Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 498 ~ 

 

je  franjevački  samostan  u  Širokom  Brijegu  udređen  za  glavni  pripremni  centar  za  obuku  ustaša  pod  vođstvom 

franjevačkog sveštenika dr. Radoja Glavaša. Fra Miroslav Filipović – Majstorović starešina samostana Petričevac kod 

Banjaluke je blagosiljao ustaše: „koljite, neka krv padne na moju dušu, ja ću vam dati oprost grijeha u ime crkve.” 

Katolička crkva nakon rata nije odgovarala za zločine. Kada sam rekao da imamo imena 315 katoličkih sveštenika 

koji su bili ubice,jedan od američkih stručnjaka je rekao: „Vi u Srbiji ne radite ništa na rasvetljavanju, mi smo skupili 

preko 1 400 imena katoličkih sveštenika krvnika.” Ako znamo da je u Jugoslaviji tada bilo oko 2 000 katoličkih 

sveštenika, onda je činjenica da su dve trećine bile ubice.” (akademik dr. Srboljub Živanović, profesor iz Londona). 

Ante Pavelić je bio sin pružnog radnika iz Like, koji se preselio u Hercegovinu, i kada se slušaju njegovi govori, može 

se čuti pregršt ekavice dok čita govore koje su drugi napisali. On je došao u Zagreb 15 aprila 1941, gde ga je poslao 

Musolini da  uspostavi vlast. Poznato je da su  Musolini i  papa Pije XI sklopili 1929 savez  poznat kao Lateranski 

sporazum crkve i države, kojim je stvoreno ono što danas poznajemo kao država Vatikan. Musolini se obavezao da 

će da papskoj državi plati odštetu za sve što je izgubila u prethodnom periodu,a papa se obavezao da će da taj novac 

ostane u granicama Italije. Musolini je inače pre nego što je postao fašista bio socijalista, a citirani Rivera tvrdi da i 

iza socijalista, tj komunista i iza fašista i nacista stoje jezuiti, tako da ni  Musolini ni Pavelić nisu došli  do vlasti 

slučajno. Napomenimo samo ukratko da su po svedočenju dr Rivere njemu preneta neka znanja i informacije koje 

su bile najčuvanije tajna Vatikana i koje se u istorijskim knjigama nisu pominjale, niti se pominju. Njegov glavni 

učitelj  je  bio  nemački  jezuita  kardinal  Avgustin  Bea,  konfesor  (ispovednik,  koji  ispoveda)  pape  Pija  XII  i 

predsedavajući  Rimokatoličkog  Ekumenskog  Pokreta.  Jedna  od  tajni  koju  je  on  „odao”  svom  učeniku  Riveri  je 

jezuitsko prikriveno učešće u stvaranju dve paklene ideologije: sa jedne strane to je bio nemački nacizam (kao i 

prethodno fašizam u Italiji i Španiji koji je zabranio sve druge konfesije osim rimokatličke), a sa druge ateistički 

komunizam,  kako  bi  se  zbacio  sa  vlasti  najveći  zaštitnik  istočne  ortodoksne  crkve-  ruski  car.  Cilj  je  bio  da  se  u 

međusobnom  sukobu  fizički  uništi  što  više  „jeretika.”  U  Drugom  svetskom  ratu,  gde  su  sukobljeni  „vernici”  i 

„nevernici”, pored velikog broja ubijenih Jevreja (danas se nastoji izvršiti revizija o tačnom broju), stradalo je i dva 

miliona Nemaca (najviše protestanata ) i 20 miliona Rusa (pravoslavaca) i drugih „jeretika” i antifašista. Ovu tezu 

izneo je francuski publicista Edmond Paris u svojoj knjizi „Jezuiti – tajna papina vojska“, koja je prevedena na slovački 

kao  i  više  slovenskih  jezika,  navodeći  da  su  upravo  pripadnici  ovog  katoličkog  reda,  osnovanog  još  u 16.  veku, 

najsmernija tajna papinska vojska u ostvarivanju vatikanskih ambicija. Pripadnici ovog reda kojeg Edmond Paris 

naziva „militantnim“ otvoreno su podržavali instaliranje fašističkih kvislinških režima u Slovačkoj, Belgiji, Francuskoj, 

a pre svega prilikom stvaranja i održavanja Nezavisne države Hrvatske. 

Niže  katoličko sveštenstvo je u 

potpunosti  sledilo  stavove 

svojih poglavara - pape Pija XII 

i  nadbiskupa  Stepinca.  Mnogi 

katolički sveštenici su direktno 

učestvovali u mnogim ustaškim 

zlocinima.  Fratar  dr  Srećko 

Peric iz samostana Gorica kod 

Livna, cija je rođena sestra bila 

udata  za  Srbina,  iz  oltara  je 

pozvao na pokolj Srba i rekao: 

„Braćo Hrvati, idite i koljite sve 

Srbe,  a  najpre  zakoljite  moju 

sestru koja je udata za Srbina, a 

onda  sve  Srbe  od  reda.  Kada 

ovaj  posao  završite,  dodjite  k 

meni  u  crkvu,  gdje  cu  vas 

ispovjediti, pa ce vam svi gresi 

biti  oprošteni.”  Ohrabreni 

podrškom pape Pije XII, nadbiskupa Stepinca i svih fratara hrvarske katoličke crkve ustaše su Srbe nabijali na kolje, 

pekli ih žive na vatri, spaljivali u kucama i crkvama žive, polivali kljucalom vodom i tada poliveno mesto derali i solili, 

kopali živim oči, sekli uši, jezik, nos, svestenicima nožem dralio celo lice, kako bi im ostala brada sa obrvama kao 

suvenir, otsecali im polne organe i zaticali u usta, vezivali ih odostraga za kamione i onda sa njima jurili, prebijali 

ljudima noge i ruke, zabijali im u glavu eksere, golemim ekserima zakivali ih za pod kroz slepočnicu, bacali žive u 

bunare i provalije, a odozgo na njih bacali bombe, razbijali im gvozdenim cekicima glave, decu bacali u vatru, vrelu 

vodu, u krečane, rastrzali decu za noge, razbijali im glave o zidove, prebijali kičme o kamenje i klade i još mnoga 

užasna mucenja izvršavali, kakva normalni ljudi ne mogu ni zamisliti. Fra Dionizije Juricev je često govorio: „Nemojte 

---

~ 499 ~ 

 

misliti što sam ja u svećeničkoj odori, ali da znadete da ja, kada je potrebno, uzmem strojnicu u svoje ruke i tamanim 

sve do kolijevke, sve ono što je protiv ustaške države i vlasti”, a „fra Vjekoslav Šimić je i sam lično svojom rukom 

ubijao Srbe” Fra Vjekoslav Filipović je, pored mnogih zlocina, izvršio pokolj srpskih đaka u selu Drakulići (BiH), a 

učiteljica je od užasa poludela. Kasnije je promenio ime u Miroslav Majstorović i bio je upravnik zloglasnih ustaških 

logora  u  Jasenovcu  i  Staroj  Gradiški.  Sumirajuci  sve  te  izjave  rimokatoličkih  sveštenika  završićemo  napisom 

udbinskog župnika Mate Moguša u „Novom listu” od 24. jula 1941. godine gde je naglasio: „Do sada smo za katoličku 

vjeru radili molitvenikom i križom, a sad je došlo vrijeme da radimo puškom i revolverom” („Magnum Crimen” – 

Viktor Novak). 

„Deca nisu bila posteđena i za njih su postavljeni posebni logori. Činjenica je da ni nacistička Nemačka nije imala 

posebne logore za decu. Između ostalih ovih devet: Lobor, Jablanac kod Jasenovca, Mlaka, Brosice, Ustići, Stara 

Gradiška,  Sisak,  Jastrebarsko  i  Gornja  Rijeka.  Uništenje  dece  na  ovim  mestima  bi  delovalo  neverovatno,  da  ne 

postoje iskazi očevidaca, od kojih je jedan posvedočio: „U to vreme su u logor u Staroj Gradiski svakako dnevno 

dolazile nove žene i deca. Posle četrnaest dana zapovednik logora Vrban naredio je da sva deca budu odvojena od 

majki  i  stavljena  u  jednu  sobu.  Nama  desetorici  je  bilo  receno  da  ih  tamo  nosimo  u  ćebadima.  Kada  je  soba 

napunjena, Vrban je pustio otrovni gas i ubio ih.” Avro Menhetn (Amerika) 

U obilasku logora Jasenovac, nemački oficiri su svi do jednog povraćali, zbog ustaških varvarskih zločina koje su 

tamo zatekli i smrada i nehigijene koja je tamo vladala a na koju se ustaše nisu obazirale, naprotiv oni su u tome 

uživali. Zato je Hitler 23. septembra 1941. godine pozvao na raport hrvatskog poglavnika Antu Pavelića. Vođenje 

hrvatskog slučaja Hitler je poverio Hajnrihu Himleru, a ovaj generalu Aleksanderu Leru, nemačkom komandantu 

Jugoistoka Evrope. Izveštaj za Hitlera bio je spremljen već 1. oktobra. Posle Lerovog izveštaja, najveći deo hrvatske 

vojske  stavljen  je  pod  nemačku  komandu.  General  Ler  je  i  dalje  zahtevao  uklanjanje  Pavelića  i  postavljanje 

Mačekovih  ljudi  na  njegovo  mesto.  Povodom  tog  Lerovog  zahteva,  Glajz  fon  Horstenau  –  Hitlerov  izaslanik  u 

Zagrebu, šalje izveštaj u kome daje sledeću ocenu NDH: 

„Kad general pukovnik Ler, na prvom mestu, insistira na likvidaciji ustaškog ćumeza, on stavlja svoju ruku na 

inficiranu ranu hrvatskog državnog tela. Od početka rđavo osnovan ustaški režim, sa svojom ludom politikom i 

svojim kriminalom, postao je simbol ove ružne države.” Kada je Hitlerov specijalni opunomoćenik za Balkan, dr 

Herman Nojbaher, 1943. godine počeo intenzivnije da se bavi srpskim pitanjem, najpre je pokušao da stane na kraj 

hrvatskim zločinima. U svojim memoarima, za hrvatski pokolj Srba Nojbaher kaže: 

„Pokolj Srba od strane Hrvata spada u najsvirepije akcije masovnog ubistva cele svetske istorije. Doživeo sam da 

mi se ustaške vođe hvale kako su zaklali milion Srba, uključujući tu i odojčad, decu, žene i starce.” Prema izveštajima 

kojima je raspolagao, Nojbaher je broj zaklanih bez odbrane procenjivao na 750.000. 

U „Dokumentima o protunarodnom radu...“ Joža Horvat i Zdenko Štambuk navode 427 crkvenih zločinaca, dok 

je  Gojo  Riste  Dakina  za  knjigu  „Budi  katolik  ili  umri“  pronašao  977  katoličkih  sveštenika  koji  su  sarađivali  sa 

ustašama. Milan Bulajić je taj broj, po istraživanju, povećao na 1.171, a Američka komisija za utvrđivanje zločina 

izišla sa podatkom o 1.400 pripadnika hrvatskog rimokatoličkog klera koji su pomagali Paveliću i Stepincu. Papa Pije 

XII je satrapa Pavelića blagosiljao „na početku njegove karijere, u njenom toku i na samrtnoj postelji.” (K. Dešner, 

„Politika rimskih papa u 20. veku“, knj. 2). Papa se nije oglašavao povodom holokausta nad Srbima – ali se zato 

oglasio 2. juna 1945. zbog „tugovanja“ usled komunističkih ubistava „sveštenika... iz Slovenije i Hrvatske. Nije se 

oglašavao jer je bio jedan od nalogodavaca. 

Papa Euđenio Pačeli (alijas Pije XII) nije video ništa loše u tome što je „praktikujući katolik“ Ante Pavelić u doba 

monstrum-države NDH (1941-1945), po pisanju Hermana Nojbahera na najmonstruozniji način pobio 750.000, a po 

svedočenju general-majora SS trupa Ernsta Fika oko 700.000 Srba, niti što je celokupnu imovinu SPC u Hrvatskoj 

prisvojila rimokatolička crkva. Koliko je tačno umoreno ljudi u ovoj monstrum-državi teško da će ikada biti utvrđeno 

iako u svojoj knjizi „Vatikan i Drugi svetski rat“ M. M. Šeinman prenosi jedan podatak po kome je broj likvidiranih 

Srba „oko 800.000“. Ove zastrašujuće cifre su valjda jedini razlog što je Avro Manhatan, kultni pisac o Vatikanu i 

autor čije su knjige doživele preko pedeset izdanja, zaključio da je „Pavelićevo životno delo stvaranje jedne od 

najokrutnijih fašističkih tiranija koja je ikad osramotila Evropu.” 

Euđenio Pačeli se nije oglašavao o zverstvima i klanju „u katoličkoj velikoj Hrvatskoj“ u kojoj je trajao lov na Srbe, 

Jevreje i Cigane. Valovi mržnje, sadizma i nezapamćenih ritualnih ubistava jedini je znak njegove duhovne dece. On 

je u svemu imao razumevanja za stav franjevačkog fratra i guvernera Šimića, a koji je ovaj sažeo u dve rečenice: 

„Pobiti sve Srbe za što je moguće kraće vreme. To je naš program.” Ni ova ritualna ubistva nisu dirnula „molitveno” 

srce pape Pačelija, koji je kao geslo svog pontifikata proglasio mirotvorstvo: Opus Iustitiae Pax (Mir je delo pravde). 

Ovaj „Hitlerov papa“ i nežni molitvenik koji se od bavarske opatice Paskaline Lenard (sa nadimkom „La Papessa“) 

nije odvajao do kraja života, najzaslužniji je za zbližavanje Hitlerove Nemačke i Vatikana, te ne čudi što je nacistička 

štampa oduševljeno propratila, 1939, njegov izbor za papu. Papa Pačeli (alijas Pije „pobožni” XII) verovao je u moć 

sile, mesijansko proviđenje i arijevski misticizam. Najzad, Euđenije Pačeli je najzaslužniji što je 29. oktobra 1933. 

---