Republika srbija privremene narodna skupština stenografske belešKE

MARIJA JANjUŠEVIĆ: Zahvaljujem predsedavajući.

Prvo pitanje upućujem predsedniku Republike Srbije, Aleksandru Vučiću, da li će da održi obećanje dato novinarima sada u Sofiji, na samitu, da će predvoditi Paradu ponosa, odnosno gej paradu u septembru mesecu u Srbiji? Kako je moguće da se održavanje parada ne zabranjuje, a sveroditeljski protest se zabranjuje? Da li planirate da u Srbiji legalizujete gej brakove kao što se to već događa u zemljama u okruženju? I, da li planirate da im omogućite da usvajaju decu? Jer, zaista ne treba u tom slučaju da vas plaši sve veći strah roditelja od oduzimanja dece niti onolika brojnost i posećenost zabranjenog skupa?

Drugo pitanje je za Vladu Republike Srbije, kada ćete iz skupštinske procedure povući poguban zakon o nestalim bebama upućen Skupštini 8. marta? Zbog čega nikao, ali, ponavljam niko nije primio roditelje niti je izašao pred njih prošle nedelje kada su roditelji koji sumnjaju da su im bebe ukradene na rođenju protestvovali ispred Vlade Republike Srbije u Nemanjinoj. Oni su više puta dolazili ovde u Dom Narodne skupštine, uvek su bili primljeni i to od više poslaničkih grupa i saslušani.

Treći pitanje je za ministre prosvete, zdravstva i rada, na koji način ćete rešiti neadekvatnu primenu represivnog zakona o obaveznoj vakcinaciji koji zabranjuje sada upis dece u obrazovni sistem ukoliko nisu vakcinisana i uvodi represivne mere prema roditeljima i novčane kazne.

Da li roditelji imaju pravo na uvid da dobiju poreklo i sastav vakcine koja se ubrizgava njihovoj deci? Da li je ministar zdravlja održao obećanje da to u ovom visokom domu, da će sačuvati Torlak i da će se vakcine za našu decu proizvoditi u Srbiji?

Sledeće pitanje je za direktora Centra za socijalni rad u Nišu. Zbog čega više od pet godina ne možete da rešite slučaj nasilnog oca koji je u međuvremenu dobio još jedno dete. Dakle, imamo dve majke i dva deteta, a jednog nasilnog oca, koji je izgleda zaštićen od radnika u Centru za socijalni rad, jer on se hvali da ima vezu i preti starateljstvom, dok radnici u Centru za socijalni rad ovim majkama prete hraniteljskom porodicom? Da li ste upoznati da su oštećene majke svoju priču iznele u javnost i sutra će biti emitovana na nacionalnoj frekvenciji u emisiji „Život priča“. Da li je to jedini način da roditelji rešavaju svoje probleme, pritiskom javnosti?

Pitanje za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. O članu političkog saveta Dveri Vladimiru Dimitrijeviću ste prosledili tužbu zbog promovisanja isključivo porodičnog modela društva, što je nazvano govorom mržnje. Da li smatrate da slobodan čovek u Srbiji ima pravo da iznese svoj stav, ako niko nikoga ne vređa?

Da li imate nameru da uvedete verbalni delikt u Srbiji i totalitarnu ideologiju homoseksualizma?

Što se tiče Srpskog pokreta Dveri i predsednika političkog saveta Vladimira Dimitrijevića, kome je tužba uručena, nama služi na čast što je on progonjen jer brani porodicu kao najveću vrednost. Uz njega su zbog svojih javno i jasno iznetih stavova došli na udar domaćih LGBT lobija, posle mitropolita Amfilohija i prof. dr Milan Brdar, sajt „Srbin info“, dr Miša Đurković, prof. dr Branislav Ristivojević, ministar bez portfelja u Vladi Srbije Nenad Popović.

Dakle, Vladimiru Dimitrijeviću je preko Poverenice za zaštitu ravnopravnosti dostavljena tužba Udruženja „Da se zna“, koje tvrdi da je svojim tekstom ugrozio rodnu ravnopravnost, marginalizovao transordne osobe i propagirao porodicu kao jedinu vrednost.

Postavljamo pitanje, da li se to ponovo uvodi verbalni delikt kao krivično delo i da li se u ovoj zemlji na mala vrata uvodi zabrana slobode govora? Oštro se protivimo ovakvim tužbama i pritiscima, s obzirom da je prof. dr Vladimir Dimitrijević samo izneo svoj stav koji pri tom ne sadrži govor mržnje prema bilo kome i zaista nema nikakvog osnova da on bude pravno gonjen. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Grozdana Banac.

GROZDANA BANAC: Hvala gospodine predsedavajući. Ja imam dva pitanja za gospođu Jorgovanku Tabakoviću, za guvernera NBS, i želim da je pitam ko o bankama ima kontrolu, ko nadzire njihov rad, na koji način banke posluju? Da li je moguće da banke ne štite svoje komitente, da ne daju nikakva obaveštenja, da obmanjuju svoje građane, tako što im pošalju poruke da imaju sredstva na raspolaganju, a kada dođu građani, oni nemaju na raspolaganju i da oni posle toga neće ni da razgovaraju.

Ja najlepše molim da mi se pod hitno odgovori, ko kontroliše da li se realno na terenu vrši kontrola, ne samo o izveštajima, već ko kontroliše, ko ima nadležnost da me obavesti, dakle, gospođa Jorgovanka Tabaković?

Drugo pitanje, pitanje za izvršitelja. To je pitanje za gospođu Nelu Kuburović. Pošto je ona ministar pravde, mene interesuje da li ti sudski izvršitelji su država u državi i da li oni svu vlast smatraju da imaju na ovom svetu? Ne samo u ovoj zemlji.

Da li je moguće da sudski izvršitelji ne polažu depozit koji su dužni po zakonu, a ne primenjuju zakon, zakonske propise koji su obavezni da primenjuju, već rade po svom nahođenju, otimajući od građana i ne polažući nikome račune? Ja molim gospođu Nelu Kuburović kao ministarku za pravosuđe, ministarku pravde da izvrši sa nadležnim organima realni uvid na terenu, kao i gospođa narodni guverner NBS.

Da li je moguće da izvršitelji, bez sudskog depozita koji su dužni po zakonu da polažu, ne dostavljaju poveriocima ni potvrde sudske, koje su dužni da dostave za svakog izvršnog poverioca? Oni te potvrde jednostavno ne dostavljaju. Oni rade po svom nahođenju, blokiraju ljudima sav iznos, gde god imaju uvida, na koji način imaju uvid i to jeste zloupotreba podataka, jer im banke dostavljaju podatke o građanima koje poseduju.

Ja najlepše molim da me obaveste o ovome i koliko može narodni poslanik kao tribun, a koji je položio zakletvu, da li može da daje sugestije i primedbe ovakvim organima? Hvala najlepše.

PREDSEDAVAJUĆI: Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

ALEKSANDAR ŠEŠELj: Upućujem poslaničko pitanje, predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću i predsedniku Vlade Ani Brnabić.

Kada će Republika Srbija da prekine pregovore sa EU o priključenju Srbije EU, budući da nam je jasno stavljeno do znanja da je jedini uslov koji Srbija na tom putu treba da ispuni, priznanje i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova.

To treba da bude dovoljno i da nam stave do znanja, da EU želi samo Srbiju kao poniženu koja se odrekla dela svoje teritorije i treba da nam bude jasno da je ovo kraj tih pregovora sa EU koji traju u raznim formatima već 18 godina.

Iluzorno je da se uopšte raspravlja o toj mogućnosti, da se jedna država odrekne dela svoje teritorije zarad članstva u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji, pogotovu što je ta organizacija, tj. EU u fazi dekadencije i pitanje je koliko će opstati u budućnosti. Nikada se nije u istoriji jedna država odrekla svoje teritorije zarad neke jednokratne političke koristi, niti je razmenila svoju teritoriju i dala svoje za svoje, kako se kaže u poruci Svetog arhijerejskog Sabora SPC i mi ne treba više da se zavaravamo. Džaba svi Hanovi, Mekalisteri i Junkeri koji dolaze u Beograd i hvale naše reforme i napredovanja u otvaranju poglavlja, ali to su samo birokrate koje nikada niko nije izabrao, koji neće ni sačekati ni 2020. godinu, a ne bilo koji drugi datum koji je pro forme određen kada bi Srbija mogla da se priključi EU.

Nama treba da bude jasno iz onog što je rekao francuski predsednik Makron, a to je – EU se više neće širiti, EU će se samo reformisati iznutra. Uopšte se o priključenju više ne priča ni na nedavnom samitu u Sofiji, govorilo se samo o susedskim odnosima između regiona zapadnog Balkana i EU.

Birokrate se javljaju i kažu, kao što je to juče uradio predsednik Odbora Evropskog parlamenta Eduard Kukan za saradnju sa Srbijom, kako nije samo ovo što Makron priča to što je politika EU, a Kukanova jeste. Verovatno je Kukan pouzdaniji da nam kaže nešto o našem pristupanju, nego što je to drugi i najmoćniji lider EU, francuski predsednik.

Drugo pitanje jeste, budući da je trebalo šest meseci Ministarstvu spoljnih poslova da odgovori na pitanje iz oktobra prošle godine, vezano za davanje diplomatskog statusa rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu, očigledno to ministarstvo nije u koordinaciji sa ostatkom Vlade, jer im je trebalo šest meseci da zaključe kako nisu nadležni da daju diplomatski status i upućuju na Ministarstvo unutrašnjih poslova. U svetlu ovih unapređenja odnosa Republike Srbije i Ruske Federacije i toplog i srčanog prijema srpskog predsednika tokom inauguracije Vladimira Putina i parade pobede, meni nije jasno zašto je problem da se dodeli diplomatski status ljudima koji su nam pomagali u vreme najvećih katastrofa, kao što je to bilo tokom poplava i na taj način se bar pokaže poštovanje i zahvalnost? Ako već mogu pripadnici NATO pakta da budu oslobođeni od svih dažbina i nameta i da koriste diplomatski imunitet u Republici Srbiji, zašto bi to onda bio problem za Ruse?

Nedavno je pokrajinska vlada odbila inicijativu, i pokrajinska skupština, SRS o formiranju takvog jednog centra na teritoriji Vojvodine, za koji je SRS prikupila više od 30 hiljada potpisa, a čujemo najave da će se takav centar formirati na teritoriji Vojvodine u saradnji sa Hrvatima, tj. sa Hrvatskom. Zašto je onda to potrebno, a ruski-srpsko humanitarni centar je višak?

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović. Izvolite.

MILETIĆ MIHAJOVIĆ: Poštovani potpredsedniče, poštovane kolege poslanici, želeo bih da postavim pitanja ministru zaduženom za turizam, gospodinu Rasimu Ljajiću.

Pitanja se odnose na razvoj banjskog turizma u Srbiji i perspektive naših banja. Srbija je poznata kao zemlja sa hiljadu izvora zdravlja, odnosno uz hiljadu izvora lekovitih, termo-mineralnih voda, koje su osnova za razvoj banjskog turizma. Po broju lekovitih izvora spadamo u najbogatije zemlje Evrope, a imamo i jedini gejzer na kontinentalnom delu Evrope u Sijarinskoj banji.

Preko 50 naših banja, počev od Vrnjačke, koja je najrazvijeniji banjski centar i ostvaruju oko pola miliona noćenja godišnje, preko Sokobanje, Bukovičke, Prolom, Selters, Junaković, Sijerinske, Vrujci, Gornje Trepče, Vrdnika, Kanjiže, Vranjske, Bujanovačke, Ribarske, Lukovske, Banje Ždrelo kod Petrovca na Mlavi, koja je, na moje zadovoljstvo, pozitivan primer razvoja i drugih, velika razvojna šansa za turizam Srbije.

Tri naše banje imaju najtoplije mineralne vode u Evropi. To su Vranjska, Lukovska i Sijerinska, čije tople vode, nažalost, otiču u reke.

U banjama Srbije je 2017. godine boravilo preko 500 hiljada turista, koji su ostvarili oko dva miliona i 200 hiljada noćenja, od čega preko 90% od domaćih turista. Broj turista, pre svega domaćih, u banjama raste, što je rezultat uvođenja poklon vaučera, ali je činjenica da od banja možemo očekivati i mnogo više, a to je da svojom opremnošću i sadržajima privuku još više stranih turista.

Zato se u njih mora uložiti mnogo više. Trebalo bi slediti primere drugih kontinentalnih zemalja, kao što su Mađarska ili Češka, a koje su se afirmisale preko jedne ili samo par banja koje su danas svetski poznate, kao što su, na primer, Karlove Vari u Češkoj.

Naše banje se moraju još bolje infrastrukturno i sadržajno opremiti. Neke su tokom poslednjih dvadesetak godina od tradicionalno dobrih destinacija postale jedva vidljive. Smeštajni kapaciteti propadaju, tako da ne mogu da privuku turiste. Dakle, neophodne su nove investicije i nove ideje za valorizaciju izuzetno vrednih prirodnih potencijala u banjama i mineralnih voda i mineralnog blata i gasova.

Srbija jeste tranzitna zemlja i turizam gradova, pre svega Beograda, jeste prioritetan, ali smatramo da ovoliko prirodnog bogatstvo koje leži u banjama ne sme biti zanemareno. Naprotiv, Srbija kao kontinentalna turistička destinacija treba da banjskom, odnosno zdravstvenom i rekreativnom turizmu, koji je veoma tražen na evropskom turističkom tržištu, posveti još veću pažnju, ako ne i prioritetnu pažnju.

Uz razvoj poljoprivrede, pre svega organske proizvodnje, uz unapređenje zdrave životne sredine i prirodnih lepota koje imamo, turizam, a svakako i banjski turizam, imaće značajno mesto u razvoju Srbije.

Strategijom razvoja turizma predviđa se dalji razvoj zdravstvenog, odnosno banjskog turizma. Zato u vezi sa daljom sudbinom našeg zdravstvenog turizma želim da pitam ministra Ljajića šta Ministarstvo planira da učini na planu reafirmacije banjskog turima i razvoja banja? Da li se planiraju ulaganja i u koje banjske centre? Da li postoje zainteresovani domaći i strani investitori za ulaganje u naše banje, za koje banje su zainteresovani i za koju vrstu ulaganja? Da li resorno ministarstvo planira neke razvojne mere kojima se može unaprediti banjski turizam u Srbiji i mnogo više i potpunije iskoristiti izuzetno vredni prirodni potencijal kojima naše banje raspolažu.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

MARIJAN RISTIČEVIĆ: Dame i gospodo narodni poslanici, prvo pitanje je vezano za Miroslava Aleksića. Naime, pitam Ministarstvo poljoprivrede da li je Miroslav Aleksić dok je bio predsednik opštine Trstenik, u saznanju za planiranu trasu Moravskog koridora, kupovao na planiranoj trasi poljoprivredno zemljište, sadio višegodišnje biljke da bi sada, kada se bude gradio Moravski koridor, skupo naplatio jeftino kupljeno zemljište?

Drugo pitanje, Miroslav Aleksić, takođe, kod Vuka Jeremića je video da je lepo imati suprugu koja uređuje dnevnik i informativne programe. Da li je tačno da njegova supruga radi na Televiziji Trstenik i da Televizija Trstenik, bez obzira na njegov nepotizam, jer je zaposlena u njegovo vreme, bez obzira na partokratiju, jer je član njegove partije, bez obzira što je vezana za aferu vezano za Fond za unapređenje ljudskih resursa, gde je od Dinkića dobijeno 55 miliona dinara, koji su utrošeni za košenje trave u februaru meseca, da li je tačno da ona radi na Televiziji Trstenik i da li je tačno da je on zaposlio u vreme dok je bio predsednik opštine, s obzirom da on, po pitanju medija, govori kako mediji treba da budu slobodni, a to je živi dokaz da politički aktivisti, pa čak i bračni drugovi visoko rangiranih političara rade, odnosno zaposleni su u vreme njihovog vladanja u medijima, poput njega, poput Nataše Jeremić, odnosno poput Olje Kovačević, čiji je suprug lider opozicione partije?

Nadalje, postavljam pitanje da li je tačno, Vladi Republike Srbije, da je za vreme vlasti DS, DS planirala zajedno sa Borisom Tadićem i Vukom Jeremićem da dovrši ono što je NATO pakt započeo?

Da budem što precizniji, pitam da li je tačno da je DS, odnosno Saša Dragin, verni prijatelj Borisa Tadića i Vuka Jeremića, uvezao od 10. avgusta do 23. septembra 2009. godine, samo da budem precizan, 2.982.504 kilograma mineralnog đubriva sa povećanom koncentracijom radioaktivnih materija?

Da li je tačno da je DS, Boris Tadić, Vuk Jeremić i ta ekipa, promenila pravilnik koji je važio manje od mesec dana, tek toliko da bi firma, koja je pripadala verovatno „Viktoriji grup“, za koju se sumnja da je to tvorevina DS i „Fertil“, da su uvezli to đubrivo u tom periodu dok je pravilnik taj važio, koji je stavljen van snage?

Takođe, da li je tačno da Ministarstvo poljoprivrede koju je vodio Saša Dragin, prijatelj Vuka Jeremića, Dragana Đilasa i Borisa Tadića, da li je tačno da taj pravilnik nije bio u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede, nego Ministarstva za zaštitu životne sredine? Time je napravljena šteta.

Takođe pitam Ministarstvo poljoprivrede, gde je upotrebljeno mineralno đubrimo sa većom dozom radioaktivnosti koja je dozvoljena u našoj zemlji, gde i na kojim površinama je upotrebljeno, u kojim količinama, da bi znali da ubuduće pratimo stepen radioaktivnosti na tom zemljištu, s obzirom da je količina od 3.000 tona, odnosno tri miliona kilograma i te kako značajna?

Na kraju, pitam Ministarstvo za državnu upravu, šta misli da preduzme po pitanju prave epidemije pravljena raznih pokreta, u stvari udruženja građana, gde političke stranke gube svaki smisao, i na takav način Dragan Đilas, Janković, Borko Stefanović, Veselinović, na takav način kriju političke stranke iza tzv. „pokreta udruženja građana“, i time ne podležu kontroli Agencije za borbu protiv korupcije, što sve političke stranke kojima mi pripadamo, podležu? I na kraju, na takav način se izbegavaju obaveze prema donacijama iz inostranstva.

Političke stranke ne mogu da primaju donacije iz inostranstva. Udruženja građana to rade, to mogu, i to čine, a Vuk Jeremić, potomak, je najbolji primer za to, jer je na svoju organizaciju udruženja građana dobio više miliona dolara, koje je koristio u izbornoj kampanji bez ikakve kontrole Agencije za borbu protiv korupcije. To su pitanja koja imam. Zahvaljujem.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Goran Pekarski. Izvolite.

GORAN PEKARSKI: Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, prošli put sam postavio pitanje u vezi zloupotrebe službenog položaja Dragana Đilasa i fantastičnog ugovora o zakupu poslovnog prostora u zemunskom naselju Altina, vredan 360 miliona dinara.

Sada sam hteo da postavim pitanje Ministarstvu odbrane i Ministarstvu pravde i to od stvari koju smo čuli prilikom rasprave na prethodnoj sednici, kada smo raspravljali o setu patriotskih zakona, o odbrani, o Vojsci, o prometu naoružanja i opreme, čuli smo iz diskusija poslanika neverovatne i fantastične stvari.

Čuli smo da se u periodu posle NATO agresije, koja je trajala od 24. marta do 10. juna i posle dolaska NATO, ovaj DOS-a, možda nisam i pogrešio, dolaska DOS-a 2000. godine, da se odnos države prema vojsci Srbije naglo pogoršao.

Umesto da našu Vojsku, naše vojnike i oficire koji su stojički izdržali 78 dana besomučnog bombardovanja, koji su uspeli da zaustave kopnenu ofanzivu u reonu Košara i Paštraka, umesto da ih slavimo kao heroje, DOS-ovska vlast je u tom trenutku počela sa raspušatnjem komandnog kadra i razoružanjem Vojske Srbije.

Trebalo je da prođe 12 godina da na mesto ministra odbrane dođe Aleksandar Vučić, i da SNS preuzme odgovornost za vođenje zemlje, da se ta devastacija Vojske Srbije zaustavi i da se taj trend okrene u drugom pravcu i da se krene ka vraćanju ugleda i snage vojsci.

Naša Vojska iz sukoba sa NATO paktom je izašla neporažena. Ona je izašla iz sukoba potpisivanjem vojno-tehničkog sporazuma. Vojska je, kako je i sam ministar rekao je poražena tek onda kada se preda i kada se razoruža. Naša vojska je sa Kosova izašla gotovo netaknuta.

NATO je za 78 dana uspeo da uništi 13 tenkova, šest oklopnih transportera i 27 artiljerijskih oružja. Po izveštaju britanskih obaveštajaca i komisije na terenu, naša vojska je uspela da izvuče 250 tenkova, 450 oklopnih transportera, 600 komada artiljerijskog oruđa. Sada se dešava ono zbog čega i postavljam ovo pitanje. Sve ono što NATO nije uništio, počeli smo mi da uništavamo sami.

Da li je tačno da smo od 2004. godine do 2012. godine za vreme predsednikovanja Borisa Tadića i za vreme ministrovanja u jednom delu, Dragana Šutanovca, Vojska Srbije je tada u njihovom periodu ostala bez 4.306 oficira i podoficira i to najviše u periodu do 2009. godine kada je načelnik Generalštaba bio general Zdravko Ponoš?

Da li je tačno da je pretopljeno, isečeno ili prodato bud zašto 200 tenkova „T55“, 121 oklopni transporter, 77 samohodnih topova, 215 artiljerijskih oruđa i uništeno 23.132 komada lakog naoružanja, odnosno pušaka?

Uništili smo 9.312 raketa i 420 lansera raketa koje su bile strah i trepet za sve nisko leteće avione koji su tražili svoje ciljeve na zemlji. Za sve avione koji su leteli podzvučno i nisko, a tu mislim na „A10 tanderbolt“ ili popularno nazvan „Bodljikavo prase“ koji nas je zasipao sa municijom od osiromašenog uranijuma, odnosno grantama. Koliko puta su samo oni odustajali od svojih misija, baš iz straha od tih raketa, a mislim na rakete „Strela 2M“?

Zašto je osakaćen Vojno-tehnički institut koji je samo u jednoj nedelji ostao bez 600 formacijskih mesta i na taj način je oštećena i namenska industrija Srbije? Da li je ovo cena koju smo morali da platimo da bi Boris Tadić bio reizabran na mesto predsednika države i da bi šiptarski teroristi odustali od samoproklamovane države „nezavisne države Kosovo“?

Setimo se, desilo se 15. februara, Boris Tadić je položio zakletvu, a 17. februara je proglašena nezavisnost. Da li je otpuštanje komandnog kadra, a tu mislim na onaj kadar koji je stekao iskustvo iz sukoba 90-ih godina, to je najvažnije iskustvo iz NATO agresije i sukoba 1999. godine i 90-tih i uništavanje pretapanjem topova, tenkova, raketa, da li se svesno išlo ka slabljenju odbrambene moći Srbije?

Po čijem nalogu se to radilo, čija je to želja i volja bila? Da li tu postoje elementi izdaje? Kolika je odgovornost tadašnjeg državnog vrha, predsednika Borisa Tadića, ministra Dragana Šutanovca i načelnika Generalštaba Zdravka Ponoša, koji je inače sada potpredsednik u stranci Vuka Jeremića?

Kada smo već kod Tadića i Jeremića, moram da kažem da su to dve stranke koje nisu podržale formiranje komisije za ispitivanje štetnosti NATO bombardovanja i uticaja osiromašenog uranijuma na zdravlje naših građana. Možda zato što je Boris Tadić 2003. godine sprečio istragu o istoj toj stvari, a Vuk Jeremić verovatno iz Londona koliko god da se dizao na prste, nije uspeo da vidi šta se dešava u Srbiji 1999. godine prilikom bombardovanja NATO. Hvala.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

GORDANA ČOMIĆ: Zahvaljujem.

Zahtev za informacijom od predsednice Vlade, Ane Brnabić, o planu rada, njenim aktivnostima i zaduženjima Vlade od 1. juna do 31. decembra 2018. godine, kada su u pitanju poslovi EU integracija.

Šta je i kada i kako pripremljeno za junski samit 2018. godine, decembarski samit 2018. godine i šta su obaveze koje ona i cela Vlada preuzima na sebe kada su evropske integracije u pitanju?

Možda vam ovaj zahtev za informacijom deluje jako opšte, ali kada bi malo više svi čitali o evropskim integracijama, on je uobičajen u parlamentima zemalja koje pristupaju EU i uobičajeno je da predsednik ili predsednica Vlade saopštava svoj plan rada, uključujući i susrete i teze koje su pripremljene za evropske sastanke kada je zemlja koja pristupa u pitanju, a Srbiji je to neophodno, koliko god je u zemljama velikog proširenja, zemljama proširenja od 2013, 20078. godine bilo potpuno uobičajeno.

Zašto je neophodno? Zato što se u javnosti tema evropskih reformi koristi za propagandu. Koristi se da se ili sklone sa teme dnevnog reda obaveze iz evropskih integracija ili se koristi za razvijanje netrpeljivosti prema evropskim integracijama. Možda je to sve legalno, ali nije legitimno, ako to rade članovi Vlade predsednice Ane Brnabić, pogotovo nije legitimno ako to rade političke stranke koje inače rutinski izgovaraju da podržavaju evropske integracije Srbije.

Suština i srž evropske integracije je da reči pretvaramo u dela reformama o kojima se dogovaramo. Zbog toga zahtevam informaciju od Ane Brnabić - o kojim će se to reformama, u kojim rokovima dogovoriti na svim sastancima na kojima, po poziciji, učestvuje kada je EU u pitanju od 1. juna do 31. decembra?

Kao komentar i argumentaciju za potrebu da mi se dostavi ovakva informacija, mogu samo da dam preporuku Vladi da jednu svoju sednicu sa aktuelnom temom posveti evropskim integracijama, njihovom toku, preprekama, okolnostima u kojima se obavljaju, planovima i odgovornosti zašto se rokovi probijaju, zašto prvi put u izveštajima o napretku Srbije imamo problem sa ljudskim kapacitetima. To znači da je Vlada razjurila stručnjake sa mesta na kojima se donose odluke i na kojima bi trebalo da sede ljudi koji razgovaraju sa partnerima u EU.

Vlada je jedino mesto, odnosno predsednica Ana Brnabić, koja može da nas obavesti i o toku normalizacije odnosa Beograda i Prištine. Pošto to nije deo evropskih integracija, nije u nadležnosti ministarke za evropske integracije, nije u nadležnosti komesara Johanesa Hana, nego je u sektoru spoljnih poslova za koje je Vlada takođe nadležna. Kao dodatni deo o ukupnim planovima i stavovima i poslovima koje će, nadam se, odgovorno obaviti do kraja 2018. godine, molim i da mi dostavi u skladu sa rukovanjem poverljivim podacima, ako je to potrebno za neke delove, i izveštaj o dosadašnjem toku preuzetih obaveza sa rokovima, a kada je u pitanju Poglavlje 35, odnosno 2018. godina za primenu preuzetih obaveza.