Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 76 Treba isto tako znati da hrišćanstvo na Zapadu svoju snagu nije (kao pravoslavlje) crpelo iz čiste vere i da je racionalna komponenta u njemu bila vidno izražena; u zapadnoj Evropi dokazivanje vere i borba za veru (usled narastajućih jeresi) behu daleko izraženiji no u istočnom pravoslavlju. Ako je u vreme pojave hrišćanstva i bilo više jeresi na Istoku no na Zapadu, činjenica je da su lomače svoj puni sjaj dobile tek u zapadnoj Evropi. Ako je među misliocima i sveštenicima istočne crkve najveći spor tokom srednjeg veka bio spor 76 između Grigorija Palame (1296- 1359), savremenika i prijatelja cara Dušana (koji ga je u jednom trenutku i otkupio iz turskog ropstva), i Varlaama iz Kalabrije (1290-1357), autora Stoičke etike, Logike i drugih spisa, predstavnika zapadnog racionalizma a kasnije učitelja ranih renesansnih pisaca i mislilaca u Italiji, istorija zapadnog hrišćanstva u srednjem veku traje u znaku crkvenih sabora i sporova čiji je ishod često bio do te mere neizvestan da se tek po njihovom završetku znalo koja strana je "pravoverna" a koja "jeretička"; za učešće u sporovima oko osnovnih crkvenih dogmi nije bilo dovoljno samo posedovanje istinske vere već i izuzetno znanje logike i tehnika logičkog dokazivanja pošto nije bilo nimalo svejedno da li će se neko naći na strani "boljševika" ili "menjševika" budući da su ovi drugi često završavali na lomači. To su stoga bili i istinski, pravi, veličanstveni sporovi jer je u njima ulog bio veliki; ljudi su odgovorni samo u slučaju kad su spremni da svoja uverenja plate i glavom (u protivnom su nepopravljivi postmodernisti); zato je u srednjem veku logika kao dijalektika imala poseban značaj, jednako veliki kao i znanje prirode metafizičkih sporenja i distinkcija nastalih tokom istorije. Mora se reći da u to vreme nije došlo do nekog 76 O prirodi spora Palame i Varlaama videti u knjizi: Uzelac, M.: Istorija filozofije, Stylos, Novi Sad 2004, str. 232-235. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 77 velikog napretka u oblasti logike kao discipline, pa je kasnije Kant i mogao da piše o tome kako logika od vremena Aristotela pa do novog vremena, za preko dve hiljade godina nije načinila ni korak napred, ali tokom srednjeg veka znanja iz oblasti logike sređena su u toj meri da mi i danas koristimo latinske nazive i pozivamo se na definicije kakve srećemo kod srednjevekovnih mislilaca; samo tako se moglo dogoditi da nam znanja koja dolaze od Aristotela budu izlagana i latinskom terminologijom. Sam prelaz sa grčkih na latinske pojmove nije ostao bez posledica; svako prevođenje uvek je u određenoj meri i interpretacija. Nisu se slučajno sporili Hajdeger i francuski filozof i latinista Žan Val da li prevođenjem na latinsko natura grčki pojam physis gubi deo svog značenja. Teškoća leži i u samom pojmu prirode budući da je on još kod Grka, kao što smo videli, imao više različitih značenja. Nesporno je da su usled nedovoljnog znanja grčkog jezika mnogi prevodioci na latinski jezik izmenili značenje i smisao nizu pojmova koji su u antičko vreme starim Grcima bili neko vreme sami po sebi razumljivi. Sve to spada u istoriju i život nekog pojma i nama samo je pouka da s pojmovima treba biti oprezan i da ih moramo, kako Hajdeger kaže, uvek misliti iznova. Posve je jasno da problemi mišljeni u jedno vreme na grčkom jeziku, a potom u drugo vreme na latinskom, ne mogu nikad biti koherentno izloženi na jednom trećem jeziku. Onaj ko piše na trećem jeziku, bio to nemački, ili neki slovenski jezik uvek se nalazi u situaciji da bira i da čitavu istoriju nekog problema posmatra iz aspekta jedne od dveju jezičkih tradicija. Tako i dolazimo do paradoksa: metafizika nastaje zaslugom Aristotela da bi se potom razvijala na latinskom jeziku do vremena pozne sholastike i to u tolikoj meri da potom i sam Aristotel biva "latinizovan" pa se govori o supstanciji i akcidenciji kod Aristotela i zaboravlja kako on nije znao latinski jezik kao što ni Toma Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 78 Akvinski nije mnogo znao grčki jezik već je Aristotela poznavao iz tadašnjih prevoda na latinski sa arapskog i hebrejskog a što je bilo odlučujuće za čitavu njegovu recepciju ovog antičkog mislioca. Sve ovo je razlog tome što će dalje izlaganje o akcidencijama biti u daleko većoj meri pod uticajem latinske tradicije i latinske terminologije 77 . ** Postoje dve vrste svojstava (akcidencija) na supstanciji i stoga se mogu razlikovati (a) slučajne, nebitne (spoljašnje) akcidencije, one akcidencije koje supstanciji dolaze spolja, i koje su nevažne za bitno određenje supstancije te ovoj nisu nikakav nedostatak; to su takve akcidencije čiji nedostatak na stvari ne menja i samu suštinu stvari; s druge strane, imamo (b) nužne, bitne (proprijetetne) akcidencije koje slede iz same supstancije i upućuju na bit stvari, pa se u tom slučaju, supstancija pokazuje u njima; to su takve osobine, da ako ih neka stvar izgubi ona time nužno menja i svoju prirodu. Za nužne i slučajne osobine stvari novovekovna filozofija koristi termine: atributi i modusi (modi). Razlikovanje slučajnih akcidencija, tj. slučajnih nesamostalnih određenja supstancije i proprijeteta akcidencija koje slede iz same supstancije, posebno je važno kad se hoće odgovoriti na pitanje kako se suština jedne posebne supstancije tj. suština jednog posebnog bića, pokazuje u akcidenciji, odnosno pojavi. Kako nam supstancija nije neposredno data, ono što pripada supstanciji po njenoj biti otkrivamo u procesu iskustva u kojem nam biva jasno koja akcidentalna određenja supstancije su slučajna, spoljašnja, a koja imaju 77 Budući da ovde na više mesta u zagradama pominjem i izraze na nemačkom jeziku, i to isključivo stoga što se ne mogu zaobilaziti izuzetni rezultati filozofije nastale na nemačkom jeziku, kao i činjenica da se filozofija kod Srba i do naših dana razvijala (onim svojim zdravim delom) pod uticajem nemačke filozofije. Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|