Tradicija prosvetiteljstva u rasulu



Yüklə 45,33 Kb.
tarix25.07.2018
ölçüsü45,33 Kb.

Tradicija prosvetiteljstva u rasulu

Većina mislilaca devetnaestog veka prenela je dalje duh prosvetiteljstva, naročito njegovo naglašavanje razuma i nauke i njegovu brigu za ličnu slobodu i društvene reforme. U tradiciji prosvetitelja, mislioci devetnaestog veka smatrali su nauku najvećim dostignućem čovečanstva, verovali da je razum prirođen čovečanstvu i tvrdili da putem razuma društvo može da se reformiše. Širenje parlamentarne vladavine, širenje obrazovanja, ukidanje ropstva i kraj kmetstva, poboljšanje životnih uslova i mnoga dostignuća u nauci i tehnologiji činilo se da potvrđuju veru prosvetitelja u budući progres čovečanstva. Ovi faktori i relativno odsustvo sukoba između velikih sila, kako kažu Edmund Stilman i Vilijam Pfaf,

„kao da su potvrđivali optimizam i veru u progres koji je tako duboko obeležio uverenja ovoga veka. Jer devetnaesti vek, više nego sedamnaesti ili osamnaesti, bio je vek prosvetiteljstva, obeležen ispunjenjem, bar, materijalne vere i uverenja u čovekovu sposobnost da usavrši svoje stanje čije je uobličavanje započelo u velikoj intelektualnoj revoluciji dve stotine godina ranije. U devetnaestom veku optimizam koji je imao korene u prosvetiteljstvu bio je potvrđen nizom zadivljujućih političkih, naučnih i društvenih dostignuća.

Tako, u jednoj odrednici u Larusovom rečniku iz 1875. godine stoji:

Čovečanstvo se može usavršiti i ono se neprestano kreće od manje dobrog ka boljem, od neznanja ka nauci, od varvarstva ka civilizaciji…Ideja da čovečanstvo svakim danom postaje sve bolje i bolje i srećnije, naročito je draga našem veku. Vera u zakon progresa jeste prava vera našeg veka.”

Ali u isto vreme, uzdrmane su tradicije prosvetiteljstva. Početkom devetnaestog veka, romantičari su se bunili protiv racionalno-naučnog duha prosvetiteljstva u korist ljudske volje i osećanja; romantičari nacionalisti više od razuma i individualne slobode cenili su kolektivni duh nacije i drevne tradicije ukorenjene u staroj i prastaroj prošlosti, a konzervativci su naglašavali ograničenja razuma i napadali politički program prosvetiteljstva i Francuske revolucije.

Poslednjih decenija toga veka, tradiciju prosvetiteljstva osporavali su socijaldarvinisti, koji su branili nasilje i smatrali zakonom prirode sukobe između pojedinaca i između naroda. Oni su verovali da je pravo moćnih da gospodare, prirodno pravo izvan dobra i zla. Kao Sorelov eho, nekolicina mislilaca trubila je o upotrebi sile u društvenim i političkim sporovima. Jedan broj njih, odbacujući stav prosvetiteljstva da su ljudi u suštini racionalni, smatrali su da podsvesni nagoni upravljaju ljudskim ponašanjem pre nego razum. Izražavajući svoj prezir prema razumu, nekolicina ovih mislilaca veličala je porive i nagone, smatrajući ih pravom suštinom ljudskih bića i života; oni su slavili iracionalnu vitalnost koja je nadilazila razmatranja o dobru i zlu. „Uvek sam sebe smatrao glasom onoga za šta verujem da je veće vaskrsnuće - pobuna duše protiv intelekta - koje sada započinje u svetu”, pisao je irski pesnik Vilijem Batler Jejts (William Butler Yeats). Nemački zagovornici „životne filozofije” jasno su nazivali um „neprijateljem duše”.

Čak su i teoretičari koji su izučavali pojedinca i društvo na naučni način ukazivali na to da ispod površine racionalnosti leži iracionalna podloga koja obrazuje dublju realnost. Narastalo je uverenje da je razum slabašan instrument u poređenju s vulkanskom snagom iracionalnih poriva, koji ljude nagone na destruktivno ponašanje, a politički život čine nesigurnim kao i da se neracionalno ne povinuje mnogo obrazovanju. Predstava koju je izgradilo prosvetiteljstvo o autonomnom pojedincu koji donosi razumne odluke pošto dobro razmotri sve mogućnosti (osnovna premisa liberalizma i demokratije), nije više izgledala održivom. Pojedinac često nije gospodar svoje ličnosti; ljudska sloboda je ograničena ljudskom prirodom. Drugi su dokazivali da ideje o ispravnom, o istini i pravdi, nemaju nikakve filozofske važnosti; pre bi se reklo da su to samo alatke koje koristi elita u svojoj borbi da dobije i održi vlast. Protivnici liberalizma i demokratije koristili su teoriju elita koje su nudili Moska i Pareto, Le Bonova društvena sociologija, i novi akcenat na ljudskoj neracionalnosti kao dokaz da mase nisu sposobne da budu nezavisne i da njih moraju da vode oni koji imaju veće iskustvo. Mnogi desničarski intelektualci koristili su nove društvene teorije kako bi obezvredili individualističke i racionalističke osnove liberalne demokratije koje je zaveštalo prosvetiteljstvo.

Na početku dvadesetog veka, ostalo je dominantno raspoloženje poverenja u budući progres Evrope i vrednosti evropske civilizacije. Međutim, već su bili primetni neki obespokojavajući tokovi; u narednim decenijama oni će narasti do proporcija kriza. Mada je to uočavao samo mali broj ljudi, tradicija prosvetiteljstva bila je u haosu. Mislioci prosvetiteljstva verovali su u uređen univerzum, nalik na mašinu; u prirodni zakon i prirodna prava koji deluju u društvenom svetu; u objektivna pravila koja daju oblik i strukturu umetničkom stvaralaštvu; u suštinsku razboritost i dobrotu pojedinaca; i u nauku i tehnologiju kao instrumente progresa. Ovaj čvrsto povezan pogled na svet, koji je doneo jedan pristup pun izvesnosti, sigurnosti i optimizma, početkom dvadesetog veka bio je u procesu raspadanja. Zdravorazumska njutnovska slika svemira, sa svojim neumoljivim zakonima uzroka i posledica, bila je izmenjena. Vera u prirodna prava i objektivne norme vladajućeg morala bila je potkopana, pravila i načini izražavanja koji su ležali u samom srcu zapadne estetike bili su napušteni, a poverenje u ljudski razum i dobrotu oslabilo je. Nauka i tehnologija bile su optužene da kuju jedan mehanički, birokratski i materijalistički svet koji guši intuiciju i osećanja i tako umanjuje samo biće. Te su se tako, da bi spasli biće, neki zauzimali za herojsku borbu koja bi se lako mogla preusmeriti u primitivni nacionalizam i ratoborne krstaške pohode.

Gledište prosvetiteljstva o progresu takođe je bilo osporavano i odbačeno. Prosvetitelji su definisali progres kao napredak razuma i slobode, širenje obrazovanja, poboljšanje životnog standarda i eliminaciju rata. Pred kraj veka mnogi su odbacivali tu sliku progresa. Pokrenuti snažnom emotivnom privlačnošću nacionalizma, privučeni socijaldarvinističkim idejama, puni prezira prema naučnom racionalizmu, oni su izjednačavali progres s nacionalnom snagom i smatrali sukobe između nacija i rasa plodonosnim zakonom prirode i kreativnom snagom koja narode spašava od materijalizma i osrednjosti. Destruktivne misli i osećanja, ponekad zaodeveni u jezik nauke, podizali su se iz podruma i taložnika ljudske psihe.

Napad na moralne i intelektualne vrednosti povezan s prosvetiteljstvom - raskrinkavanje razuma, veličanje sile, traganje za herojskim i žudnja za novom vlašću - obrazuje intelektualnu pozadinu fašističkih pokreta koji su se pojavili posle Prvog svetskog rata. S prezirom posmatrajući tradiciju prosvetiteljstva i fascinirani moći i nasiljem, mnogi ljudi, uključujući intelektualce, uzdizaće fašističke ideje i obožavati fašističke lidere.

Početkom dvadesetog veka, svemir više nije izgledao kao jedan uređen sistem, kao shvatljiva celina, već kao nešto fundamentalno neobjašnjivo. Ljudska priroda je, takođe, izgledala krajnje nedokučiva i problematična. Na pitanje „Ко je čovek?”, grčki filozofi, srednjovekovni sholastičari, renesansni humanisti i prosvetitelji osamnaestog veka pružili su jasan i razumljiv odgovor. Već početkom dvadesetog veka, intelektualci Zapada više nisu imali povezanu i jedinstvenu predstavu o tome ko je ljudsko biće; individualisti su sami sebi izgledali kao stranci, a život je naizgled bio lišen prevashodne svrhe - značenja dokučivog. Nauka je mogla da izvede mnoga čuda, ali nije mogla da ispuni duboko ukorenjenu ljudsku težnju da obdari svet i postojanje značenjem koje je jasno, razumljivo i značajno. Tlo se drobilo pod velikim zdanjima zapadne civilizacije, kako je to Niče osetio:

Dezintegracija obeležava ovo vreme, pa tako i neizvesnost: ništa ne stoji čvrsto na svojim nogama ili na čvrstoj veri po sebi: čovek živi za sutra jer je prekosutra neizvesno. Sve je na našem putu klizavo i opasno, a led koji nas još uvek drži istanjio se: svi mi osećamo topao, jezovit dah vetra koji otapa; putem kojim ćemo hodati, uskoro niko više neće moći da hoda.”

Ova radikalna, nova dezorijentacija stvorila je osećanje sumnje, nezadovoljstva i neizvesnosti među nekim intelektualcima. Na početku dvadesetog veka, kaže holandski istoričar Jan Romen, „Evropljanin koji je samo pre pola veka verovao da če uskoro doseći jednu skoro potpuno bezbednu egzistenciju, i paradoksalno, to i jeste učinio na mnogo načina, našao se pred mračnim vratima neizvesnosti”.

Kada je počeo novi vek, većina Evropljana je ostala optimistički raspoložena u pogledu budućnosti, neki su čak smatrali da je evropska civilizacija na pragu zlatnog doba. Manji broj njih je podozrevao da će evropsku civilizaciju uskoro uhvatiti kriza koja je pretila i samom njenom opstanku. Moćne snage iracionalizma koje je slavio Niče, analizirao Frojd, a kreativno izrazila modernistička kultura izbiće s razornim besom u političkom životu dvadesetog veka, naročito u obliku ekstremnih nacionalizama i rasizma, koji su veličali nasilje i uznosili dušu i srce nad intelektom i razumom.



Dezorijentisani i razočarani ljudi, tražeći nova uporišta i vrednosti okrenuće se političkim ideologijama koje otvoreno odbacuju razum, veličaju rat i preziru nepovredivost ljudske ličnosti. Diktatori, koristeći uvide u nesvesno i iracionalno koje su unapredili Frojd i društveni teoretičari, uspeće da izmanipulišu umove masa do neslućenih razmera.

Ove struje počele su da se formiraju krajem devetnaestog veka, ali Prvi svetski rat ih je okupio u plimski talas. Prvi svetski rat naglašavao je preispitivanje postojećih normi i rastakanje izvesnosti prosvetiteljstva i bio uzrok da mnogi ljudi počnu da gledaju na zapadnu civilizaciju kao da je na umoru i da se više ne može oporaviti. Rat ne samo da je pogoršao duhovnu krizu prethodnih generacija, već je i uzdrmao politički i društveni poredak Evrope i izrodio totalitarističke ideologije koje su skoro ukinule baštinu prosvetiteljstva.



Prvi svetski rat

Malo ljudi je naslućivalo da su spoljašnja dostignuća Zapada prikrivala unutrašnju turbulenciju, koja je gurala zapadnu civilizaciju prema kataklizmi. Evropski državni sistem je propadao. Početkom devetnaestog veka, liberali su verovali da će se ponovnim iscrtavanjem političke mape Evrope na osnovu nacija, unaprediti mirni odnosi među državama. Ali dogodilo se nešto sasvim suprotno. Već 1914. godine, nacionalne države, ne odgovarajući nikakvoj višoj sili, bile su ispunjene eksplozivnim nacionalizmom i grupisane u saveze koji su bili okrenuti jedni protiv drugih sa narastajućim neprijateljstvom. Nacionalistički mislioci propagirali su pseudonaučne rasističke i sorijaldarvinističke doktrine koje su veličale sukob i opravdavale potčinjavanje drugih naroda. Nacionalističke strasti, pregrejane popularnom štampom i ekspanzionističkim društvima, trovale su međunarodne odnose. Posvećeni unapređenju nacionalne snage, državnici su izgubili iz vida Evropu kao zajednicu naroda koji imaju zajedničku civilizaciju. Oprez i suzdržanost uzmicali su pred ratnim stanjem u spoljnim poslovima.



Rat kao svetkovina

Talas ratobornog nacionalizma i neuspeh evropskog državnog sistema odvijali su se uporedo s krizom u kulturi. Pojedini evropski intelektualci okrenuli su se protiv racionalne tradicije prosvetiteljstva i slavili ono što je primitivno, instinktivno i iracionalno. Sve više mlade ljude su privlačile one filozofije života i akcije koje su ismevale buržoaske vrednosti i koje su na rat gledale kao na iskustvo koje pročišćava i oplemenjuje. „Samo da ima nekog rata, pa makar i nepravednog“, pisao je Georg Hajm (George Неуm) mladi nemački pisac 1912. godine. „Ovaj mir je tako truo.“ Godine 1912, jedno istraživanje medu pariskim studentima između osamnaest i dvadeset pet godina pokazalo je da

najkultivisanija elita među mladim ljudima...nalazi u ratu estetski ideal energije i snage. Oni veruju „da je Francuskoj potreban heroizam kako bi živela. „Takva je vera“, komentariše mesje Turol, „koja rastače modernu mladost. Koliko smo puta u poslednje dve godine čuli kako se ovo ponavlja: „Bolje rat nego ovo večno čekanje!“ Nema nikakve ogorčenosti u ovom priznanju, već pre bi se reklo neke potajne nade. Rat! Ta reč je najednom poprimila neki iznenadni glamur...Mladi ljudi joj pripisuju svu lepotu u koju su zaljubljeni, a koje ih je lišio običan život. Iznad svega, rat, u njihovim očima, jeste prilika za najplemenitije vrline, one koje oni uzdižu iznad svih ostalih: energiju, nadmoć i žrtvovanje za stvar koja nas prevazilazi.“



Kolonijalni ratovi, slikovito prikazani u popularnoj štampi, pokrenuli su maštu fabričkih radnika koji su se dosađivali, i studenata sanjalica i ojačali osećanje dužnosti i viteškog poriva među vojnicima i aristokratama. Ovi „sjajni“ mali kolonijalni ratovi pomogli su da se uobliči stav koji je rat činio prihvatljivim, ako ne i dostojnim hvale. Žudeći da se oslobode svojih običnih života i da prigrle herojske vrednosti, mnogi Evropljani gledali su na žestok sukob kao na najviši izraz individualnog i nacionalnog života. Istaknuti nemački istoričar Hajnrih fon Trajčke (1834-1896) izrazio je mutan militaristički idealizam koji je prožimao nemačke univerzitete:

Van svake sumnje rat je jedini lek za obolelu naciju. Društvena sebičnost i partijske mržnje moraju biti (ućutkane) pred pozivom države kad joj je opstanak u pitanju. Zaboravljajući na sebe, pojedinac mora jedino da ima na umu da je on deo celine, i da shvati nevažnost sopstvenog života u poređenju s opštim dobrom.



Veličina rata leži u krajnjem podređivanju slabašnog čoveka velikoj ideji Države, i u njemu dolazi do izražaja sva veličanstvenost žrtvovanja zemljaka jednih za druge...

Rat napaja politički idealizam koji materijalisti odbacuju. Kakav bi to bio poraz za civilizaciju kada bi čovečanstvu izbrisalo svoje heroje iz sećanja...Polaziti od ovakvog suda i obraćati se hrišćanstvu bila bi prava perverzija, jer zar nam Biblija jasno ne kaže da će vladar vladati svojim mačem i opet da veću ljubav nema čovek do da položi svoj život za svoga prijatelja? Arijevskim rasama, koje su pre svega odvažne, glupo propovedanje o trajnom miru uvek je bilo zaludu. Oni su oduvek bili dovoljno ljudi da održavaju mačem ono što su stekli duhom... samo su se iscrpljeni, bez duha, degenerisani periodi u istoriji poigravali s tom idejom (o večnom miru).

Iako je tehnologija činila ratovanje surovijim i opasnijim, Evropa je zadržala romantičnu iluziju o borbi. „Čак ako i završimo u ruševinama - bilo je divno“, komentarisao je general Erih fon Falkenhajn (Erich von Falkenhayn), budući komandant nemačkog generalštaba, onih uzburkanih dana neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata.

Iako je Evropa naizgled napredovala u veštini civilizacije, mitska moć nacionalizma i primitivne privlačnosti konflikta gurali su evropsku civilizaciju u ponor. Malo ljudi je prepoznavalo potencijalnu krizu - svakako ne državnici, čiji su olaki propusti dopustili da kontinent posrne u rat.



Početkom avgusta, kada je rat postao izvestan, dogodio se jedan neverovatan fenomen. Gomile ljudi su se okupljale po glavnim gradovima i izražavale svoju lojalnost otadžbini i svoju spremnost da se bore. Izgledalo je kao da ljudi žele nasilje radi njega samog. Izgledalo je kao da rat obezbeđuje izlaz iz dosadne rutine učionice, posla i doma; iz praznine, jednoličnosti, osrednjosti i besmisla buržoaskog društva; iz materijalizma i malograđanštine društva koje je cenilo novac, posed i organizaciju nad silama života koje pulsiraju iznutra; iz „sveta koji je ostario i postao hladan i umoran“, rekao je Rupert Bruk (Rupert Brooke), mladi britanski pesnik. Nekima, rat je bio „divan... sveti trenutak“ koji je zadovoljavao „etičku žudnju“.

Mnogim ljudima rat je izgledao kao zdrav i herojski protivlek za ono što se smatralo nepodnošljivo dekadentnim buržoaskim svetom koji uništava dušu, što je bio stav koji je preovladavao među omladinom i intelektualcima u godinama neposredno pred 1914. Ernst Jinger (Ernst Jiinger), nemački romanopisac i esejista koji je pobegao iz škole i prijavio se u dobrovoljce kada je imao devetnaest godina, kao primer iznosi svoje raspoloženje u svojim ratnim memoarima U čeličnim olujama:

Odrasli smo u materijalističkom dobu i u svakome od nas postojala je žudnja za većim iskustvom, onakvim kakvo nikada nismo upoznali. Rat je u nas ušao kao vino. Krenuli smo kroz kišu cveća da tražimo herojsku smrt. Rat je bio naš san o veličini, moći i slavi. Nema divnije smrti na svetu...sve samo ne ostati kod kuće...krenuo sam veselo u rat,... misleći kako ćemo održati svetkovinu na kojoj će se rasipati sav ponos mladosti.“



Ali što je još značajnije, izlivi patriotskih osećanja pokazivali su ogromni uticaj koji je nacionalizam imao na evropski um. S izvanrednim uspehom, nacionalizam je spojio milione ljudi u jedan kolektivitet spreman da posveti telo i dušu naciji, naročito u odsudnom času. Odanost naciji postala je najplemenitiji od svih ovozemaljskih ideala.

Čak i socijalisti, čija je lojalnost trebalo da bude upućena međunarodnom radničkom pokretu - „proletarijat nema otadžbinu“, napisali su Marks i Engels u Komunističkom manifestu - posvećivali su sebe svojim nacijama. Pokazalo se da su klasne veze daleko slabije od veza sa državom, koje su uzburkavale dublje i primitivnije plemenske instinkte. Benedeto Kroče (Benedetto Croce), istaknuti italijanski istoričar filozofije, primetio je: „Rat je pokazao da međunarodna borba uvek ima prednost nad društvenom, da su činioci svetske istorije narodi i države, a ne klase.“



U Parizu, muškarci su marširali bulevarima pevajući uzbudljive reci francuske nacionalne himne, „Marseljeze“, dok su žene obasipale cvećem mlade vojnike. Jedan učesnik u tim danima se priseća: „Mladi i stari i vojnici goreli su od istog uzbuđenja...Počev od narednog dana, hiljade ljudi željnih borbe guraće se ispred regrutnih kancelarija, čekajući da se pridruže...Reč 'dužnost' za njih je imala značenje, a reč 'domovina' ponovo je dobila svoj sjaj“. Slične scene događale su se u Berlinu. „Radost je biti živ“, pisalo je u uvodniku jednih novina. „Toliko smo priželjkivali ovaj čas...Mač koji nam je na silu stavljen u ruku neće biti vraćen u korice sve dok ne budu dostignuti naši ciljevi, a naše teritorije proširene koliko god to naše potrebe zahtevaju.“

Vojnici koji su krenuli u borbu ponašali su se kao da kreću u neku veliku avanturu. „Dragi moji, budite srećni što živite u takvom vremenu i u takvoj naciji tako da... imate privilegiju da šaljete one koje volite u takvu veličanstvenu borbu“, pisao je mladi nemački student prava svojoj porodici. Mladi ratnici žudeli su da učine nešto plemenito i altruistično, da steknu slavu, da dožive život u potpunosti; na rat su gledali kao na sredstvo samootkrića.



Mnogi najugledniji evropski intelektualci - ne samo oni iz radikalne desnice, već isto tako i liberali i socijalisti - bili su opčinjeni tim ratobornim raspoloženjem, deleći osećanja Ruperta Bruka: „Sada neka je hvala Bogu koji nas je spojio s ovim časom, i uhvatio našu mladost, i probudio nas iz sna.“ Oktobra 1914, Maks Veber, najveći sociolog predratne generacije, pisao je: „Rat je sa svom svojom ružnoćom velik i divan, isplati se doživeti ga.“ Izrazio je i žaljenje što je prestar da ide na front. Novembra 1914, Tomas Man (Thomas Mann), ugledni nemački pisac, video je rat kao „pročišćenje, oslobađanje... i ogromnu nadu“; (on je) rasplamsavao pesnička srca...Kako bi umetnik mogao, vojnik u umetniku, a da ne hvali Boga za pad mirnog sveta koga je sit, tako presit.“ Istaknutom nemačkom istoričaru Fridrihu Majnekeu (Friedrich Meinecke), avgust 1914. bio je „jedan od velikih trenutaka u mom životu koji je iznenada ispunio dušu najdubljim poverenjem u naš narod i najdubljom radošću“.

Sem što ih je uhvatila žeđ za uzbuđenjima i potraga za herojskim, mnogi intelektualci s radošću su dočekali rat zato što je on sjedinjavao naciju u plemenitom duhu bratstva i samopožrtvovanja. Bio je to povratak, neki su osećali, organskim korenima ljudske egzistencije, način da se prevaziđe osećanje individualne izolovanosti. „Kako ćemo da odgovorimo na ovaj rat?“, pitao je Adolf fon Harnak (Adolf von Harnack), ugledni student bogoslovije. „Smireno, odlučno i s likovanjem. Sitni egoizam će nestati i onda će samo biti mesta za širok pogled na život. Ulazimo u jedan period koji će nas ispuniti radošću žrtvovanja.“ Štefan Cvajg (Stefan Zweig) (1881-1942), austrijski pisac, priseća se jakih osećanja bratstva i solidarnosti koja su obuzela Beč avgusta 1914:

Kao nikada ranije, hiljade i stotine hiljada osetio je ono što je trebalo da osete u miru, da pripadaju jedni drugima. Jedan dvomilionski grad, zemlja od skoro pedeset miliona, u tom času osetili su da učestvuju u svetskoj istoriji, u trenutku koji se nikada neće ponoviti; i da je svako do jednog bio pozvan da utopi svoje sićušno biće u blistavu masu, da tamo bude pročišćeno od sve lične sebičnosti. Sve razlike u klasi, rangu i jeziku u tom trenutku bile su preplavljene navalom osećanja bratstva. Neznanci su se obraćali jedan drugom po ulicama, ljudi koji su se godinama izbegavali rukovali su se, uzbuđena lica su se videla na sve strane. Svaki pojedinac je doživljavao ushićenje svoga ega, više nije bio izolovana osoba iz prošlih vremena, bio je ugrađen u masu, bio je deo naroda, a njegova ličnost, njegova do sada neprimećena ličnost, dobila je smisao. Sitni poštanski službenik, obućar, najednom je dostigao romantičnu mogućnost u životu; mogao bi da postane heroj i svakoga ko je već nosio uniformu pozdravljale su žene...Ali je moguće da je neka dublja, tajanstvenija snaga delovala u tom zanosu. Tako duboko, tako brzo se ta plima lomila preko čovečanstva da je, penušajući po površini, ona uzburkavala dubine, podsvesne primitivne instinkte čoveka životinje - ono što Frojd ističe kao –’bekstvo od kulture’, želja da se izađe iz konvencionalnog buržoaskog sveta kodeksa i zakona i da se dopusti primitivnim instinktima krvi da besne po volji.“



Neki intelektualci videli su rat kao traganje za autentičnošću - priliku da se doživi život duha i ispuni unutarnje biće - koje su zastupale pristalice „životne filozofije“. Ovi intelektualci su verovali da će rat duhovno regenerisati dekadentno i izveštačeno evropsko društvo. On će osloboditi duh od sitničavosti i beščašća koje mu je nametnuo buržoaski materijalizam i vaskrsnuti slavu, plemenitost i heroizam; on će probuditi duh samopožrtvovanja i dati životu prevashodnu svrhu; oslobodiće naciju pokvarenosti, sebičnosti i hipokrizije i očistiti Evropu od njenih duhovnih i rasnih nečistoća i podići će umetnički impuls do višeg nivoa kreativnosti. Iz rata će se pojaviti viša civilizacija, moralno, estetski i duhovno nanovo rođena. Tako je jedna generacija evropske omladine odmarširala radosno u rat, podstaknuta svojim učiteljima, bodrena od strane nacije u delirijumu. Ali mora se naglasiti da su vojnici, koji su otišli pevajući na front i državnici i generali koji su s radošću dočekali rat, ili nisu dovoljno snažno pokušavali da ga spreče, očekivali kratak, odlučan viteški sukob. Praktično niko nije predviđao ono u šta se Prvi svetski rat pretvorio - četvorogodišnje varvarsko, besmisleno krvoproliće. Ali iako su njihove nejasne reči bile prigušene povicima zbunjenih idealista, šovinista i budala, bilo je i proroka koji su shvatali da Evropa posrće u tamu. „Svetiljke se gase širom Evrope“, rekao je britanski ministar spoljnjih poslova Edvard Grej (Edward Grey). „Za života ih više nećemo videti upaljene.“

Rat i evropska svest

Biće ratova kao nikada pre na zemlji, predvideo je Niče. Prvi svetski rat je potvrdio da je bio u pravu. Moderna tehnologija omogućila je vojnicima da ubijaju s do tada neprevaziđenom efikasnošću; moderni nacionalizam je ubrizgao kako civilima tako i vojnicima rešenost da se bore sve dok neprijatelj ne bude potpuno potučen. Moderna država, sprovodeći široku kontrolu nad svojim građanima, mobilisala je svoje ljudske, materijalne i duhovne izvore kako bi zapodenula totalni rat. I dok se rat zahuktavao prerastajući u divljačku i iscrpljujuću borbu, državnici nisu vršili nikakve pritiske radi postizanja kompromisnog mira već su, pre bi se reklo, zahtevali još veću mobilizaciju, još veću eskalaciju i još više žrtvovanja. Veliki rat je duboko izmenio tok civilizacije Zapada, produbljujući duhovnu krizu koja ga je stvorila. Kako je čovek mogao da govori o nepovredivosti pojedinca kad je Evropa postala klanica, ili o nadmoći razuma kada su nacije dopustile da taj pokolj traje nesmanjenom žestinom četiri godine? Kako razum može da se nosi sa prizorom civilizacije koja se okreće protiv sebe, razarajući se u orgiji organizovanog nasilja? Jedan mladi francuski vojnik, neposredno pre pogibije kod Verdena, izrazio je to raspoloženje razočaranosti koje je zahvatilo vojnike po rovovima: „Čovečanstvo je ludo! Mora da je ludo kad čini ono što čini. Kakav masakr! Kakvi prizori užasa i pokolja, ne mogu da nađem reči koje bi prenele moje utiske. Pakao ne može biti tako strašan. Ljudi su ludi! Rat je, rekao je britanski pesnik Robert Grevs (Robert Graves), izazvao jedan „unutrašnji krik koji još uvek odzvanja. Sada samo naivni mogu da veruju u stalan progres. Zapadna civilizacija je ušla u period nasilja, zabrinutosti i sumnje koji još uvek traju.



Prvi svetski rat bio je velika prekretnica u istoriji Zapada. Rat je ostavio mnoge s osećanjem, koje je nagrizalo, da je civilizacija Zapada izgubila svoju vitalnost i bila zahvaćena ritmom sloma i raspada. Izgledalo je da je civilizacija Zapada krhka i da može nestati, da su zapadnjaci, uprkos svojim izuzetnim dostignućima, uvek bili samo na korak-dva od varvarstva. Svakako, civilizacija koja može da dopusti da jedan takav besmislen pokolj traje četiri godine ušla je u svoje opadanje i može da iščekuje samo najmračniju budućnost.

Evropski intelektualci bili su demoralisani i razočarani. Ustrojen, miran, racionalni svet njihove mladosti smrvio se. Pogled na svet prosvetiteljstva, oslabljen u devetnaestom veku napadima romantičara, socijaldarvinista, ekstremnih nacionalista, rasnih mistika i onih koji su veličali iracionalno sada se raspadao. Užas rata uzdrmao je veru u sposobnost razuma da se nosi sa suštinskim društvenim i političkim pitanjima. Izgledalo je da civilizacija vodi jednu beskonačnu i kako se činilo beznadežnu borbu protiv iracionalnih elemenata u ljudskoj prirodi i da će rat biti fenomen koji će se ponavljati u dvadesetom veku.

Poverenje u budućnost ustupilo je mesto sumnji. Stara uverenja u savršenost čovečanstva, blagodeti nauke i progres koji teče, delovali su kao izraz naivnog optimizma. A. Dž. P Tejlor (A. J. P Taylor) zaključuje:

Bilo je teško uklopiti Prvi svetski rat u sliku racionalne civilizacije koja napreduje unapred određenim fazama. Civilizovani ljudi dvadesetog veka prevazišli su po divljaštvu varvare svih prethodnih doba, a njihove civilizovane vrline - organizacija, mehanička veština, samopožrtvovanje - učinili su ratno divljaštvo samo još strasnijim. Moderan čovek razvio je snage koje nije bio sposoban da koristi. Evropska civilizacija nije ispunila očekivanja i pokazala se manjkavom.“

Civilizacija Zapada izgubila je svoje duhovno središte. Francuski pisac Pol Valeri (Paul Valery) sumirao je raspoloženje napaćene generacije kojoj je zalazilo sunce prosvetiteljstva:

„Nepogoda je utihnula, a mi smo i dalje nespokojni, osećamo se nelagodno kao pred nepogodu. Skoro sve delatnosti ljudi ostaju u strašnoj neizvesnosti. Razmišljamo o onome što je nestalo, a nas je skoro uništilo ono što smo uništili, ne znamo šta će se roditi, i plašimo se budućnosti, ne bez razloga. Nejasno se nadamo, precizno se bojimo; naša strahovanja su daleko određenija od naših nada; priznajemo da je čar života za nama. Nema čoveka koji misli...koji može da se nada da će ovladati ovim nemirom, da će pobeći od ovog utiska tame...Ali između svih ovih ranjenih stvari jeste razum. Razum je zaista bio svirepo ranjen; njegovo nezadovoljstvo se čuje u srcima intelektualaca; on sam sebi donosi tužnu presudu. On duboko sumnja u samog sebe.“



Ovo razočaranje najavilo je gubitak vere u liberalno-demokratske vrednosti što je doprinelo široko rasprostranjenoj popularnosti fašističkih ideologija u posleratnom svetu. Pošto su izgubili poverenje u moć razuma da razreši probleme ljudske zajednice, u liberalne doktrine o slobodi pojedinca i u institucije parlamentarne demokratije, mnogi ljudi su se okrenuli fašizmu kao jednostavnoj spasonosnoj veri. Daleko od toga da svet učini bezbednim za demokratiju, kako su se to predsednik Vudro Vilson (Woodrow Wilson) i drugi liberali nadali, Prvi svetski rat je podstakao uspon totalitarističkih pokreta, koji su skoro uništili demokratiju.

Rat je proizveo jednu generaciju mladih ljudi koji su u borbama dostigli svoju zrelost. Nasilje je postalo način života za mliione vojnika koji su očvrsli u bitkama i za milione civila koji su bili probuđeni četvorogodišnjom propagandom. Astronomske brojke nastradalih - nekih deset miliona mrtvih i dvadeset i jedan milion ranjenih - imale su surove posledice. Nasilje, svirepost, patnje pa čak i smrt u ogromnim količinama izgledali su kao prirodne i prihvatljive komponente ljudskog postojanja. Svetost pojedinca izgledalo je da je samo bombasta fraza liberala i hrišćana.

Opčinjenost nasiljem i prezir prema životu nastavili su da žive i u posleratnom svetu. Mnogi veterani, koji su se vratili, čeznuli su za uzbuđenjima bitaka i drugarstvom iz rovova - ono što je jedan francuski vojnik nazvao „пајпеžnijim ljudskim iskustvom“. Posle rata, jedan mladi engleski oficir se priseća: „Postojao je zanos, tih dana drugarstva i posvećenosti, kakav se može pojaviti tek u malom broju drugih situacija. I tako, za nas koji smo jahali s Don Kihotom i Rupertom Brukom uz bok, linija fronta je sveto zemljište, jer tamo smo videli sjajan prizor“. Bratska veza sjedinjavala je ljude iz rovova. Ali mnogim veteranima je bila zajednička primitivna privlačnost ratnog besa. Brutalne posledice rata vide se iz ove izjave jednog nemačkog vojnika za koga rat nikada nije prestao:

Govorili su nam da je rat završen. To nas je zasmejavalo. Mi sami smo rat. Njegovi plamenovi snažno gore u nama. Oni obavijaju naša čitava bića i opčinjavaju nas podsticajnim nagonom da uništavamo....Marširali smo na bojišta posleratnog sveta kao da smo išli u bitke na zapadnom frontu: pevajući, bezbrižni i ispunjeni radošću avanture, dok smo marširali u napad; tihi, ubitačni, nemilosrdni u bici.“



Veterani Velikog rata predstavljali su idealne regrute za ekstremističke političke pokrete koji su replicirali ratno drugarstvo, glorifikovali akciju i obećavali da će izbaviti društvo od dekadentnog liberalizma. I Hitler i Musolini, i sami bivši vojnici, nadahnuti žestinom fronta, znali su kako da se obrate veteranima. Obožavaoci nasilja i glasnici mržnje koji su postali vođe fašističkih partija doći će za dlaku do uništenja civilizacije Zapada.

Međutim, dok je iskustvo iz rovova navelo neke veterane da prigrle agresivni militarizam, drugi su bili uvereni da taj užas više nikada ne treba ponoviti. Mučeni sećanjima na Veliki rat, evropski intelektualci pisali su pacifističke pozorišne komade i romane i potpisivali pacifističke deklaracije. Tridesetih godina dvadesetog veka, jedan stav „mir po svaku cenu“, obeshrabrio je otpor prema nacističkoj Nemačkoj u njenom pokušaju da dominira Evropom.



Prvi svetski rat bio je totalni rat - obuhvatio je čitav narod i nije imao granica. Države su zahtevale totalnu pobedu i totalnu predanost svojih građana. Regulisale su industrijsku proizvodnju, razvile savršenu propagandnu tehniku kako bi ojačale moral, i sprovodile još veću kontrolu nad životima svih ljudi, organizujući ih i disciplinujući ih kao vojnike. Ova totalna mobilizacija nacionalnih ljudskih i materijalnih izvora pružila je model budućim diktatorima. S još većom efikasnošću i nemilosrdnošću, diktatori će centralizovati moć i manipulisati mišljenjem.


Dostları ilə paylaş:


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©genderi.org 2017
rəhbərliyinə müraciət

    Ana səhifə