da je želi uništiti 

itd., td...« 

Moglo b se pitati, kako se u sličnim prilikama može uobli¬ 

čiti mišljenje izbornika? No staviti slično pitanje, značilo bi pra¬ 

viti sebi neku neobičnu iluziju o stepenu slobode, koju može uživati 

103 

neka zajednica. Gomile imadu nametnutih, no nikad promišljenih 

mišljenja. U slučaju, kojim se ovdje bavimo, jesu mišljenja i gla¬ 

sovi izbornika u rukama izbornih odbora, kojih su vodje od veće 

česti krčmari, koji mnogo utječu na radnike, kad im otvaraju 

kredit. »Znate li, što je to izborni odbor?« piše jedan od najodlič-

nijih branitelja savremene demokracije, Scherer. »Naprosto ključ 

naših uredbi, glavni dio političkoga stroja. Francuskom danas 

vladaju odbori.«*) 

Da li je onda teško utjecati na njih, ako je samo kandidat 

prihvatljivi ima dovoljno izvora, da se pomogne? Prema priznanju 

darovatelja bila su tri milijuna dostatna, da se general Boulanger 

na više mjesta izabere. 

Takva je eto psihologija izbornih gomila. Ona je identična 

s psihologijom ostalih gomila. Ni bolja, ni gora. 

Ne ću li iz prijašnjega morati izvesti zaključak protiv opće¬ 

nitoga prava glasa? Kad bih ja mogao o tomu odlučivati, zadržao 

bih ga onako, kako jest, i to iz praktičkih motiva, koji proizlaze 

iz studije psihologije gomila i koje ću s ovog razloga razložiti. 

Neugodnosti općenitoga prava glasovanja bez sumnje su 

tako očite, da se moraju primijetiti. Ne može se pobijati činjenica, 

da su civilizacije bile djelo male manjine superiornih duhova, koji 

čine vrh piramide, koje se stranice sve više šire u razmjeru opa¬ 

danja duševne vrijednosti i predočuju, duboke slojeve narodne. Op¬ 

ćenito pravo glasovanja nižih elemenata, već i s obzirom na broj, 

zacijelo ne može biti ono, o čemu će ovisiti veličina neke civi¬ 

lizacije. Osim toga glasovanja gomila često su još i vrlo pogi¬ 

beljna. Ona su nas već stajala više neprijateljskih provala, a s po-

*) Odbori, makar kako se nazivali: klub, sindikat itd., pre¬ 

dočuju možda najstrašniju pogibao po vlast gomila. Oni predsta¬ 

vljaju najneosobniju i prema tomu najteretniju formu tiranstva. 

Vodje, koji upravljaju odborima, drže, da govore i rade u ime 

zajednice, odbacuju od sebe svaku odgovornost i mogu sebi sve 

dopustiti. Ni najmahnitiji tirjanin ne bi se nikad bio usudio 

ni da sanja o proskripcijama, kakve su odredjivali revolucionarni 

odbori. Oni su, veli Barras, decimirali i trajno terorizirali konvent. 

Robespierre je bio apsolutni gospodar, dok je mogao govoriti u 

njihovo ime. Onoga dana, kad se strašni diktator odvojio od njih 

u samoljubivim pitanjima, bio je izgubljen. Vladavina gomila jest 

vladavina odbora, to jest vodja. I sanjati se ne može o krućem 

despotizmu. 

---

104 

bjedom socijalizma, koja se sprema, zacijelo će nas fantazije pučke 

suverenosti još i skuplje stajati. 

No ovi teoretski izvrsni prigovori gube u praktičnom života 

svoju snagu, ako se sjetimo nesavladive sile ideja, pretvorenih u 

dogme. Dogma o suverenitetu gomila s filozofskog se stajališta 

može jednako slabo braniti, kao i vjerske dogme srednjega vijeka, 

ali ona ima danas apsolutnu moć. Ona je danas jednako neoboriva, 

kao što su nekad bile naše religiozne ideje. Zamislite modernog 

slobodnog mislioca, bačenog kakvom čarobnom silom nasred sre­

dnjega vijeka. Mislite li, da bi on, pošto se je uvjerio o suverenoj 

moći religioznih ideja, pokušao, da ih pobija? Kad bi zapao u 

ruke sudaca, koji bi ga htjeli spaliti, okrivljujući ga, da ugovara 

s djavolom ili da je bio u vrzinom kolu vještica, da li bi se on 

smio usuditi, da osporava postojanje djavola i vrzinoga kola 

vještica? S vjerovanjima gomila ne može se diskutirati, baš kao 

ni sa ciklonima. Dogma o općenitom pravu glasovanja ima danas 

moć, koju su nekad imale kršćanske dogme. Govornici j pisci 

govore o njemu s počitanjem i laskanjem, kojeg nije poznavao 

Ljudevit XIV. Prema tomu valja se prema njemu držati, kao i 

prema svim religioznim dogmama. Jedino vrijeme ih je moglo 

svladati. 

Bilo bi uostalom s tim beskorisnije kušati, da se obori ta 

dogma, što više prividnih razloga govori za nju: »U vrijeme je­

dnakosti«, veli Tocqueville, »nemaju ljudi vjere jedan u drugoga, 

jer su jedan na drugoga nalik, no ova sličnost im ulijeva gotovo 

neograničeno pouzdanje u s,ud javnosti, jer im se ne čini vjeroja­

tnim, da se istina ne bi nalazila na strani najvećega broja, kad svi 

imadu slično poimanje.« 

Treba li sad pretpostavljati, da bi se suženim pravom glaso­

vanja — recimo: suženim na kapacitete — popravili rezultati gla­

sovanja, gomila? Ja to ni časa ne bih mogao dopustiti, a to s ra­

zloga, što sam ih već naveo i koji se nalaze u duševnoj inferiornosti 

svih gomila, makar kakvog sastava. U gomili se ljudi uvijek izje­

dnačuju i kad se radi o općim pitanjima, glasovanje četrdesetorice 

akademičara nije bolje od četrdesetorice vodonoša. Nikako ne vje­

rujem, da bi i jedan od rezultata glasovanja, toliko predbacivanih 

općenitomu pravu glasa, kao što je na priliku uspostavljenje car­

stva, bio drugačiji, da su glasači bili odabrani isključivo iz redova 

naučenjaka i pisaca. Ako koji pojedinac zna grčki ili matematiku, 

a zanimanjem je graditelj, veterinar, liječnik ili odvjetnik, on ne 

stiče u socijalnim pitanjima osobitu spremu. Svi su naši ekono-

105 

misti ljudi izobraženi, od veće česti profesori i akademičari. Ima 

li jednog općenitog pitanja: protekcionizam, bimetalizam itd., u 

kojem bi se mogli složiti? A to zato, što je njihova znanost samo 

vrlo ublažena forma općenitog neznanja. Pred socijalnim proble¬ 

mima, gdje se sastaju mnogostruke nepoznate činjenice, sva se 

neznanja izjednačuju. 

Ako bi dakle ljudi od znanosti sami za sebe obrazovali iz¬ 

borno tijelo, njihova glasovanja ne bi u svom rezultatu bila bolja 

od današnjih. Oni bi se dali voditi poglavito po svojim osjećajima 

i duhu svoje stranke. I mi ne bismo imali ni jednu od sadašnjih 

neugodnosti manje, a zacijelo bismo imali još i teretnu tiraniju 

kaste. 

Suženo ili općenito, u zemljama republikanskim ili monar-

hičkim, vršeno u Francuskoj, u Belgiji, u Grčkoj, u Portugalu 

ili u Španjolskoj, glasovanje je gomila svuda slično i ono, što se 

njime konačno očituje, jesu nesvijesne težnje i potrebe plemena. 

Prosječnost izabranih predočuje u svakoj zemlji dušu plemena. Od 

jednog naraštaja do drugog ona je gotovo identična. 

I tako još jednom dolazim« na ovaj osnovni pojam o ple¬ 

menu, koji smo već često susretali i na onaj drugi pojam, koji 

proizlazi iz prvog: da uredbe i vlade igraju neznatnu ulogu u ži¬ 

votu narodi. Narode vodi u prvom redu duša njihovog plemena, 

to jest pradjedovski ostatci, od kojih je ta duša sastavljena. Pleme 

i svakidašnje potrebe oni su tajanstveni gospodari, koji vladaju 

našim udesom. 

PETO POGLAVLJE. 

Parlamentarne skupine. 

Parlamentarne gomile predočuju većinu karaktera, zajed¬ 

ničkih heterogenim neanonimnim gomilama. — Jednostranost mi¬ 

šljenja. — Sugestivnost i granice te sugestivnosti. — Stalna i ne~ 

promjenljiva mišljenja i pokretna mišljenja. — Zašto prevladava 

neodlučnost. — Uloga vodja. — Razlog njihovog prestiža. — Oni 

su pravi gospodari skupine, koja prema tomu u svom glasovanju 

predočuje votum male manjine. — Apsolutna vlast, koju vrše 

vodje. — Elementi njihovog govorničkog umjeća. — Riječi i slike. 

— Psihološka potreba za vodje, da su uglavnom uvjereni i ogra¬ 

ničeni. — Nemogućnost po govornika bez prestiža, da predobiva 

svojim razlozima. — Pretjeranost osjećaja, dobrih ili loših, u 

---