Beleška o piscu

prihvatim  gledište  da  umetnosti  treba  držati  zatvorene  u  svetačkoj 
ćeliji,  s  posebnim  pravom  na  sopstvene  isključive  ciljeve,  zakone, 
postupke.  Naprotiv,  ubeđen  sam  da  umetnost  ne  može  nigde  da 
postoji  ukoliko  ona  nije  svojstvo  svega  što  može  da  se  opaža.  Isto 
tako,  moram  da  očekujem  da  će  mnogim  eksperimentalistima  biti 
neprijatna  ideja  da  produktivno  mišljenje  zanemaruje  granice  između 
estetičkog  i  naučnog.  Ali,  ovo  će  se  pretpostavljati  u  onome  što  sledi.
Ako  se  tvrdi  da  se  stvaralačko  mišljenje  u  filozofiji  ili  nauci 
sastoji  u  oblikovanju  likova,  to  može  da  znači  naivno  se  pridržavati 
primitivnih  početaka  ljudskog  umovanja,  kada  su  teorije  izvođene 
od  čulne  forme  onoga  što  se  opažalo  ili  zamišljalo.  Ali,  mada  može 
da  postoji  načelna  razlika  između  onih  ranih  istraživanja  prirode  i 
tehnika  obrade  podataka  u  naše  vreme,  ta  razlika  može  da  ne  stoji 
u  vezi  sa  ključnim  misaonim  radnjama  otkrivanja  i  pronalaženja.
Na  drugoj  strani  međe,  tvrđenje  da  je  umetnost  oruđe  umo­
vanja  teško  da  će  ubediti  one  koji  bi  je  upotrebili  kao  sredstvo  za 
povlačenje  od  racionalnog  reda  i  od  izazova  koji  nameću  životni 
problemi.  Stoga  ću  od  samog  početka  reći  da  se  ova  knjiga  usred- 
sređuje  na  istinski  stvaralačke  vidove  uma  i  da  malo  ima  da  kaže
0  drugim  primenama  oruđa  umetnosti  i  nauke,  zakonitim  i  neizbež- 
nim  u  ateljeima,  radnim  sobama  pisaca  ili  laboratorij ama.
Potrebno  je  da  se  opažajno  mišljenje  u  najširem  smislu  raz­
matra.  Pa  ipak,  ograničio  sam  ovu  knjigu  na  čulo  vida,  koje  je  naj­
efikasniji  organ  ljudskog  saznanja  i  koje  ja  najbolje  poznajem.  Šira 
razmatranja  moraće  da  se  pozabave  specifičnim  vrlinama  i  slabos­
tima  drugih  čula,  kao  i  prisnom  saradnjom  među  svima  njima.  Takvo 
jedno  puni je  razmatranje  ovog  predmeta  pokazaće  isto  tako  da  veoma 
mnogo  ljudska  bića  i  životinje  istražuju  i  poimaju  dejstvovanjem  i 
delanjem,  a  ne  prosto  razmišljanjem,  što  se,  ipak,  vrlo  retko  događa.
U  poglavljima  koja  se  bave  opštoin  psihologijom  opažanja,  samo 
se  ukratko  osvrćem  na  činjenice  opširnije  razmatrane  u  knjizi  Umet­
nost  i  vizuelno  opažanje  (izd.  Umetničke  akademije,  Bgd,  1971.  i 
Univerziteta  umetnosti  1981,  nova  verzija).  Nekoliko  ranijih  eseja, 
nedavno  sakupljenih  u  knjigu  Prilog  psihologiji  umetnosti  (Toward 
a  Psychology  of  Art),  poslužili  su  delimično  kao  osnova  za  sadašnju 
knjigu,  naročito  odeljci  o  opažajnoj  apstrakciji,  o  apstraktnom  jeziku, 
simbolima,  međusobnog  dejstva,  kao  i  o  »Mitu  o  jagnjetu  koje 
bleji«  . . .
Kao  što  sam  rekao,  želeo  bih  da  su  teoretske  postavke  ove 
knjige  potpunije  dokumentovane.  Žao  mi  je  još  i  više  što  knjiga 
ostaje  toliko  teoretska.  Ako  je  njena  osnovna  teza  ispravna,  ona  mora 
da  ima  opipljive  posledice,  naročito  u  oblasti  nastave  u  umetnostima
1  naukama.  Ali,  da  bi  se  te  praktične  primene  iskazale  što  potpunije, 
značilo  bi  da  se  završavanje  knjige  otegne  van  svake  mere.  Mogu 
samo  da  kažem  da  vreva  učionice  i  laboratorije  i  miris  ateljea,  koji 
se  jedva  osećaju  na  ovim  stranicama,  nisu  daleki  ni  od  autorovog 
duha  ni  od  predmeta  koji  on  nastoji  da  obradi.
Napomena 
,  .. 
,
Ilustracije  u  knjizi  obeležene  su  brojevima  strana  na  kojima  se  nalaze.
10

---

1.  PRVA  KOMEŠANJA
Misao  je,  kaže  Sopenhauer  (Schopenhauer),  ženske  prirode:  ona 
može  da  daje  tek  pošto  primi.  Bez  podataka  o  tome  šta  se  dešava 
u  vremenu  i  prostoru,  mozak  ne  može  da  radi.  Međutim,  ako  bi 
čisto  čulni  odrazi  stvari  i  događaja  iz  spoljnog  sveta  obuzimali  um 
u  svom  sirovom  stanju,  ti  podaci  bi  malo  pomagali.  Beskrajni  prizor 
sve  novijih  posebnosti  mogao  bi  da  nas  podstakne,  ali  ne  i  pouči. 
Ništa  što  možemo  da  saznamo  o  nekoj  pojedinoj  stvari  nije  od  neke 
koristi  ako  ne  pronađemo  opšte  u  posebnom.
Očigledno  je  tada  da  um,  da  bi  se  uspešno  hvatao  u  koštac  sa 
svetom,  mora  da  ispuni  dve  funkcije.  On  mora  da  skuplja  podatke 
i  jnora  da  ih  proradi.  Te  dve  funkcije  jasno  su  odvojene  u  teoriji, 
ali  da  li  su  i  u  praksi?  Da  li  one  dele  redosled  postupka  u  dve  uza­
jamno  isključive  oblasti  kao  što  je  to  recimo  slučaj  sa  funkcijama 
drvoseče,  drvare  i  stolara  ili,  pak  sa  funkcijama  svilene  bube,  tkača 
i  krojača?  Takva  jasna  podela  rada  učinila  bi  da  se  radnje  uma 
lako  razumeju.  Ili,  bar  se  tako  čini.
U  stvari,  kao  što  ću  imati  prilike  da  pokažem,  saradnja  opaža­
nja  i  mišljenja  u  saznanju  bila  bi  neshvatljiva  kad  bi  takva  podela 
zaista  postojala.  Hekao  bih  da  samo  zato  što  opažanje  prikuplja 
tipove  stvari,  to  jest,  pojmove,  može  opažajni  materijal  da  se  upo­
trebi  za  misao:  i  obrnuto,  ukoliko  materijal  čula  ne  ostane  prisutan, 
um  nema  čime  da  misli.
OPAŽANJE  OTCEPLJENO  OD  MIŠLJENJA
Uprkos  svemu,  mi  smo  opterećeni  popularnom  filozofijom  koja 
nastoji  na  podeli.  Niko  ne  poriče  potrebu  za  čulnim  sirovim  mate­
rijalom.  Senzualistički  filozofi  ubedljivo  nas  podsećaju  da  ničeg 
nema  u  intelektu  čega  prethodno  nije  bilo  u  čulima. Međutim, čak  i oni 
su  smatrali  da  je  sakupljanje  opažajnih  podataka  nestručan  posao, 
neophodan  ali  nižeg  reda.  Zadatak  stvaranja  pojmova,  nagomilavanja 
znanja,  povezivanja,  odvajanja  i  zaključivanja  bio  je  određen  za 
»više«  saznajne  funkcije  uma,  koje  su  mogle  da  obavljaju  svoj  posao 
samo  ako  se  povuku  od  svih  opažljivih  posebnosti.  Od  srednjove- 
kovnih  filozofa,  kao  što  je  Duns  Skotus  (Duns  Scotus),  racionalisti 
sedamnaestog  i  osamnaestog  veka  izvukli  su  misao  da  su  poruke 
čula  zbrkane  i  nejasne,  te  da  je  potrebno  umovanje  da  bi  se  raz­
jasnile.  Ima  dosta  ironije  u  tome  što  je  Aleksander  Baumgarten, 
koji  je  toj  novoj  disciplini  estetike  dao  ime  tvrđenjem  da  opažanje, 
baš  kao  i  umovanje,  može  da  postigne  stanje  savršenstva,  ipak  na­
li

---