Herbert marcuse

86 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
nost je na djelu u cijelom suvremenom industrijskom dru­
štvu. 
Da li je ona dosegla stupanj normalizacije kad se lju­
di navikavaju na rizik svog vlastitog istrebljenja i dezinte­
gracije u kursu normalne nacionalne spremnosti? Ili je to 
suglašavanje potpuno zasnovano u njihovoj nemoći da do­
gađanja značajnije uplivišu? U svakom slučaju, rizik izbjež-
ljive destrukcije koju je čovjek sačinio postaje normalan dio 
mentalnog i materijalnog obitovališta ljudi pa ne može više 
služiti za optuživanje i opovrgavanje postojećeg društvenog 
sistema, štaviše, kao dio njihovog svakodnevnog domaćinstva, 
čak ih može vezati za sistem. Dovoljno je transparentna eko­
nomska i politička povezanost između apsolutnog neprijatelja 
i visokog životnog standarda (te željenog stupnja zaposleno­
sti), ali ona je i dovoljno racionalna da bude prihvaćena. 
Pod pretpostavkom da je rušilački nagon (u konačnoj 
analizi: instinkt smrti) značajna komponenta energije koja 
hrani tehničko pokorenje čovjeka i prirode, razvoj sposob­
nosti društva da manipulira tehničkim progresom povećava, 
također, njegovu sposobnost da manipulira tim instinktom i 
da ga kontrolira, tj. da ga zadovolji »proizvodno«. Tad bi dru­
štvena kohezija ojačala do najdubljih instinktnih korjenova. 
Žrtve bi primale najveći rizik, a čak i fakat rata ne samo uz 
bespomoćno prihvaćanje već, također, s povlađivanjem instin 
kata. I ovdje bismo imali kontroliranu desublimaciju. 
Institucionalizirana desublimacija se tako javlja kao 
aspekat »upokorenja transcendencije« postignutog u jednodi­
menzionalnom društvu. Iste su tendencije društva u domeni 
politike i kulture i u sferi instinkata — reduciranje i čak ap­
sorbiranje opozicije (kvalitativna razlika!). Rezultat je atro­
fija mentalnih organa u pronicanju protivurječnosti i alterna­
tiva, pa srećna svijest dominira u jednoj preostaloj dimenziji 
tehnološkog ratia. 
Ona odražava vjerovanja da je stvarnost racionalna i da 
postojeći sistem, uprkos svemu, snabdijeva dobrima. Ljudi su 
usmjereni tako da u proizvodnom aparatu nalaze djelotvo­
ran pokretač misli i akcije kome njihova vlastita misao i ak­
cija može i mora biti izručena. U tom transferiranju aparat 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 
87 
preuzima ulogu moralnog faktora. Savjest je apsolvirana re-
ifikacijom, općom nužnošću stvari. 
U toj općoj nužnosti nema mjesta za krivnju. Jedan 
čovjek može signalizirati likvidiranje stotina i hiljada ljudi, 
i tad se proglasiti slobodnim od svake grižnje savjesti, te živ­
jeti sretno navijeke poslije toga. Antifašističke snage koje su 
bile fašizam na bojnim poljima žanju beneficije nacističkih 
naučenjaka, generala i inženjera; oni imaju historijsku pred­
nost onog koji stiže kasno. Počinje preokretanje užasa kon­
centracionih logora u prakticiranje privikavanja ljudi na ab­
normalne uslove — život ljudi pod zemljom i svakodnevno pri­
manje radioaktivne hrane. Kršćanski ministar izjavljuje da 
ne protivuriječi kršćanskim principima da se svim raspolo­
živim sredstvima spriječi ulazak susjeda u sklonište od bom­
bardiranja. Jedan drugi kršćanski minisatr oponira svom 
kolegi i kaže da protivurječi. Tko je u pravu? Ponovo se ra­
zotkriva neutralnost tehnološkog ratia, u politici i iznad po­
litike, i ponovo se ona razotkriva kao hinjena — jer u oba 
slučaja služi politici dominacije. 
»Svijet koncentracionih logora . . . nije bio iznimno 
monstruozno društvo. Ono što smo tamo vidjeli bila je slika 
i, u izvjesnom smislu, kvintesencija paklenog društva u koje 
smo gurani svaki dan.«
17
) 
Izgleda da čak i najluđi prestupi mogu biti potisnu­
ti na takav način da kao praktički ciljevi prestaju biti 
opasnost za društvo. Ili, ako njihovo izbijanje vodi funkcio­
nalnim neprilikama pojedinca (kao u slučaju pilota Hiro-
šime), ono ne narušava funkcioniranje društva. Bolnica za 
duševno oboljele sređuje uznemirenja. 
1 7
)  E . Ionesco u  N o u v e l l e  R e v u e  F r a n ç a i s e , juli 1956. 
prema citatu u  L o n d o n  T i m e s  L i t e r a r y  S u p p l e m e n t , 
4. mart 1960. Herman Kahn predlaže u RAND istraživanju 1959 
(RM-2206-RC) »da bi trebalo preispitati preživljavanje stanovništva u 
okolini sličnoj prenapučenim skloništima (koncentracioni logori, ruska 
i njemačka upotreba prenapučenih teretnih vagona, brodova za trupe, 
prepunjenih zatvora  . . . itd.). Tu bi se mogli naći korisni orijentacioni 
principi koji bi mogli biti adaptirani na program skloništa.« 

---

88 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
Sretna svijest nema granica — ona priređuje igre smr­
ću i razaranjem u kojima se miješaju zabave, timski rad i 
strateški značaj u društvenu harmoniju koja nagrađuje. Kom­
panija Rand, koja objedinjuje učenje, istraživanje, vojsku, 
klimu i dobar život, izvještava ο takvoj igri u stilu do-
vinjavanja, u svojim »RAND-om News«, torn 9, br. 1. 
pod naslovom BOLJE SIGURAN NEGO
 POŽALITI. Projektili 
zveče, Η-bomba čeka i sateliti lete, a problem je »kako oču­
vati naciju i slobodni svijet«. Sve to zabrinjava vojne planere 
jer »troškovi rizikovanja, eksperimentiranja i eventualne po­
greške mogu biti strašno visoki«. No, tad ulazi RAND; RAND 
pruža olakšanje i »izumi poput RAND-ovog SIGURNOSNOG 
dolaze na scenu«. Slika na kojoj su prezentirani neklasifici-
rana je. To je slika na kojoj »svijet postaje mapa, rakete puki 
simboli (živjela utješna moć simbolizma!), a ratovi ništa doli 
(ništa doli) planovi i kalkulacije zapisani na papiru...« Na 
toj slici je RAND preoblikovao svijet u interesantnu tehnolo­
gijsku igru, i čovjek može odahnuti — »vojni planeri mogu 
postići vrijedno .sintetičko' iskustvo bez rizika«. 
Igranje igre 
Da bi se igra razumjela, treba uzeti učešće, jer razu­
mijevanje je »u iskustvu«. 
Kako sigurnosni igrači dolaze iz gotovo svakog odjela 
RAND-a, a isto tako iz zrakoplovnih snaga, možemo tu, u 
Plavom timu, naći fizičara, inženjera, ekonomistu. Crveni tim 
će predstavljati slična pomiješana grupa. 
Prvi dan je utrošen u razabiranju ο čemu se radi u igri 
i u učenju njenih pravila, u glavnim crtama. Kad timovi ko­
načno sjede oko mapa, svaki u svojoj sobi, igra počinje. Svaki 
tim prima stavke svoje politike od direktora igre. Te stavke, 
koje obično priprema član kontrolne grupe, daju procjenu 
svjetske situacije u vrijeme igranja, informacije ο politici pro­
tivničkog tima, objektivnu situaciju s kojom će se tim su­
sresti i budžet tima. (Politika se mijenja za svaku igru da bi 
bila istražena široka skala strateških mogućnosti.) 
U našoj hipotetičkoj igri zadatak plavih ie da zadrže 
sposobnost zastrašivanja protivnika za cijelo vrijeme igre — 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 
89 
to jest da održe snagu koja je u stanju da odbije crvene, 
tako da crveni tim neće biti voljan da rizikuje napad. (Plavi 
dobivaju, također, informacije ο politici crvenih.) 
Kurs crvenih je da ostvare
 nadjačanje snaga plavih. 
Budžeti plavih i crvenih se upoređuju sa stvarnim bu­
džetom obrane . . . 
Utješno je čuti da igra teče od 1961. g. kod RAND-a, 
»dolje, u našem labirintnom suterenu negdje ispod buffeta« 
i da »jelovnici u sobama plavih i crvenih nabrajaju raspolo­
živa oružja i tehničku opremu što ih kupuju timovi  . . . U 
svemu oko sedamdeset tačaka . . .«. Tu je i »direktor igre«, 
koji tumači pravila igre, jer, iako »knjiga pravila, kompleti­
rana dijagramima i ilustracijama, ima 66 strana«, problemi 
neizbježno niču tokom igre. Direktor igre ima i jednu drugu 
značajnu funkciju: »bez prethodnog upoznavanja igrača« on 
»oglašava rat da bi postigao mjeru efikasnosti postojećih voj­
nih snaga«. No, sad naslov poglavlja najavljuje »kava, kolač 
i ideje«. Odmor! »Igra se nastavlja kroz preostale periode — 
do 1972. g., kad se završava. Tad plavi i crveni tim sahra­
njuju projektile i sjedaju skupa uz kavu i kolač na ,post mor­
tem' sjednicu«. No, nemojte odviše relaksirati: postoji »jedna 
stvarna svjetska situacija koja ne može efikasno biti transpo-
nirana u SIGURNOSNO«, a to je »pregovaranje«. Zahvalni 
smo za to: jedna nada koja preostaje u faktičnoj svjetskoj 
situaciji je iznad dohvata RAND-a. 
Očito je da u sferi sretne svijesti nema mjesta osjećaju 
krivnje, a kalkul se brine za savjest. Kad je cjelina u pitanju, 
nema zlodjela osim odbacivanja cjeline ili odustajanja od nje­
ne odbrane. Zlodjelo, krivnja i osjećaj krivnje postaju pri­
vatna stvar. Freud je u individualnoj psihi razotkrio zlo­
djela čovječanstva, u individualnom slučaju povijesti, povi­
jest svega. Ta fatalna sveza je uspješno potisnuta. Oni koji se 
identificiraju s cjelinom, oni instalirani kao vođe i branitelji 
cjeline mogu praviti pogreške, no, oni ne mogu činiti krivo 
— oni nisu krivci. Oni mogu postati krivi ponovo kad pre­
stane to identificiranje, kad nestanu. 

---