Van redno izdanje

114 

vladavine, barem za filozofe, mislioce, pisce, umjetnike i naučenjake, 

ukratko za sve, koji sačinjavaju vršak civilizacije. 

Uostalom pokazuju one samo dvije ozbiljne pogibli, od kojih 

je jedna rasipanje financija, a druga postepeno sužavanje indivi¬ 

dualnih sloboda. 

Prva od ovih pogibli je nužna posljedica pretjeranosti i ne-

obzirnosti izbornih gomila. Kad koji član skupštine predloži neku 

mjeru, koja prividno zadovoljuje demokratske ideje, kao što je na 

priliku osiguranje radništva, povećanje plaća javnih namještenika, 

ne smiju drugi zastupnici, sugestionirani strahom od izbornika 

otkloniti takav predlog, kao da podcjenjuju interese spomenutih 

ljudi, makar da dobro znadu, da će se time teško opteretiti pro¬ 

račun i da će to dovesti do potrebe novih poreza. No nije im mo¬ 

guće, da se sustežu od votiranja. Posljedice povećanja izdataka 

daleke su i po njih same bez nepovoljnih rezultata, dok posljedice 

negativnog glasovanja mogle bi im jasno predočiti onaj blizi dan, 

kad im valja stupiti pred izbornike. 

Uz ovaj prvi uzrok prevelikih izdataka, ima još i jedan 

drugi, ne manje imperativan: obveza pristajanja na sve izdatke 

sasvim lokalnih interesa. Zastupnik ne može, da im se opre, jer 

i ovi predočuju zahtjeve izbornika i jer ni jedan zastupnik ne bi 

mogao dobiti ono, što treba za svoj kotar, već pod uvjetom, da po¬ 

pusti analognim zahtjevima svojih drugova.

1

) 

1) Časopis »L'Economiste« donio je u broju od 6. travnja 

1895. zanimljiv pregled, koliko mogu stajati na godinu izdatci sa¬ 

svim izborničkih interesa, naročito izdatci za željeznice. Da se 

spoji Langayes (gradić s 3000 stanovnika), koji leži na jednom 

brdu, sa Puy, votirana je željeznica, koja će stajati 15 milijuna. 

Da se spoji Beaumont (3500 stanovnika) sa Castel-Sarrazinom, se¬ 

dam milijuna. Da se spoji selo Oust (523 žitelja) sa selom Seix 

(1200 žitelja) sedam milijuna. Da se spoji Prades s mjestancem 

Olette (747 žitelja) šest milijuna itd. Samo za godinu 1895: voti-

rano je 90 milijuna za željeznice, koje su bez ikakvog općenitog 

interesa. Drugi izdatci, koji su potrebni za izbornike, nisu manje 

znatni. Zakon o radničkim mirovinama doskora će stajati najmanje 

165 milijuna na godinu po računu ministra financija, a 800 milijuna 

prema računu akademičara Leroy-Beaulieu-a. Nema sumnje, da 

neprestano dizanje takvih izdataka vodi bankrotu. Mnoge zemlje 

u Evropi: Portugal, Grčka, Španjolska, Turska već su i dotjerale 

dotle, a druge će doći u istu nepriliku, no ne treba se zato previše 

115 

Druga, od gore spomenutih pogibli: nužno sužavanje slo¬ 

boda po parlamentarnim skupštinama prividno je manje očevidna, 

ali vrlo stvarna. Ona je posljedica bezbrojnih zakona, koji uvijek 

nose u sebi neka ograničenja, kojih loše posljedice parlamenti u 

svom jednostranom duhu ne vide, a misle, da su obvezani, da ih 

votiraju. 

Ta je pogibao zacijelo jako neizbježiva, kad i sama Engle¬ 

ska, koja zacijelo pruža najsavršeniji tip parlamentarnog režima, 

gdje je zastupnik najneovisniji o svom izborniku, nije mogla, da 

joj se otme. Herbert Spencer pokazao je u jednom starom svom 

djelu, da bi proširenje prividne slobode moralo slijediti umanjenje 

stvarne slobode. Vraćajući se na istu tezu u svojoj najnovijoj knjizi 

» P o j e d i n a c  p r e m a  d r ž a v i « , izražava se on ovako o 

engleskom parlamentu: 

»Od ovog razdoblja slijedilo je zakonodavstvo ton, koji sam 

označio. Diktatorske mjere, koje su se rapidno umnožile, stalno su 

težile, da suze individualne slobode, i to na dva načina: svake go¬ 

dine stvaralo se sve više propisa, koji su gradjanima nametali 

obveze u svemu, u čemu su prije bili sasvim slobodni, te ih pri-

nudjivali, da izvršuju djela, koja su dotle mogli vršiti ili ne vršiti, 

kako ih je bila volja. U isto su vrijeme javni tereti, sve teži i teži, 

naročito nameti, još više sužavali gradjaninu slobodu, smanjujući 

onaj dio dobiti, koji su mogli po volji potrošiti, a uvećavajući dio, 

koji im se uzima, da ga po volji mogu potrošiti javni agenti.« 

Ovo postepeno sužavanje sloboda očituje se u svim zemljama 

pod specijalnim oblikom, koji Herbert Spencer nije označio, a koji 

se sastoji u tome: stvaranje nebrojenih nizova zakonodavnih mjera, 

koje u glavnom idu za restrikcijom, bezuvjetno vodi proširenju 

broja, moći i upliva činovnika, potrebnih za njihovu primjenu. Ovi 

postepeno teže, da postanu pravim gospodarima civiliziranih ze¬ 

malja. Njihova je moć s tim veća, što u neprestanom mijenjanju 

vlasti, jedina upravna kasta ostaje poštedjena od promjena, kao 

brinuti, pošto je publika bez velikih prosvjeda postepeno primila 

redukciju od četiri petine u plaćanju kupona raznih zemalja. Ova 

oštroumna bankrotstva omogućuju, da se poremećeni proračuni 

opet dovedu u ravnotežu. Ratovi, socijalizam, ekonomske borbe pri¬ 

pravljaju nas i na druge katastrofe, te u vrijeme općenitoga ra-

strojenja, u koje smo ušli, valja se odlučiti, da se živi od dana u 

dan, bez prevelikih briga za sutrašnji, o kojem i ne znamo, kakav 

će biti. 

---

jedina, koja ima neodgovornost, bezličnost i stalnost. A od svih 

despotizama nema težih od onih, koji se javljaju u ova tri oblika. 

Ovo neprestano stvaranje restriktivnih zakona i propisa, 

koji s najsmješnijim formalnostima sputavaju svaki čin u životu, 

ima fatalni rezultat, da sve više i više suzuje sferu, u kojoj se 

gradjani mogu slobodno kretati. Narodi, koji su žrtva iluzije, da 

se urmnažanjem zakona obezbjedjuju jednakost i sloboda, prihva­

ćaju danomice sve teže okove. 

No oni ih ne prihvaćaju nekažnjeno. Vikli, da nose svaki 

jaram, oni napokon pokušaju, da mu se prilagode i gube svaku 

spontanost i energiju. Oni tada nisu drugo, nego puke sjene, pa­

sivni automati, bez otpora i snage. 

No tada je čovjek prinudjen, da one pokretače, koje ne 

nalazi u samomu sebi, potraži izvan sebe. Prema tomu, što više 

raste indiferentnost i nemoć gradjana, raste i uloga vlada. One 

moraju imati duha, inicijative, pothvatnosti i načina, kakvog po­

jedinci više nemaju. Vlade moraju sve poduzimati, sve dirigirati, 

sve zaštićivati. Država postaje svemoćni bog. Ali iskustvo uči, da 

moć takvih bogova nije bila ni vrlo trajna, ni vrlo jaka. 

Ovo postepeno sužavanje svih sloboda kod izvjesnih naroda, 

izgleda unatoč svoj spoljašnjoj prividnosti, koja im daje iluziju, 

da ih posjeduju, kao da je posljedica njihove starosti, jednako, kao 

i starosti nekoga režima. Ono je jedan od simptoma, koji se ja­

vljaju kao preteče one faze dekadanse ,kojoj dosad nije mogla iz­

bjeći ni jedna civilizacija. 

Ako se o tomu sudi prema poukama iz prošlosti i po sim­

ptomima, koji izbijaju sa svih strana, došlo je više naših modernih 

civilizacija u fazu krajnje starosti, koja prethodi dekadansi. Čini 

se, da su identične faze sudbonosne za sve narode, jer se vrlo 

često vidi, da historija ponavlja svoj tok. 

Ove faze glavnih evolucija pojedinih civilizacija lako je u 

glavnom obilježiti i njihovim resume-om zaključit ćemo ovo djelo. 

Ova kratka slika možda će donekle osvijetliti uzroke sadašnje 

moći gomila. 

*

 * 

* 

Ako uočimo u krupnim crtama genezu veličine i dekadanse 

civilizacija, koje su prethodile našoj, što ćemo vidjeti? 

U praskozorje ovih civilizacija vidimo bujicu ljudi raznog 

porekla, slučajno ujedinjenih seobama, provalama i osvajanjima. 

Razne krvi, kao i raznog jezika i jednako raznih vjera, ovi ljudi 

nemaju zajedničkih veza, osim polupriznate vlasti jednog poglavice. 

U ovim nesredjenim aglomeracijama nalaze se u visokom stepenu 

psihološki karakteri gomila. One imadu časovitu medjusobnu vezu, 

junaštvo, slaboće, impulzivnosti i žestine. U njima nema ništa 

stalno. To su barbari. 

Zatim vrijeme upotpunjuje svoje djelo. Sličnost sredine, po­

novna ukrštanja, potrebe zajedničkog života pomalo djeluju. Aglo-

merat razrožnih jedinica počinje se stapati i sastavljati pleme, 

to jest agregat, koji posjeduje zajedničke karaktere i osjećaje, koje 

će nasljednost sve više učvrstiti. Gomila se pretvorila u narod i 

taj će narod moći izaći iz barbarstva. 

On će sasvim iz njega izaći, kad nakon dugih upinjanja, ne­

prestano ponavljanih i nebrojenih borbi steče svoj ideal. Narav 

toga ideala ne dolazi u obzir, može to biti kult Rima, moć Atene 

ili pobjeda Alahova, a da će ipak dostajati, da svim pojedincima 

plemena, koje se stvara, dade potpuno jedinstvo osjećaji i misli. 

Sad se tek može roditi nova civilizacija sa svojim uredbama, 

vjerovanjima i umjetnostima. Prožeto svojom sanjom, pleme će 

postepeno steći sve, što daje sjaj, snagu i veličinu. Ono će bez 

sumnje u izvjesne časove biti još uvijek gomila, ali tada će se iza 

pokretnih i promjenljivih karaktera gomila naći onaj solidni sup­

strat, duša plemena, koja ograničava talasanje naroda i ot­

klanja pogibli. 

No pošto je izvršilo akciju stvaranja, vrijeme otpočinje ak­

ciju razaranja, kojoj ne mogu izmaknuti ni bogovi ni ljudi. Pri-

kučivši se izvjesnom niveau-u moći i savršenosti, civilizacjja pre­

staje rasti, a kad više ne raste, osudjena je, da pada. Odbio je čas 

starosti. 

Taj je čas neizbježiv i uvijek je označen slabljenjem ideala, 

koji je podržavao dušu plemena. U razmjeru, kako taj ideal blijedi, 

počinju se drmati sva religiozna, politička i socijalna zdanja, koja 

je on nadahnuo. 

S postepenim nestajanjem svoga ideala, pleme sve više gubi 

uzajamnu vezu, jedinstvo i snagu. Pojedinac može rasti ličnošću 

' i inteligencijom, ali istodobno je i zajednički egoizam plemena za­

mijenjen pretjeranim razvijanjem individualne sebičnosti, udružene 

sa slabljenjem karaktera i malaksanjem sposobnosti za akciju. 

Ono, što je sačinjavalo narod, jedinstvo, cjelinu, postaje najposlije 

aglomerat pojedinaca bez unutrašnjeg spoja, koji još neko vrijeme 

---

118 

umjetno uzdržavaju tradicije i uredbe. Tada ljudi, razdvojeni svojim 

interesima i težnjama, ne mogu više sobom upravljati i traže, da 

u svojim najmanjim činima budu upravljani, a država onda vrši 

svoj apsorbirajući utjecaj. 

Definitivnim gubitkom staroga ideala, izgubi pleme naj-

poslije sasvim svoju dušu; ono nije više drugo, nego bujica izoli¬ 

ranih pojedinaca i postaje ono, što je bilo u svom početku: gomila. 

Kao takva ima sve prolazne karaktere bez stalnosti i bez trajnosti. 

Civilizacija nema više nikakve čvrstoće i pada na milost i nemilost 

svakomu slučaju. Plebs je zavladao i barbari napreduju. Civilizacija 

se još doduše može činiti sjajna, jer posjeduje spoljašnje pročelje, 

koje je stvorila duga prošlost, no to je zapravo trulo zdanje, koje 

ništa više ne drži i koje će prva oluja razoriti. 

Izaći iz barbarstva u civilizaciju, slijedeći neku sanju, a 

zatim ginuti i izginuti, čim je ta sanja izgubila svoju moć — to 

je eto krug života svakoga naroda. 

SADRŽAJ 

Strana 

P r e d g o v o r  . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3 

Uvod. — Era gomila 6 

PRVA KNJIGA. 

D u š a  g o m i l a . 

Prvo poglavlje. — Općenite karakteristike gomila. — Psiho­

loški zakon njihovog duševnog jedinstva  .

.

.

.

.  1 2 

Drugo poglavlje. — Osjećaji i moralnost gomila  .

.

.  1 9 

Treće poglavlje. — Ideje, razmišljanje i uobražavanje gomila 33 

četvrto poglavlje. — Religiozni oblici, koji zaodijevaju uvje­

renja gomila 40 

DRUGA KNJIGA. 

M i š l j e n j a i  v j e r o v a n j a  g o m i l a . 

Prvo poglavlje. — Udaljeni faktori vjerovanja i mišljenja 

gomila 44 

Drugo poglavlje. — Neposredni faktori mišljenja gomila 57 

Treće poglavlje. — Vodje gomila j njihova sredstva za uvje­

ravanje 66 

Četvrto poglavlje. --- Granice promjenljivosti vjerovanja i mi­

šljenja gomila 80 

TREĆA KNJIGA. 

K l a s i f i k a c i j a i  o p i s  r a z n i h  k a t e g o r i j a  g o m i l a . 

Prvo poglavlje. — Klasifikacija gomila 88 

Drugo poglavlje. — Tako zvane kriminalne gomile  .

.

.  9 1 

Treće poglavlje. — Porotnici 94 

Četvrto poglavlje. — Izborne gomile . . . . . . . 99 

Peto poglavlje. — Parlamentarne skupine ..................................... 105