Herbert marcuse

150 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
štitom konzistentnošću da shvati kako je i sama, naprosto, 
uspostavila jedan drugi mit«
1 5
). 
Proces koji otpočinje eliminiranjem neovisne supstan­
cije i finalnih uzroka dovodi do ideiranja objektivnosti. To je 
veoma specifično ideiranje u kome se objekt konstruira u sa­
svim praktičnom odnosu spram subjekta: 
»A što je materija? U atomskoj fizici je materija odre­
đena svojim mogućim reakcijama na čovjekove eksperimente 
i matematičkim — to jest, intelektualnim — zakonima koji­
ma se povinjava. Određujemo materiju kao moguć objekat 
ljudske manipulacije«
16
). 
Ako je to tako, znanost je u samoj sebi postala tehno­
loška: 
»Pragmatička znanost tretira prirodu u skladu s tehni­
čkom erom«
17
)· 
U onoj mjeri u kojoj ovaj operacionalizam postaje 
centralna tačka znanstvenog preduzimanja racionalitet po­
prima formu metodičke konstrukcije; organizacija materije i 
manipuliranja njome kao pukim materijalom kontrole, 
kao sredstvom koje se prilagođuje svim svrhama i ciljevi­
ma, — instrumentalna je per se, »u samoj sebi«. 
»Ispravan« odnos za instrumentalnost je tehnički pri­
stup, ispravan logos je tehno-logija koja projektira tehnolo­
ški realitet i odgovara na njega
1 8
). U ovom realitetu je 
»neutralna« kako materija tako i znanost; objektivnost nema 
u sebi telos niti je strukturirana prema telosu. Upravo neu­
tralan karakter dovodi objektivnost u odnos sa specifičnim 
15
)  C .  F . von Weizsäcker,  T h e  H i s t o r y  o f  N a t u r e , loc. 
cit., str. 71. 
16)
 Ibidem, str. 142 (potcrtao Η. Μ.). 
1 7 ' )
 Ibdem, str. 71. 
1 8 )
 Nadam se da
 neću biti krivo shvaćen kad sugeriram 
da su pojmovi matematske fizike sačinjeni kao »oruđa«, tj. da imaju 
tehničku, praktičnu intenciju. Tehnologijska je a  p r i o r i »intuicija« 
ili shavaćanje prirode u kome se kreće znanost, u kome se konstituira 
kao  č i s t a znanost. Čista znanost ostaje vezana za a  p r i o r i od koga 
apstrahira. Možda bi bilo jasnije da se govori ο instrumentalističkom 
h o r i z o n t u matematske fizike. Pogledaj Suzanne Bachelard, L a 
C o n s c i e n c e  d e  r a t i o n a l i t é , Paris, Presses Universitaires, 1958, 
str. 31. 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO 151 
povijesnim subjektom — naime sa sviješću predominantnom 
u društvu po kome i za koje je etablirana neutralnost. Ona 
djeluje — više kao unutarnji negoli izvanjski faktor — u sa­
mim apstrakcijama koje konstituiraju novi racionalitet. Čisti 
i primijenjeni operacionalizam, teorijski i praktični um, znan­
stveni pothvat, kao i pothvat biznisa izvršavaju reduciranje 
sekundarnih kvaliteta na primarne, kvantificiranje i apstra­
hiranje »posebnih vrsta entiteta.« 
Istina, racionalitet čiste znanosti ne sadrži u sebi vred­
note niti insistira na nekim praktičnim ciljevima, neutralan 
je spram bilo kakvih izvanjskih vrednota koje bi mu mo­
gle biti nametnute. No, ova negativnost je pozitivno određe­
nje. Znanstveni racionalitet vodi određenoj organizaciji dru­
štva upravo zato što projektira puku formu (ili puku materi­
ju — inače suprotni termini ovdje konvergiraju) koja se može 
skrenuti na gotovo sve ciljeve. Formalizacija i funkcionali-
zacija prethode svakoj primjeni, »čista forma« su konkretne 
društvene prakse. Dok je znanost oslobodila prirodu od in­
herentnih ciljeva i zderala s materije sve kvalitete osim onih 
podobnih kvantificiranju, društvo je oslobodilo ljude od »pri­
rodne« hijerarhije lične ovisnosti i dovelo ih u međusoban 
odnos u skladu s kvantificiranjem kvaliteta — naime kao je­
dinke apstraktne radne snage proračunljive u vremenskim 
jedinicama. »Na osnovu racionalizacije načina rada preneseno 
je eliminiranje kvaliteta iz znanosti u svijet svakodnevnog 
iskustva.«
19
) 
Radi li se u procesima znanstvenog i društvenog kvan-
tificiranja ο paralelizmu i uzročno posljedičnom odnosu ili 
je njihova povezanost naprosto rezultat naknadnog sociološ­
kog uvida? Prethodno raspravljanje je sugeriralo da je nova 
znanstvena racionalnost bila operacionalna u sebi samoj, 
upravo u svojoj apstraktnosti i čistoti utoliko što se razvi­
jala u obzoru instrumentalnog odnosa. Nikad se opažanje, 
eksperiment niti metodička organizacija i koordinacija 
data, sudova i zaključaka ne odvijaju u nestrukturira-
nom, neutralnom teorijskom prostoru. Projekt spoznaje in-
1 9
) M. Horkheimer i T. W. Adorno,  D i a l e k t i k  d e r Auf­
k l ä r u n g , loc. cit., str. 50. 

---

152 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
volvira operacije na objektima ili apstrahiranje od ob­
jekata koje sretamo u datom svijetu rasuđivanja i dje­
lovanja. Znanost vrši opažanje i kalkulacije i daje teorij­
ska objašnjenja s određene pozicije u tom svijetu. Zvi­
jezde koje je opažao Galilej bile su iste u antička vremena, 
no drugačiji svijet rasuđivanja i djelovanja — ukratko druga­
čija društvena realnost otvorila je nov smjer i krug opažanja, 
te nove mogućnosti sređivanja opaženih data. Ne raspravljam 
ovdje ο povijesnom odnosu znanstvenog i društvenog racio-
naliteta početkom novog vijeka. Cilj mi je da pokažem unu­
tarnji instrumentalni karakter znanstvenog ratia po kome je 
on a priori tehnologija, i a priori jedne specifične tehnologi­
je — naime tehnologije kao forme društvene kontrole i do­
minacije. 
Utoliko što je čista, novovjekovna znanstvena misao 
ne projektira određene praktične ciljeve, niti pojedine forme 
dominacije. No, ne postoji tako nešto kao dominacija per se. 
U svom toku teorija ne uzima u obzir, ili odbacuje, faktički 
teleološki kontekst — kontekst datog, konkretnog svijeta ra 
suđivanja i akcije. Unutar tog svijeta se zbiva ili ne zbiva 
znanstveni projekt, i, unutar svijeta, teorija poima ili ne po­
ima moguće alternative čije hipoteze proširuju prethodno 
etabliran realitet, odnosno destruiraju ga. 
Principi novovjekovne znanosti su bili a priori struk­
turirani tako da su mogli služiti kao pojmovni instrumenti 
svijeta samopogona, proizvodne kontrole; teorijski opera-
cionalizam rezultira odgovarajućim praktičnim operacio-
nalizmom. Znanstveni metod, koji je vodio sve efikasnijem 
gospodarenju prirodom, pružio je kako čiste ideje tako i 
sredstva za sve efikasnije gospodarenje čovjekova čovjekom 
posredstvom dominacije nad prirodom. Ostajući čist i neut­
ralan, teorijski um je ušao u službu praktičnog uma. Me­
đusobno prožimanje se pokazalo plodno za oba. U naše 
vrijeme se dominacija perpetuira i širi ne samo putem 
tehnologije već i kao tehnologija; tehnologija pruža obimno 
legitimiranje ekspanziji političke moći koja apsorbira sve 
sfere kulture. 
U ovom svijetu, tehnologija pruža također i obimnu ra­
cionalizaciju čovjekove neslobode i demonstrira »tehničku« 
JEDNODIMENZIONALNA MISAO  1 5 3 
nemogućnost da čovjek bude autonoman, da određuje svoj 
vlastiti život. Jer, nesloboda se ne manifestira kao neracional­
na, niti kao politička, već kao podređivanje tehničkom apa­
ratu koji uvećava životni komfor i povisuje produktivnost 
rada. Tako tehnološka racionalnost ne anulira legitimnost do­
minacije, već je štiti, pa se instrumentalistički obzor uma 
otvara u racionalno totalitarno društvo; 
»Mogli bismo nazvati autokratskom filozofiju tehnike 
koja uzima tehniku u cjelini kao polje upotrebe mašina u ci­
lju postizanja moći. Mašina je samo sredstvo; cilj je pokore-
 £ 
nje prirode, domestificiranje prirodnih snaga posredstvom , 
primarnog porobljavanja: mašina je rob koja služi poroblja-, 
vanju drugog. Takav nagon nasilja i porobljavanja može ići
 i 
naporedo sa zahtjevom za ljudskom slobodom. No, teško je 
osloboditi samog sebe prenoseći porobijivanje na druga bića 
— ljude, životinje ili mašine; vladati mašinama podređujući 
cijeli svijet, još uvijek znači vladati, a svako vladanje uklju­
čuje prihvaćanje sheme podređivanja.«
20
) 
Stalna dinamika tehničkog progresa je postala prožeta 
političkim sadržajem, a logos tehnike je načinjen u logos 
kontinuirane porobljenosti. Oslobodilačka snaga tehnologije 
— instrumentalizacija stvari — postaje okov oslobođenja; in-
strumentalizacija čovjeka. 
Ovoj interpretaciji je stalo do povezivanja projekta 
znanosti (metode i teorije), prije svih aplikacija i iskori­
štavanja, s određenim društvenim projektom, te do toga 
da se sagleda upravo unutarnja forma znanstvene racional­
nosti, tj. funkcionalni karakter njezinih pojmova. Dru­
gim riječima, univerzum znanosti (to će reći, ne određene po­
stavke ο strukturi materije, energiji, ο njihovu odnosu, itd., 
već projekcija prirode kao kvantifikativne materije koja , 
vodi hipotetički pristup i matematsko-logičko izražavanje 
objektivnosti) bi bio obzor konkretne društvene prakse koju . 
konzervira
 razvoj znanstvenog projekta. * 
Cak ako prihvatimo imanentni instrumentalizam znan- , 
stvenog racionaliteta, time još nije zasnovano sociološko va-
2 0 )
 Gilbert Simondon, Du  M o d e  d ' e x i s t e n c e  d e s  o b j e t s 
t e c h n i q u e s , Paris, Aubier, 1958. g., str. 127. 

---